Женидба бега Љубовића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Запросио бего Љубовићу
0002 На далеко лијепу ђевојку
0003 У Крајини а у луци Бајној
0004 У диздара од горњега града;
0005 Бего проси, диздар му је даје:
0006 Прстен ставља, свадбу уговара:
0007 „Ова свадба до тридесет дана,
0008 „Докле одем Невесињу равном
0009 „И сакупим кићене сватове.”
0010 Докле бего испроси ђевојку
0011 И дарива сваста и пуницу
0012 И свог таста од града диздара,
0013 Цијо товар похарчио блага;
0014 Пак се диже Љубовићу бего,
0015 Те он оде Невесињу равном.
0016 Каде дође бего на дворове,
0017 Починуо трудан и уморан,
0018 Њему ситна књига допанула
0019 Од свог таста од града диздара,
0020 Дивно га је диздар поздравио:
0021 „О мој зете, Љубовићу бего!
0022 „Купи свате, ходи по ђевојку,
0023 „Но не води туђина ђевера,
0024 „Него брата, или братучеда,
0025 „Или свога Богом побратима.”
0026 Кад је бего књигу проучио,
0027 Те он виђе што му књига каже,
0028 Узмучи се Љубовићу бего:
0029 Нејма брата, нити братучеда,
0030 До једнога Богом побратима:
0031 На далеко Коичић-Ивана
0032 У ономе Млетку бијеломе;
0033 Пак отоле ситну књигу пише,
0034 Те је шиље Млетку бијеломе
0035 А на руке Коичић-Ивану:
0036 „Побратиме, Коичић-Иване!
0037 „Ја сам скоро испросио злато
0038 „У Крајини а у луци Бајној,
0039 „Шћерцу дивну од града диздара;
0040 „Опреми се штогођ љепше можеш,
0041 „Ходи мени, побро, у сватове,
0042 „Да ми будеш ђевер уз ђевојку.”
0043 Кад Ивану књига допаднула,
0044 И он виђе, што му ситна каже,
0045 То је њему врло мило било,
0046 Опреми се што љепше могаше:
0047 Он облачи од свиле кошуљу,
0048 Пола злата, пола б’јела платна,
0049 Врх кошуље зелену доламу,
0050 А на ноге ковче и чакшире,
0051 По долами од срме тканицу,
0052 По тканици паса мукадема,
0053 А за њега седам самокреса,
0054 Међу њима ножа окована;
0055 Врх доламе токе од три оке,
0056 А на главу феса финофеса,
0057 На коме је кита од бисера,
0058 Око њега од злата шамија,
0059 На њој јесу два камена драга,
0060 Пред којим се ходати виђаше
0061 Усред тавне ноћи без мјесеца,
0062 Као у дан, када сунце грије;
0063 Пак отиде у своје подруме,
0064 Те изведе вранца без биљега,
0065 Оседла га седлом сребрнијем,
0066 А покри га пули рисовином,
0067 Искићена и сребром и златом,
0068 Ките су му пале до копита;
0069 С десне стране Иван објесио,
0070 С десне стране о десном колану,
0071 Објесио ђумишли гадару,
0072 А с лијеве сабљу димискију;
0073 Пак отиде мору на јалију,
0074 У сиње се море завозио
0075 Докле дође Макарију тврдом;
0076 Пак посједе вранца без биљега,
0077 Право иде уз Макаријево
0078 Докле дође зеленој Габели,
0079 Габелу је здраво проходио,
0080 И Неретву воду пребродио,
0081 Ватио се поља Мостарскога
0082 Докле дође до Благаја града,
0083 Благаја је здраво проходио,
0084 Докле дође Невесињу равном,
0085 Угледа га Љубовићу бего,
0086 Далеко га бего угледао,
0087 Мало га је ближе сусретао,
0088 Руке шире, у лице се љубе,
0089 За јуначко здравље упитују,
0090 Пак одоше на бијелу кулу,
0091 Ту ми они ноћцу преноћише.
0092 Кад у јутру бијо дан освану,
0093 Скупише се кита и сватови,
0094 Пак одоше шеру луци Бајној.
0095 Кад у Луку свати доходише
0096 Баш ономе од града диздару,
0097 Ту их диздар дочекује дивно,
0098 Даде њима конак и вечеру.
0099 Кад у јутро бијо дан освану,
0100 Изнесе им дара господскога,
0101 Сваком даје, што је за којега,
0102 А делији Коичић-Ивану,
0103 Њему даше ата ђогатаста,
0104 Оседлана и опусаћена,
0105 Јошт уз коња сабљу позлаћену,
0106 Која вр’једи пет стотин’ дуката.
0107 Одатле се свати подигоше,
0108 Путоваше два бијела дана;
0109 Кад су трећи данак путовали,
0110 Ударише гором проз планину,
0111 Дуну вијор вјетар из планине.
0112 На ђевојци дувак узгрнуо,
0113 Сину лице, к’о на гори сунце;
0114 Од сватова нитко невиђео,
0115 До делија Коичић-Иване,
0116 На ђевојку с’ ашик учинио,
0117 Пак је коња свога догонио
0118 До кадуне Фазлипашинице,
0119 Овако је њојзи говорио:
0120 „Јенђибула, Фазлипашинице!
0121 „Девет пута мајком те називам,
0122 „Кунем ти се богом истинијем,
0123 „Ево тебе стотину рушпија,
0124 „Састави ме како са ђевојком!”
0125 На благо се була преварила,
0126 Па кад бише на трећем конаку,
0127 Сви сватови паше на конаке,
0128 Разапеше зелене чадоре,
0129 Иван паде поблизу ђевојке,
0130 Док ето ти Фазлипашинице,
0131 Те га води под шатор ђевојци.
0132 Кад се Иван састави с ђевојком,
0133 Ту је шњоме ноћцу пеноћио,
0134 Бијело јој лице обљубио.
0135 Док у јутро јутро освануло,
0136 Скочио је Коичић-Иване,
0137 Право оде својему чадору,
0138 Тако њему Бог и срећа дала,
0139 Од сватова нико га не виђе,
0140 До кадуне Фазлипашинице.
0141 Повикаше огњени чауши:
0142 „Хазур, свати, хазур и ђевојка!”
0143 Одатле се свати подигоше,
0144 Док дођоше Невесињу равном
0145 На дворове бега Љубовића,
0146 Починуше трудни и уморни,
0147 Играше се игре свакојаке.
0148 Док је било вече по вечери,
0149 Подиже се Љубовићу бего,
0150 Да он иде у ђердек ђевојци.
0151 Каде бего дође до ђевојке,
0152 Овако јој бего говораше:
0153 „Злато моје, шћери диздарева!
0154 „Извади ми двије пушке мале,
0155 „Међу њима ножа окована,
0156 „Распаши ми паса мукадема,
0157 „Распучи ми пуца на долами;
0158 „Да спавамо у меку душеку.”
0159 Ма му вели лијепа ђевојка:
0160 „Авај јадан Љубовићу бего!
0161 „Камо тебе синоћње ођело?
0162 „Ђе је твоја зелена долама?
0163 „А ђе су ти токе од три оке?
0164 „Ђе ли ти је појас мукадема?
0165 „Камо ли ти од срме тканица?
0166 „Камо твојих седам самокреса
0167 „И међ’ њима ножа окована?
0168 „А са ногу ковче и чакшире?
0169 „Камо твоја од злата кошуља?
0170 „Камо твога феса финофеса,
0171 „На коме је кита од бисера?
0172 „Камо твоја од злата шамија,
0173 „На којој су два камена драга?”
0174 Кад ли бего разумље ђевојку,
0175 Тад’ се бего јаду осјетио,
0176 Да је био Коичић-Иване,
0177 Пак се скочи од земље на ноге,
0178 Он узима двије пушке мале,
0179 Да убије Коичић-Ивана;
0180 Но се Иван преварит’ не даше,
0181 Бојаше се бега Љубовића,
0182 Када бего до Ивана дође,
0183 Јошт овако њему говораше:
0184 „Курво једна Коичић-Иване!
0185 „Чију с’ био јуче бедевију?”
0186 Њему вели Кочић-Иване:
0187 „Ја сам твоју био бедевију,
0188 „Твоју био, за мене је била.”
0189 Пак запали седам самокреса,
0190 Те он уби бега Љубовића,
0191 Пак поскочи кули низ чардаке,
0192 Докле стрча на мермер-авлију
0193 Не погоди вранца без биљега,
0194 Него ата бега Атлагића,
0195 Пак побјеже преко Невесиња.
0196 Ћераше га пјешци и коњици,
0197 Коњици га мало назираху,
0198 А пјешци га ни чут’ не могаху;
0199 И они се натраг повратише,
0200 А Иван је у Габелу дош’о,
0201 Неретву је воду прегазио,
0202 Пак он оде низ Макарје тврдо,
0203 Докле дође мору на јалију
0204 У сиње се море завозио.
0205 Докле дође Млетку бијеломе,
0206 Починуо трудан и уморан,
0207 Пак отоле ситну књигу пише,
0208 Те је шаље Невесињу равном
0209 А на руке Фазлипашиници:
0210 „О кадуна, Фазлипашинице!
0211 „Издај мене злато диздарево,
0212 „Заручницу бега Љубовића:
0213 „Вјера моја мене не убила
0214 „Сковачу ти од злата папуче,
0215 „У папуче пет стотин’ рушпија!”
0216 А кад були књига допаднула
0217 Те виђела, што јој књига пише,
0218 То је њојзи врло мило било;
0219 Обуче се што љепше могаше,
0220 Право иде двору Љубовића
0221 На разговор лијепој ђевојци,
0222 Па ђевојци була бесједила:
0223 „Снахо моја, шћери диздарева!
0224 „Ја што си ми сјетно невесела?
0225 „Или жалиш Коичић-Ивана?
0226 „Ил’ газију бега Љубовића?”
0227 Ма јој вели лијепа ђевојка:
0228 „О кадуна, Фазлипашинице!
0229 „Ја бих бега муштулука дала
0230 „За делију Коичић-Ивана.”
0231 А кад була разумље ђевојку,
0232 Овако је ријеч бесједила:
0233 „Ти не бој се, моја снахо драга!
0234 „Добићу ти ја скоро Ивана.”
0235 Пак отоле ситну књигу пише,
0236 Те је шиље Коичић-Ивану:
0237 „Мој посинче, Коичић-Иване!
0238 „Опреми се што прије узможеш,
0239 „Ходи к мене у поље Мостарско
0240 „Код Неретве код воде студене,
0241 „Да ти дадем шћерку диздареву.”
0242 Кад Ивана књига допаднула,
0243 И он виђе што му књига пише,
0244 Опреми се што брже могаше,
0245 У сиње се море завозио
0246 Докле дође Макарију тврдом,
0247 Макарије здраво преходио,
0248 Примаче се пољу Мостарскоме;
0249 Него була пређе доходила
0250 И довела лијепу ђевојку;
0251 Па ђевојка були бесједила:
0252 „О кадуна, Фазлипашинице!
0253 „Ако не би Коичић-Ивана,
0254 „Кунем ти се Богом истинијем,
0255 „Ја се натраг не ћу повратити,
0256 „Но ћу сама себе кидисати.”
0257 У том дође Коичић-Иване.
0258 Кад га виђе лијепа ђевојка,
0259 Од радости грли га рукама,
0260 Пољуби га у оба образа.
0261 Ту ми Иван привати ђевојку,
0262 Пашиницу дивно даривао:
0263 Даде њојзи од злата папуче,
0264 У папуче пет стотин’ рушпија,
0265 Одатле се натраг повратио,
0266 Он отиде низ Макаријево,
0267 Докле доше мору на јалију
0268 У сиње се море завозио,
0269 Док је дош’о Млетку бијеломе,
0270 Онђе крсти лијепу ђевојку,
0271 Дивно име њојзи избираше,
0272 Дивно име дилбер Анђелија;
0273 Крстио је, пак вјенчао за се,
0274 Шњоме диван пород изродио:
0275 Двије шћери и четири сина;
0276 Ране шћери, а позне синове,
0277 Да заове снахе не застају,
0278 Да с’ у двору кавге не збивају.
0279 То је било кад се и чинило,
0280 Нама, дружбо, здравље и весеље!