Женидба Хаџагић-Мујаге и Велагић-Ахмета

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Хаџагић-Мујаге и Велагић-Ахмета

0001 Огласи се на гласу дивојка
0002 На Удбини у каменој кули,
0003 Липа Злате диздар-Хасанаге,
0004 Глас јој пође по широкој Лици
0005 У шездесет и града четири,
0006 У сваки се огласи дивојка.
0007 На дивојку просци навалише,
0008 Липу просе аге и спахије,
0009 А највише Козлић-Алиага.
0010 Глас јој сиђе до Надина била
0011 А до куле Хаџагић-Мујаге
0012 И побре му Велагић-Ахмета.
0013 Оби побре хладно пију вино,
0014 Па Хаџагић Велагићу каже:
0015 „Давор побро, Велагић-Ахмете!
0016 Момци јесмо, женили се нисмо,
0017 Је си л’, побро, чуо за дивојку
0018 Ниско доли на широкој Лици,
0019 Липу Злату диздар-Хасанаге ?
0020 Хоћемо ли ми се сигурати,
0021 Саћи оба на оглед дивојци,
0022 Један другом тврду вјеру дати:
0023 Којег од нас штима дивичица,
0024 Да другоме хатор бити не ће.“
0025 „ „Хоћу, брате, вјеру ти задајем.“ “
0026 Униђе им Хаџагића мајка,
0027 Она сину говорила своме:
0028 „О Мујага, моје дите драго!
0029 Кад би мајке ћео послушати,
0030 Де с’ окани Личкиње дивојке!
0031 Липа је се огласила Злате
0032 У шездесет и града четири,
0033 На њу јесу просци навалили,
0034 Сви су, сине, твоје маниџије,
0035 А највећма Козлић Алиага,
0036 Јер је Козлић невирно плетиво,
0037 Мореш лудо главу изгубити,
0038 Лакше тебе могу оженити
0039 Брез кахара и мејдана тешка."
0040 Мујага је мајки говорио:
0041 „Мајко драга, канити се не ћу,
0042 Ја ћу с побром на Удбину сићи,
0043 Вире ми, мајко, на заглед дивојци.“
0044 „ „Кад ћеш, сине, на Удбину ићи,
0045 Ти напитај Глумца Османагу,
0046 То је теби бабин побратиме,
0047 Ти ћеш у њег конак учинити.“ “
0048 „Хоћу, мајко, немај бриге с тиме!“
0049 Оби побре на ноге скочише,
0050 Спремају се на оглед дивојци.
0051 Кад се оби побре опремише,
0052 Добре своје коње појахаше,
0053 Од Надина оба управише,
0054 Ударише кроз Отрес-планину,
0055 Извргоше на врховну Лику,
0056 Ударише уз рудине равне,
0057 Погледају момци са атова
0058 До беглука Лике Мустајбега,
0059 Од беглука врата подбочита,
0060 На пенџерих капци подигнути,
0061 Све јуначке главе код пенџера,
0062 Пун је беглок удбинских ајана.
0063 Кад виђаше оба побратима,
0064 Момци млади, а ати помамни,
0065 Причају се уз мехке рудине,
0066 Удбињаном Лика говорио:
0067 „Давор дицо, моји соколови,
0068 Ето нами двају коњаника!
0069 Мен’ се на њих чини гледајући,
0070 Ко када су, дицо, јабанџије,
0071 ’Наке јахе у свој Лици нема,
0072 Де испан’те, па их дочекајте!“
0073 Млади момци пред њих излетише,
0074 А допаде Хаџагић Мујага,
0075 Па им ага турски салам викну,
0076 Њима момци салам отпримише,
0077 Обојици хожгелдију дају,
0078 Под њима су ате пофатали.
0079 Њима вели Хаџагић Мујага:
0080 „Не фатајте ата за кајасе,
0081 Ово ати удовички нису.“
0082 Удбињани њима говорили:
0083 „Браћо драга, није за срамоту,
0084 Него бујрум, браћо, на конаке!“
0085 А Хаџагић њима говорио:
0086 „Је ли туди Глумац Османага?“
0087 А то ага чује у беглуку,
0088 Јер код бега сиди удбињскога,
0089 Османага на ноге скочио,
0090 Он изиђе пред беглук-механу,
0091 Па он момком хожгелдију даје:
0092 „Јесте л’, оби здраво јабанџије,
0093 Бујрум, дицо, мени на конаке!“
0094 Па отишће Глумац Османага,
0095 За њим побре ате окренуше,
0096 Ускочише граду на капију,
0097 Кроз Удбину момци ударили,
0098 Момци млади, а ати помамни,
0099 Кроз Удбину наре показују,
0100 Трзају се џамали пенџери,
0101 На пенџере дивојачке главе,
0102 Свака дикла мисли на пенџеру:
0103 „Боже мио, на свему ти фала!
0104 Од како је постала Удбина,
0105 ’Ваки момци пројабали нису.“
0106 Сађош’ момци Гиумчевића кули,
0107 Испадоше два Глумчева сина,
0108 Једно Тахир, а друго је Захир,
0109 Па момачке ате уфатише,
0110 С њима с’ момци за здравље питају,
0111 А изађе Глумчевић Алија,
0112 Одведе их уз кулу камену,
0113 Уђоше оба у халват-одају.
0114 Глумац ага сиди на јатаку,
0115 Хаџагић му турски салам викну,
0116 Њима ага салам отпримио,
0117 Код себе им мисто намистио.
0118 Уђе Але, па им чизме сними,
0119 Поврати се и кахву донесе,
0120 Па њимака кахву подилио.
0121 Већ им вакат од акшама дође,
0122 Сви на вакат акшам саклањаше,
0123 По акшаму вечер вечерали,
0124 По вечери сили по тенхану,
0125 Онда Глумац њима говорио:
0126 „Дицо моја, оби серхатлије!
0127 Немојте ми ноћас замирити,
0128 Јал сам, дицо, јако остарио,
0129 Јал у очи већ обневидио,
0130 Ја ми никад доходили нисте,
0131 Ја вас, дицо, познати не могу.
0132 Каж’те право, тако били здраво!
0133 Одаклен сте, од сента којег сте?“
0134 А Хаџагић аги говорио:
0135 „Слатки ага, Глумац Османага!
0136 Оба јесмо од Надина била,
0137 Ако с’ чуо Хаџагић-Мујагу,
0138 Ово ј’ глава, што с тобом говори,
0139 Ово ми побро Велагић Ахмете.“
0140 Кад му ага те разуми ричи,
0141 Подиже се на своје колино,
0142 Прегрли га, у чело пољуби,
0143 Изновице па за здравље пита:
0144 „Ти ли с’ сине побратима мога!
0145 Је л’ ти здраво на оџаку мајка?“
0146 „ „Здраво је, аџе, милом Богу фала.“ “
0147 „Јеси ли се, сине, оженио?“
0148 „„Нисам, аџе, тебе не желио,
0149 Нег сам, аџе, чуо за дивојку,
0150 Липу Злату диздар-Хасанаге,
0151 Па смо дошли оба побратима
0152 На Удбину, на оглед дивојци,
0153 Један другом тврду вјеру дали,
0154 Којег од нас штима дивичица,
0155 Да другоме хатор бити не ће,
0156 Вен ће бити куме код дивојке.“ “
0157 Истом они у еглену били,
0158 А униђе Глумчевић Алија,
0159 Па окрену кајсер-јемерлије,
0160 Па он вели Хаџагић-Мујаги:
0161 „Хајде, побро, Хаџагић-Мујага!
0162 Тебе зове моја стара мајка.“
0163 Ага назу кајсер-јемерлије,
0164 Па изиђе на оџак у кулу,
0165 Дочекаше дви ћери Глумчеве,
0166 Вишају се о врату њемука:
0167 „Јеси л’, брате, здраво па весело?“
0168 „ „Здраво, сестре, васке не желио!“ “
0169 Кад униђе момак у одају,
0170 Сиди стара Османагиница,
0171 Хаџагић јој турски салам викну,
0172 Стара госпе салам отпримила,
0173 Код себе му мисто начинила,
0174 Госпоја му хожгелдију даје,
0175 И њој каже Хаџагић Мујага,
0176 Да је дошо на заглед дивојци
0177 Својим побром Велагић-Ахметом:
0178 „Стрино моја, Османагинице!
0179 Ако би ме ктила послушати:
0180 Метни печу, огрни фереџу,
0181 А запали фењер-видилицу,
0182 Па ти сиђи диздаревој кули,
0183 Хабер подај Златки диздаревој,
0184 Ти откажи оба побратима.“
0185 „ „Хоћу, сине, моје дите драго!“ “
0186 Па се спреми Османагиница,
0187 Запалила фењер-видилицу,
0188 Оде госпе кули диздаревој,
0189 Угледа је Злате диздарева,
0190 Дочека је у халват-авлији,
0191 Од нене је фењер ујагмила,
0192 Пред њом иде уз мостове Злате,
0193 А њој вели Османагиница:
0194 „Давор Злате, ћери диздарева,
0195 Какве ноћас имам мусафире!
0196 Од како је постала Удбина,
0197 Таки у њу никад дошли нису.“
0198 У том ушли у халват-одају,
0199 Дочека их Златијина мајка,
0200 Па посади Османагиницу,
0201 Липа Злате кахву наточила,
0202 Па ,више њих подвиш стаде руке.
0203 Златка вели Османагиници:
0204 „Моја стрина, Османагинице!
0205 Сад ми право у одаји кажи,
0206 Ко је теби ноћес у конаку?“
0207 „ „Давор Злате, ћери диздарева!
0208 Ено дошла до два побратима
0209 Од Надина и дебела мора,
0210 Ћери, једно Хаџагић Мујага,
0211 А друго је Велагић Ахмете,
0212 Да тебека виђају дивојку,
0213 Један другом тврду вјеру дали,
0214 Па ти којег штимаш, дивичице,
0215 Да другоме хатор бити не ће,
0216 Вен ће бити куме код тебека;
0217 Ђене ти салам Хаџагић-Мујаге,
0218 Да си, Злате, душа Мујагина.“
0219 Њојзи вели Злате диздарева:
0220 „Моја стрина, Османагинице!
0221 И ти ’ш њима селам од менека.
0222 Када сутра био. дан осване,
0223 Нек се оба спреме побратима,
0224 Па нек сађу до воде Црваћа,
0225 И ја ћу, стрина, до Црваћа саћи
0226 Виђати, стрина, оба побратима.“
0227 Намах нене на ноге скочила,
0228 Она узе фењер-видилицу,
0229 Па окрену низ камену кулу,
0230 За њом иде Злате диздарева,
0231 Испрати је до авлијнских врата,
0232 На растанку стрини говорила:
0233 „Стрина моја, Османагинице!
0234 Ти ћеш башка селам Хаџагићу,
0235 Мујага је душа Златијина.“
0236 То рекоше, па се растадоше.
0237 Дође госпе у кулу камену,
0238 Хаџагића у одаји нађе,
0239 Госпе њему Златин селам каже,
0240 Врло му драго, чем хесаба нема.
0241 А Велагић ни за што не знаде,
0242 Нег Хаџагић на ноге скочио,
0243 Побратиму у одају уђе,
0244 Све он њему по истини каже.
0245 Сву ноћ побре сана нејмадоше,
0246 О дивојци прееглендисаше.
0247 Ја кад њима био дан освану,
0248 Спремише се оба побратима,
0249 Сили оби побре код пенџера,
0250 А изашла два Глумчева сина,
0251 Па им добре ате опремили,
0252 Испод куле ате провађају.
0253 Погледаше момци са пенџера,
0254 Помоли се дванејст дивојака,
0255 Све одоше до воде Црваћа,
0256 Ал Златије међу њима нема.
0257 Мало вриме иза тога прође,
0258 Али шину ждрака по Удбини,
0259 Ко кад сунце паде са небеса,
0260 Јер ишета Злате диздарева,
0261 Сва се сјаје као сунце жарко,
0262 Видло би се при њој вечерати
0263 У по ноћи ка’ при јасној свићи
0264 Од зламења и драгог камења
0265 И липоте кићене дивојке,
0266 А одвише на њој ђеисије.
0267 На ногу јој везене папуче
0268 Све од оздо стребром потковате,
0269 А од озго златом извезене,
0270 А више њих танахна кошуља,
0271 Све до паса златом насачмата,
0272 А црљеном свилом усновата,
0273 Кушаком се утегла ћемером,
0274 У ћемера све плоче од злата,
0275 У плочама мави каменови,
0276 Из њих модри бију пламенови.
0277 А обукла два мави јелека:
0278 Једно диба, а друго кадифа,
0279 Све по диби ситне кабарице,
0280 Врло ситне, ал од сухог злата,
0281 А два крила стала испод врата,
0282 Оба крила брду окренута,
0283 На два крила мави каменови,
0284 Шибају из њих два модра пламена,
0285 Дивојачко лишце преузели,
0286 Из њих висе сићухни синџири,
0287 На синџирих мекахни цекини.
0288 Отпуштала вране плетенице,
0289 Све у њима златни санџакови,
0290 Напулали по плећих дивојци.
0291 Ко кад су јој звизде почавлале,
0292 Па се сјају на плећих дивојци.
0293 Зебуркињу капу накривила,
0294 Око капе лале поредала,
0295 Трепеће јој дукат над очима,
0296 Који важе четири цекина.
0297 А од себе пристала дивојка:
0298 У пасу танка, а таман висока,
0299 Подугачка врата господскога,
0300 Врана ока, а чела широка.
0301 Како липа тербијетли шеће,
0302 Ко када је у Стамболу расла.
0303 Шерен-перен граду на капију,
0304 Па отишће низ рудине равне.
0305 Кад виђаше оба побратима,
0306 Згледаше се оба код пенџера
0307 Баш ко вуци у злој годиници,
0308 Обојица на ноге скочила,
0309 Припасаше на гајтаних ћорде,
0310 Полетише низ кулу камену,
0311 Сваки свога коња поклопио,
0312 Искочише граду на капију,
0313 Низ рудине побре удариле,
0314 Они јашу до воде Црваћа,
0315 А свака их гледа дивичица,
0316 Свака мисли, а сама говори:
0317 „Боже мио, ја чудних јунака!
0318 Благо си мајци, која их родила,
0319 А сестрици, која их хранила
0320 На пречисту дивојачком крилу,
0321 Оној друзи, којој гостом дођу,
0322 А душици, којој суђени буду,
0323 Која их оба успитоми душа
0324 На јастуцих и десници руци!“
0325 Доскакаше оба побратима,
0326 Салам виче Хаџагић Мујага,
0327 А отприми Глумчевић Алија,
0328 Јер је прије дошо до Црваћа,
0329 Па он њима ате ујагмио,
0330 Але ате вода крај бунара.
0331 Код бунара клупа начинита,
0332 На њу оба сила побратима,
0333 Па гледају Злату диздареву,
0334 А њих гледа Злате диздарева,
0335 Заклања се руком и рукавом.
0336 Њојзи вели Хаџагић Мујага:
0337 „Давор Злате, ћери диздарева!
0338 Оба гледај наске побратима,
0339 Ми смо тврду вјеру учинили,
0340 Ти којега штимаш, дивичице,
0341 Оном другом хатор бити не ће,
0342 Вен ће бити куме код тебека,
0343 Теби дати од злата прстење.“
0344 Кад то чула Злате диздарева,
0345 Она с’ руком фати у џепове,
0346 Она гледа оба побратима,
0347 У руци јој црљена јабука,
0348 Боље гледа Хаџагина сина.
0349 Диже главу Велагић Ахмете,
0350 Па дивојци тихо бесидио:
0351 „Давор Злате диздар-Хасанаге!
0352 Гледај, драга, побратима мога,
0353 Мени, драга, хатор бити не ће,
0354 Ја сам себи, драга, загледао
0355 Код Надина и дебела мора
0356 Ханку липу Махмут-тефтердара,
0357 Док се вратим, женит ћу се Ханком.“
0358 А кад чула Злате диздарева,
0359 Тад из руке отишће јабуку,
0360 Па удари Хаџагић-Мујагу.
0361 Кад то виђа Велагић Ахмете,
0362 Он се фати двају џефердара,
0363 Па њимака грла окренуо
0364 Крај оглавља Злате диздареве,
0365 Отргоше како можарови,
0366 Побигоше дикле од бунара.
0367 Оби побре на ноге скочише,
0368 Они добре ате појахаше,
0369 За дивојком ате наметнуше,
0370 Од момака полићу димови,
0371 Јер пуцају из пушака малих,
0372 Ускочише граду на капију
0373 И стираше Злату у авлију,
0374 Вратише се натраг кроз Удбину
0375 Билој кули Глумца Османаге,
0376 Обојица ате одсидоше,
0377 А изашла до два Глумчевића,
0378 Водају им ате по авлији,
0379 Оби побре у кулу унишле.
0380 Кад дан прође, тавна ноћца дође,
0381 Па када су побре вечерале,
0382 Диже главу Хаџагић Мујага,
0383 Па он вели Глумац-Османаги:
0384 „Слатки аџе, Глумац-Османага!
0385 Би ли мене ћео послушати,
0386 Да’ти узмеш побратима мога,
0387 Па да сиђеш диздаревој кули,
0388 Да запросиш мени дивичицу.“
0389 „ „Хоћу, сине, вјеру ти задајем.“ “
0390 Намах аџе на ноге скочио,
0391 Па самурли ћурак огрнуо,
0392 А запали фењер-видилицу,
0393 Па он назу кајсер-јемерлије,
0394 За њим скочи Велагић Ахмете,
0395 Отишкоше низ камену кулу,
0396 Они иду диздаревој кули,
0397 Угледа их Диздаревић Мехо,
0398 Мехо спаде у своју авлију,
0399 Да дочека оба побратима,
0400 Он од аге фењер ујагмио,
0401 Па пред њима уз мостове пође,
0402 Доведе их одаји на врата,
0403 Туди сиди диздар Хасанага,
0404 Салам викну Глумац Османага,
0405 Њима диздар, салам отпримио,
0406 Па испред њих на ноге скочио,
0407 Код себе им мисто начинио.
0408 Ја кад оба сила у одаји,
0409 Њима Мехо кахву наточио.
0410 Османага да мирује не ће,
0411 Пред диздара на колино скочи,
0412 Салам даде, запроси дивојку:
0413 „Дај ми Злату по божијем путу
0414 За синовца Хаџагић-Мујагу
0415 Од Надина и дебела мора.“
0416 Диздар Мехи говорио своме:
0417 „Хајде питај Злате на оџаку,
0418 Хоће ли је бабо поклонити.“
0419 А прочу се Злате пред вратима:
0420 „Слатки бабо, диздар-Хасанага!
0421 Ако ’ш души мисто уфатити,
0422 Мехе подај Хаџагић-Мујаги!“
0423 Даде бабо, ни ричи не рече,
0424 Изновице сили у одаји,
0425 Унесе кахву Диздаревић Мехо.
0426 Ја кад они хахву посркаше,
0427 Диже главу Велагић Ахмете,
0428 Па диздару тихо говорио:
0429 „Пријатељу, диздар-Хасанага!
0430 Дај уведи на прстен дивојку,
0431 Да ја липу прстенујем Злату.“
0432 Од одаје врата полетише,
0433 А ускочи Злате у одају,
0434 Па полети своме родитељу,
0435 У оби га руке пољубила,
0436 Па код њега Глумца Османагу,
0437 Измаче се, подвиш стаде руке,
0438 Упита се за здравље с Ахметом.
0439 Кад рекоше, да су здраво били,
0440 Тад Велагић на ноге скочио,
0441 Он попаде за руку дивојку,
0442 Окреће је за жарким сунашцем,
0443 Натаче јој од злата прстење,
0444 Па посипа кићену дивојку,
0445 Низ њу баци стотину цекина,
0446 Па он вели диздар-Хасанаги:
0447 „Пријатељу, диздар-Хасанага!
0448 Ето теби на амариет Злата,
0449 Злате чувај, а главе не чувај,
0450 А нами се и сватовом надај,
0451 Кад ти прође пуних петнејст дана.“
0452 То рекоше, низ кулу кренуше,
0453 Сашли кули Глумца Османаге.
0454 Кад је сутра био дан освано,
0455 Па шћахоше момци полазити,
0456 Не даде им Глумац Османага,
0457 И трећу их ноћцу уставио.
0458 Тај глас пуче по Удбини билој,
0459 Да су сашла до два побратима,
0460 Испросили Злату диздареву.
0461 Кад у јутро данак освануо,
0462 Оби побре ате појахаше,
0463 Отискоше граду на капију,
0464 Момци јашу, ни за што не знаду,
0465 Они јашу шенли и весело.
0466 Кад сиђоше у Отрес-планину,
0467 Оба момка дочека бусија,
0468 Из бусије Гавран-капетане,
0469 Код њега је стотина плаћника,
0470 Они на њих огањ оборише,
0471 Хаџагићу гола сијну ћорда,
0472 Па ускочи момак у бусију,
0473 Чудно момак по бусији скаче,
0474 Све он тражи Гавран-капетана,
0475 Он га тражи, а наћи не мере,
0476 Побиго је у Отрес-планину,
0477 А искочи Хаџагић Мујага,
0478 Уз планину наметну дората.
0479 Кад изиђе на пола планине,
0480 Туди стиже Гавран капетана,
0481 Он се фати перна буздохана,
0482 Са дората удари Гаврана,
0483 Паде Гавран у Отрес-планини,
0484 А Мујага скочи са дората,
0485 Па савеза Гавранове руке,
0486 Па дората поклопио свога,
0487 А Гаврана гони савезата.
0488 У планини огањ утишао.
0489 Кад Хаџагић до разбоја сиђе,
0490 Нађе побру Велагић-Ахмета,
0491 Гдје он рањен сиди у планини,
0492 Четири га пушке удариле,
0493 А код њега дванејст плаћеника,
0494 Ни на какву русе главе нема,
0495 Мртав ђогат лежи код његака.
0496 Тад Хаџагић сузама пролио:
0497 „Хаирала, Богом побратиме!
0498 Јесу ли ти ране приболкиње?“
0499 Њему вели Велагич Ахмете:
0500 „Хаирли су ране на меника,
0501 Ал ђогата приболити не ћу,
0502 Јер веш моја крила опадоше.“
0503 А Хаџагић фрци са дората:
0504 „Не будали, Богом побратиме!
0505 Ако буде у животу глава,
0506 Добро знадеш побратима свога,
0507 Да у њега имаде цекина,
0508 Бољег ћу ти коња набавити.“
0509 То му рече, приведе Гаврана,
0510 Седло сними са мртва ђогата,
0511 На Гаврана метну капетана,
0512 На њег врже свога побратима,
0513 Отискоше кроз Отрес-планину.
0514 Кад сиђоше кули Хаџагића,
0515 Сними свога побру са Гаврана,
0516 Унесе га у кулу камену,
0517 Па на јатак побру повалио
0518 И утегну ране по њемука:
0519 „Не ћеш, побро, својој билој кули,
0520 Да те виђа твоја стара мајка,
0521 Док ти ране не замладе, побро.“
0522 Тад Хаџагић у авлију сиђе,
0523 Да намири свог коња дората,
0524 Кад ли дорат рану задобио,
0525 (А Хаџагић није опазио)
0526 Све му штрца крај колана крвца,
0527 Њему грозне сузе полетише,
0528 Па му сијну голотрба ћорда,
0529 Њом удари Гавран-капетана.
0530 Кад је с њега полетила глава,
0531 Са главе му шкрљка поскочила,
0532 А из шкрљке књига искочила,
0533 Књигу узе, печат одвалио,
0534 Из ње с’ триста просу маџарија.
0535 Та је књига са Крбаве равне
0536 Копилета Козлић-Алиаге,
0537 Шта је Алија у књизи правио:
0538 „Побратиме, Гавран-капетане!
0539 Јеси л’ чуо и хабер узео?
0540 Ја заврго себи јауклију
0541 Липу Злату диздар-Хасанаге,
0542 Онда сашло двоје копилади
0543 Од Надина и сињега мора,
0544 Хаџагићу и с њим Велагићу,
0545 Припросише моју дивичицу.
0546 Ето теби књига од менека!
0547 Деде чету скупи на Котару,
0548 Ево теби за триста цекина,
0549 Сведи чету у Отрес-планину,
0550 Ту их ради добро дочекати,
0551 Само живих немој упуштати,
0552 Страшљива су оба побратима.“
0553 Кад Хаџагић књигу провидио,
0554 Он је себи врже у џепове,
0555 Па окрену кроз Надин бијели,
0556 Да доведе прехитра бербера,
0557 Да му побра личи Велагића
0558 И његова рањена дората,
0559 Бербер личи за седам недиља.
0560 Када осма настала недиља,
0561 Аги паде књига на колино
0562 Од пунице Хасанагинице,
0563 Она њему у књизи правила:
0564 „О мој зете Хаџагић-Мујага!
0565 Ти си скоро сашо на Удбину,
0566 Те си моју испросио Злату,
0567 Рок ставио пуних петнејст дана;
0568 Ево пуних седам недиљица,
0569 Како тебе раз дивојке нема,
0570 Веш на Злату просци навалили,
0571 А највећма Козлић Алиага,
0572 Тај се ага никад и не диже,
0573 Вавик ишће од диздара Злату,
0574 Он би дао, ал Златија не ће.
0575 Па ето ти књига од менека:
0576 Де ми хабер шаљи од себека,
0577 Ако ’ш доћи раз моје дивојке;
0578 Ако л’ не ћеш моје дивичице,
0579 Да за другог удајем дивојку.“
0580 Мујага јој другу отписује:
0581 „Чуј, пунице Хасанагинице!
0582 Надај ми се у овој недиљи;
0583 Да не дођем ове недиљице,
0584 Злату даји, куд је теби драго!“
0585 Кад Мујага књигу отправио,
0586 Онда пође кроз Надин камени
0587 Билој кули Махмут-тефтердара,
0588 Тефтердару турски салам викну:
0589 „Аџе слатки, ја ти љубим руку!
0590 Дај ми ђогу са јасала свога
0591 Моме побри Велагић-Ахмету
0592 За готових триста маџарија,
0593 Јер је његов ђогат погинуо.
0594 Још те молим и руку ти љубим,
0595 Подигни ми до јутра сватове,
0596 Да идемо на широку Лику
0597 Пораз Злате диздар-Хасанаге.“
0598 Даде ага ђогу са јасала,
0599 Рече њему дигнути сватове.
0600 Хаџагић се натраг повратио,
0601 Он поведе великог ђогата
0602 И опреми на авлији ђогу,
0603 А Велагић ни за што не знаде.
0604 Њему уђе Хаџагић Мујага,
0605 Па он вели побратиму своме:
0606 „Де се спреми, побро, у одаји,
0607 Па ти сиђи својој билој кули,
0608 Нек те види остарила мајка,
0609 Да су твоје ране замладиле.“
0610 Тад Велагић на ноге скочио,
0611 Опреми се хитро у одаји,
0612 С побром својим сиђе на авлију.
0613 Њему вели Хаџагић Мујага:
0614 „Ето теби готова ђогата!
0615 Ја сам теби бољег набавио,
0616 Што сам реко, ни слагао нисам.“
0617 Тад Велагић посиде ђогата
0618 И одјаха својој билој кули,
0619 Код мајке је конак учинио.
0620 Кад им сутра био дан освано,
0621 Спремише се оба Хаџагића,
0622 Млађи Осман, старији Мујага,
0623 К њима дође Велагић Ахмете,
0624 Помоли се Махмут-фефтердару
0625 На гаврану ко на горској вили,
0626 А за агом триста коњаника.
0627 И они сва три ате појахаше,
0628 Из авлије ате искочише,
0629 А Мујага књигу извадио,
0630 Па је пружи Махмут-тефтердару.
0631 Кад он виђа књигу Козличину,
0632 На њему се длака подигнула,
0633 Књигу себи врже у џепове,
0634 Па прид њима вранца управио.
0635 Не шче ага на Отрес-планину,
0636 Већ окрену на Котар камени,
0637 Ашићаре јашу уз Котаре,
0638 Њима нико ни мукает није,
0639 Ударише у Вучјак-планину.
0640 Кад сиђоше на мехке рудине,
0641 На големо. чудо нагазише,
0642 Јер изашо Лика-Мустајбеже
0643 И уз бега личке набодице,
0644 Дочекаше кићене сватове
0645 На саламу и турском ићраму,
0646 Па пред њима Мустајбеже пође,
0647 Според с њиме Махмут-тефтердару.
0648 Момци млади, а ати помамни,
0649 Уз рудине џилит заметнули.
0650 Јанда јаше Хаџагић Мујага
0651 На дорату нујан и зловољан,
0652 Допаде до њег Козлић Алиага,
0653 Па њемука вели са ђогата:
0654 „Деде ми, ага, на џилит изиђи!“
0655 То Мујага тешко дочекао,
0656 Дората врну на кајасу свога,
0657 Управи га натраг Вучијаку,
0658 Алиага наметну ђогата.
0659 Ја кад виђа, да стигнути не ће,
0660 Он на њега џилит отиснуо.
0661 Кад је њему џилит полетио,
0662 Хаџагић с’ пови по седлу дорату,
0663 Изнад њега џилит полетио,
0664 Дофати му калпак и челенке.
0665 Уфати калпак Хаџагић Мујага,
0666 Уфати га, на главу бацио,
0667 Па он натраг окрену дората,
0668 А побиже Козлић Алиага,
0669 Сустиже га Хаџагић Мујага,
0670 А сијну му голотрба ћорда,
0671 Он удари Козлић-Алиагу
0672 Изнад паса и пушака малих,
0673 Дви га поле око паса пале.
0674 Кад виђаше личке набодице,
0675 Свак се тому чуду зачудио,
0676 На бегу се длака подигнула,
0677 Пред њег стаде Махмут-тефтердару,
0678 Бегу даде књигу Козличину.
0679 Кад бег виђа, што се у њој пише,
0680 Он повика са голуба свога:
0681 „Чујте, дицо, моји соколови!
0682 Ко би стао сад пред Хаџагића,
0683 Он би стао и пред Мустајбега;
0684 Јер што тражи Козлић Алиага,
0685 Што он тражи, то данаске нађе.“
0686 Кад то чуло шездесет Козлица,
0687 На Крбаву ате окренуше,
0688 А сватови с бегом на Удбину.
0689 Кад су свати сишли на Удбину,
0690 Удбињани преићрамли Турци,
0691 Све на јапте свате појагмише,
0692 Род јуначки у двор дивојачки,
0693 Хаџагић ником на конаке не ће,
0694 Он прид градом одјаха дората.
0695 Кад то виђа лички Мустајбеже,
0696 Он повика Талу Личанина,
0697 Па извади књигу Козличину,
0698 А даде је Тали Личанину:
0699 „Ето, сине, књиге Козличине,
0700 Води себи Хаџагић-Мујагу!
0701 Када сутра био дан осване,
0702 Од тебе гледам здрава Хаџагића.“
0703 Тале му вели:„Не брини се с тиме!
0704 Ја с’ не бојим шездесет Козлица,
0705 Док је мојих тријест побратима.“
0706 Тале скочи на кулаша свога,
0707 Па он дође Хаџагић-Мујаги:
0708 „Бујрум, побро, мени на конаке!“
0709 А Хаџагић посиде дората,
0710 Па за Талом њега управио
0711 До Трновца и Талина двора,
0712 Са Удбине три пуна сахата.
0713 Ја кад сађе до Талина двора:
0714 Кула кућа од лискова прућа,
0715 Талини двори шашом покривени,
0716 Двоја су му врата на кућару,
0717 Вихар пуше, а врати му њише.
0718 Све се чуди Хаџагић Мујага,
0719 Шта ће му Тале дати вечерати.
0720 У авлију ате ускочише,
0721 Обојица ате одјахаше,
0722 Пред њих мали Раде искочио,
0723 Хаџагића уфати дората,
0724 Тале сапе великог кулаша,
0725 На њег двоје врже букагије,
0726 Испушта га Лици на обалу,
0727 Нек му бира траву дителину.
0728 А Хаџагић на тепу изиђе,
0729 На хладило Тале Личанина,
0730 Па он Талу гледа у авлији,
0731 Како Тале узврим рукаве,
0732 Па он ложи ватре по авлији,
0733 Шездесет је и три наложио.
0734 Све се чуди Хаџагић Мујага,
0735 Што он’лике ватре ложи Тале.
0736 Кад Хаџагић оком погледао,
0737 Помоли се испод краја раја,
0738 Они гоне овце јаловице
0739 И још гоне приходне овнове,
0740 У Талину стираше авлију,
0741 Они кољу овце јаловице,
0742 А готове ватре наложите,
0743 Све по двоје туди навргоше,
0744 Сасипају јечам на камару.
0745 Све се чуди Хаџагид Мујага,
0746 Ком он’лике Тале овце коље.
0747 Кад њима се алај помолио,
0748 Прид алајом један на ждралану,
0749 Он познаде Врховца Алагу,
0750 За Алагом тријест коњаника,
0751 У авлији ате разјахаше.
0752 Још се њима алај помолио,
0753 Мала чета дванејст коњаника,
0754 А пред њима Огрошевић Але.
0755 Још се њима алај помолио,
0756 Пред алајом један на алату,
0757 То је глава Руда Салихага,
0758 А за њиме дваест коњаника.
0759 Још се њима алај помолио,
0760 А пред њиме један на ђогату,
0761 Врани му пали по рамених брци
0762 Низ илике до пушака малих,
0763 За њим јаше тријест коњаника.
0764 Познаде га Хаџагић Мујага,
0765 Јер је глава од Кладуше Мујо,
0766 Па он Тали тихо говорио:
0767 „Давор Тале, Богом побратиме,
0768 Ко ће саде с Мујом говорити?
0769 Јере сам му дају погубио,
0770 Његова дају, Козлић-Алиагу.“
0771 Вели њему Тале Личанине:
0772 „Брате драги, то је брига моја.“
0773 Кад Хрњица виђа Хаџагића,
0774 Дигли му се брци на губици
0775 Ка на вуку у злој годиници,
0776 А прид њега Тале излетио,
0777 Њему Мујо турски салам викну,
0778 Њему Тале салам отпримио,
0779 Па он Муји хожгелдију даје:
0780 „Јеси л’, побро, здраво и весело?“
0781 „ „Здраво, Тале, милом Богу фала!“ “
0782 Даде му Тале књигу Козличину,
0783 Хрњица Мујо књигу разавио.
0784 Кад видио књигу дајиџину,
0785 Полегоше брци на губици,
0786 Па доскака до тепе ледене.
0787 Хаџагићу турски салам викну,
0788 Хаџагић му салам отпримио.
0789 А Хрњица одјаха ђогата,
0790 Хаџагићу на тепу изиђе,
0791 А Хаџагћ на ноге скочио,
0792 Код себе му мисто начинио,
0793 Њега Мујо руком прегрлио:
0794 „Е аферим, Хаџагић-Мујага!
0795 Сад ја знадем, да си мушка глава.
0796 Козлице су невирно плетиво,
0797 А дајиџе м’ се, брате, пригодиле.
0798 Па то ниси, брате, учинио,
0799 Да је мени посли хабер дошо,
0800 Какву је дајо књигу оправио,
0801 Ја би тебе ћордом ударио,
0802 А сад знадем, да си мушка глава,
0803 Баш кад тражи, нек и нађе, побро!“
0804 Ту ће они конак учинити,
0805 Сву ноћ пише, сана нејмадоше.
0806 Кад им сутра био дан освану,
0807 Они добре ате појахаше,
0808 А подвикну Тале Личанине:
0809 „Куја му био и отац и мајка,
0810 Ко за Талом окренути не ће,
0811 Па у Талин оџак испуцати.“
0812 Он се фати мерџанли кубура,
0813 Па на једна врата ускочио,
0814 У свој Тале оџак испуцао,
0815 Па на друга врата искочио,
0816 Све су за њим побре окренуле,
0817 Па у Талин оџак испуцаше.
0818 А кад виђа мали Радоване,
0819 Он се фати церова угарка,
0820 Па упали Талошеве дворе,
0821 Њему Тале вели са кулаша:
0822 „Немој Раде, Богом побратиме!
0823 Зар би наше упалио дворе?
0824 Видиш ове браће и дружине,
0825 Ми што смо их ноћас дочекали,
0826 Сваком дали, брате, вечерати:
0827 Још што има готових цекина,
0828 Раде, брате, па у наших дворих,
0829 Још би их могли тријест дочекати.“
0830 Лако је Тали дочекати било,
0831 Бегове док је испод краја раје,
0832 Јер ће раја дати вечерати.
0833 Отискоше од Талина двора.
0834 Када они сишли на Удбину,
0835 Сви изашли кићени сватови,
0836 А и с њима бег Мустајбег-Лика,
0837 Код њих сиди на коњу дивојка,
0838 Отискоше низ мехке рудине,
0839 А бег прати кићене сватове
0840 И све с бегом личке набодице.
0841 Кад су сишли на пола рудина,
0842 Тад Мустајбег устави голуба,
0843 Па он вели Глумцу Османаги:
0844 „Чујеш, ага, мој акрану стари!
0845 Ето теби кићених сватова,
0846 А и твога Хаџагић-Мујаге,
0847 А и мојих личких набодица,
0848 Па испрати кићене сватове,
0849 Проведи их кроз Отрес-планину!“
0850 То бег рече, поврати голуба.
0851 Глумац иде наприд пред сватови
0852 И уз агу дви пуне хиљаде,
0853 Триста с њима кићених сватова.
0854 Кад сиђоше до Отреса црна,
0855 На големо чудо нагазише,
0856 Крај Отреса бутум поцрнило
0857 Од шкрљака и од телећака,
0858 Јер је сашо Вучан капетане,
0859 Насрид поља шатор разавио,
0860 Под шатором ладно пије вино.
0861 Из шатора влашче искочило,
0862 Оно носи књигу у проципу,
0863 До сватова кад је долетило,
0864 Оно њима добро јутро виче:
0865 „Добро јутро, аге и спахије!
0866 Које вам је Хаџагић Мујага?
0867 Ево биле књиге за његака.“
0868 А Хаџагић пред њег искочио:
0869 „Чуј, влашчицу на пољу зеленом,
0870 Ово је, драги, Хаџагић Мујага!“
0871 Ама влашче кад га је видило,
0872 Себи шкрљку турну под пазухо,
0873 Па се седам пута поклонио,
0874 Хаџагићу и дорату дође,
0875 Па у чизму агу пољубио,
0876 А пружи му књигу у проципу.
0877 Узе ага, па је разавио,
0878 Кад ли књига Вучан-капетана.
0879 Шта је Вуче у књизи правио:
0880 „Ето књиге, Хаџагић-Мујага!
0881 Ти си брата погубио мога,
0882 Мени не би за то хатор био,
0883 Што си њега главом раставио,
0884 Него ми је хатор остануо,
0885 Што си на њег диго побратима,
0886 А и седло побрина ђогата,
0887 Па их снио до Надина била,
0888 Осам пуних што има сахата.
0889 Сад ћеш мени стати на бранику,
0890 Па ћемо се, ага, огледати.“
0891 Кад је момак књигу провидио,
0892 Влаху даде четири цекина:
0893 „На, влашчићу, па се напој вина!
0894 Ако теби буде до његака,
0895 Па ти здраво сиђеш на Котаре,
0896 Спомињат цеш Хаџагић-Мујага.“
0897 Добро њега влашче захваљује,
0898 Па одскака до Шатора била.
0899 Они туди свате уставише,
0900 А Хаџагић одсиде дората,
0901 Он угледа за дванејст атова,
0902 Водају се крај шатора била,
0903 А Мујага до бунара сиђе,
0904 Абдест узе код воде бунара,
0905 Па он клања два хаџи-рећата,
0906 Онда дође до дората свога,
0907 А брат Осман њему полетио:
0908 „Слатки брате, у мене једини!
0909 Дај ти мени Вука и мејдана,
0910 Да ја њему на мејдан изиђем.“
0911 „ „Не дам, брате, у мене једини!“ “
0912 А допаде Велагић Ахмете,
0913 И он мејдан ишће код Отреса,
0914 Не да момак од себе мејдана.
0915 Хаџагић се с њиме халалио,
0916 А и својом дилбер-дивичицом,
0917 Сви му хаир-дову учинише.
0918 Он дората поклопио свога,
0919 Па отишће дора великога,
0920 Врло коња расрдио свога,
0921 До шатора наре показује,
0922 Устави га код шатора била,
0923 Под шатором чудо угледао.
0924 Гдје му сиди Вучан капетане
0925 И код њега једанејст Козлица.
0926 Козличићи с њиме пију вино,
0927 А Хаџагић Вуку говорио:
0928 „Устај, Вуче, да се огледамо!“
0929 Њему вели Вучан капетане:
0930 „Чуј Турчине, Хаџагић-Мујага!
0931 Што си с’ тако аси учинио,
0932 Па нит Бога вичеш нит салама?“
0933 Њему вели -Хаџагић Мујага:
0934 „Та копиле, Вучан-капетане!
0935 Душманин си, за Бога не знадеш,
0936 Не триба ти Бога називати,
0937 Нејмам коме салам навикнути,
0938 Вире ми моје, кад то Турци нису.
0939 Козлице су невирно плетиво,
0940 Јере их је Мара породила
0941 Не турчита, нићах не чинита,
0942 Под прегачом и под повезачом,
0943 Него устај, да се огледамо!“
0944 Вучан виче на своје солдате:
0945 „Брже мога врана великога!“
0946 Солдати му врана доведоше
0947 У марвантих и чатал-уларих,
0948 На ноге скочи Вучан капетане,
0949 Са гаврана марвант оборио,
0950 Па он врана поклопио свога,
0951 Дадоше му копље убодицу,
0952 А Хрњица мејдан размирио
0953 У дуљину шездесет копаља,
0954 У ширину дваест и четири,
0955 Па у готов мејдан ускочише.
0956 Вучан вели Хаџагић-Мујаги:
0957 „Како ћемо мејдан учинити?“
0958 „ „Бирај, Вуче, како теби драго!
0959 Твоје звање, твоје обирање.“ “
0960 Њему Вуче вели са гаврана:
0961 „Бјеж’, Турчине, турска је старија!“
0962 А Хаџагић паде по дорату,
0963 За њим Вуче наметну гаврана.
0964 Ја кад сишли на пола мејдана,
0965 Виђа Вуче, да стигнути не ће,
0966 Отишће за њим копље убодицу.
0967 Добар дорат Хаџагић-Мујаге
0968 Кад опази копље убодицу,
0969 Он се баци с десна на лијево,
0970 А мимо њег копље пролетило,
0971 На њега пуче из пушака малих,
0972 Оби момка пушке прометнуше.
0973 Вучан натраг поврати гаврана,
0974 Мујага за њим наметну дората,
0975 Па у логор оба заронише,
0976 А у модар пламен огрезнуше,
0977 А подвикну Глумац Османага:
0978 „Брже дову, Шувал-ефендија,
0979 Да брез дове не гину јунаци!“
0980 Ефендија дову заучио,
0981 А остали аминују Турци,
0982 Од по дове Турци полетише.
0983 Није брата, док не роди мајка,
0984 Ко ће први муну ујагмити?
0985 Ујагми је Хаџагић Османе,
0986 Јер он мрчи паде по перчину,
0987 А Велагић за њим на ђогату.
0988 Док остали полетише Турци,
0989 Оба момка у логор унишла,
0990 А остали ударише Турци.
0991 Ја кад сила на силу удари,
0992 Ту се ситан огањ проломио,
0993 Отрес ко кад у абез пропаде,
0994 Јер су Турци љуто ударили,
0995 А каури ватром дочекали.
0996 Па се једном ватром преметнуше,
0997 И другом се ватром ударише,
0998 А за Бога и за голу ћорду,
0999 Па се с њима помишаше Турци,
1000 Па се гоне под Отресом црним,
1001 Фрцају једним главе са рамена,
1002 Ама једним руке из рамена,
1003 Рањени јече, јер их здрави гњече.
1004 Све Хаџагић по логору скаче,
1005 Па он тражи Вучан-капетана,
1006 Он га тражи, да нађе не мере,
1007 Па Хаџагић управи ђогата,
1008 Уз планину момак ударио,
1009 Ал је њему касно на ум пало,
1010 Да је Вучан уз Отрес побиго,
1011 А угледа једанејст Козлица,
1012 Гдје су за њим ате наметнули.
1013 Брз је дорат Хаџагина сина.
1014 Кад их виђа Хаџагић-Османе,
1015 За њима се Осман наметнуо,
1016 За Османом тридесет катана,
1017 А за :њима Велагић Ахмете.
1018 Да видимо Хаџагић-Мујагу!
1019 Он изиђе врху на планину
1020 Па искочи на дуге пољане
1021 Близу хунке царске и ћесарске,
1022 Па он стиже Вучан-капетана,
1023 Па се фати перна буздохана,
1024 Њему вели Хаџагић Мујага:
1025 „Стан’, копиле, Вучан-капетане!
1026 Не ’ш утећи ни главе однити.“
1027 Са дората па га ударио,
1028 Скочи момак са дората свога,
1029 Вучанове руке савезао,
1030 Уфати му врана великога,
1031 Па он добра врана поклопио,
1032 У једеку дору превезао,
1033 Па поврати Вучан-капетана,
1034 Па га гони натраг савезата.
1035 Кад он сиђе на пола планине,
1036 На големо чудо нагазио,
1037 Јер он нађе Велагић-Ахмета,
1038 Гдје он рањен сиди у Отресу,
1039 А пролива сузе низ образе,
1040 Мртав му ђого лежи у планини.
1041 Кад погледа Хаџагић Мујага,
1042 Мујага веће чудо угледао,
1043 Јер он виђа једанејст Козлица,
1044 Ни на какву русе главе нема,
1045 Код њих нађе свог брата Османа,
1046 Гдје он мртав лежи у планини,
1047 Код њих петнејст краљевих платника,
1048 Ни на какву русе главе нема,
1049 А он вели Велагић-Ахмету:
1050 „Хаирола, Богом побратиме!
1051 Јесу ли ти ране преболкиње?“
1052 „ „Јесу, побро, ране преболкиње,
1053 Ал ђогата преболити не ћу,
1054 Ђогата мога и Османа твога,
1055 Камо срића, да сам погинуо!“ “
1056 А Хаџагић фрци са гаврана,
1057 Побратиму бесидио своме:
1058 „Мучи, побро, луда глава ниси!
1059 Фала Богу и данашњем дану,
1060 Кад је твоја у животу глава.
1061 Ја не жалим брата ни ђогата,
1062 Брат је мушки главу изгубио,
1063 Погубио једанејст Козлица.
1064 Ето ти вранца, бољи од ђогата,
1065 Добра врана Вучан-капетана.“
1066 Па подиже свог брата Османа,
1067 Диже њега на дората свога,
1068 А Велагић поклопи гаврана,
1069 Низ планину ате отискоше,
1070 Нека иду, како њима драго!
1071 Да видимо Глумца Османагу
1072 А и агу Махмут-тефтердара!
1073 Растирали, гарет учинили,
1074 Па ходају по разбоју Турци,
1075 А преврћу мртве и рањене,
1076 Па шехите на поље износе,
1077 Копају их по пољу зеленом,
1078 Двиста туди дадоше шехита,
1079 А и више има рањеника.
1080 А све цвили Злате диздарева,
1081 Јер јој нема Хаџагић-Мујаге.
1082 Кад погледа Глумац Османага,
1083 Он угледа оба побратима,
1084 Изађоше из Отрес-планине,
1085 Велагић јаше на гаврану добру,
1086 Пишице иде Хаџагић Мујага,
1087 Дората води, на њем брата носи.
1088 Кад донесе свог брата Османа,
1089 Снимише га са дората Турци,
1090 На пољу га они укопаше,
1091 Више њега колац исправише,
1092 Па на колац дигоше Вучана,
1093 Нека чува Хаџагић-Османа.
1094 Док по власих шићар покупише,
1095 Личани се натраг повратише,
1096 Однесоше своје рањенике,
1097 Надинлије одош’ до Надина,
1098 Јопе иду шенли и весело,
1099 Пивају им момци у сватових,
1100 Ко погино, да му кућа знаде.
1101 Кад сиђоше до Надина била
1102 И до куле Хаџагић-Мујаге,
1103 Он унесе побру у одају,
1104 Повали га на јатаку своме,
1105 Па настави шенлук и весеље,
1106 А добави прехитра бербера,
1107 Да он личи побратима свога.
1108 Побру личи и чини весеље
1109 У билој кули за недиљу дана,
1110 Ожени се Златом диздаревом.
1111 Кад су прошле три пуне недиље,
1112 Побрине му ране замладише,
1113 А Мујага рано подранио,
1114 Јере њему освану недиља,
1115 Мујага назу кајсер-јемерлије,
1116 Сађе кули Махмут-тефтердара.
1117 Кад униђе ага у одају,
1118 Кад ли ага сиди код пенџера,
1119 Пред њег момак паде на колино,
1120 Салам викну, Ханку запросио:
1121 „Дај ми Ханку по божијем путу,
1122 Да оженим побратима свога,
1123 Свога побру Велагић-Ахмета.“
1124 Даде је ага, ни ричи не рече,
1125 Па сигура Ханку на оџаку.
1126 Узе је момак за десницу руку,
1127 Сведе је кули Велагић-Ахмета,
1128 Па је даде Велагића мајки:
1129 „Давор мајко побратима мога,
1130 Ево теби снаха од менека!“
1131 „ „Нека, синко, милом Богу фала,
1132 Кад је мајка снаху дочекала!“ “
1133 Велагић Ахмет ни за што не знаде,
1134 Јер у кули сиди Хаџагића.
1135 Хаџагић се натраг повратио,
1136 Па је побри говорио своме:
1137 „Де се спреми, Богом побратиме!
1138 Да сиђемо твојој билој кули,
1139 Да видимо, шта ти мајка ради.“
1140 Велагић се хитро опремио,
1141 Изведоше из презида вранца,
1142 Па га воде низ Надин камени,
1143 Сашли кули Велагић-Ахмета,
1144 Привезаше на јасле гаврана,
1145 Оба ушла у халват-одају.
1146 Кад Велагић у одају уђе,
1147 Стару мајку у руку пољуби,
1148 Виђа Ахмет Ханку у буџаку,
1149 У буџаку под пули дуваком.
1150 Врло момку то је мило било,
1151 Наставише шенлук и весеље,
1152 Са пенџера полићу димови,
1153 Јер пуцају из пушака малих,
1154 Код пенџера мезу поставили,
1155 Они пију конда проливају.
1156 Тако пише за недиљу дана,
1157 Па он Ханку нићах учинио,
1158 Велагић се с њоме оженио.
1159 Тако су се побре пожениле,
1160 Никада их нису прекорили,
1161 Што су таде ћорде крвавили
1162 По Отресу, високој планини.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/4. Junačke pjesme (muhamedovske), knjiga četvrta, uredio Dr Luka Marjanović, Zagreb, 1899.