Женидба Тоше капетана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вино пију тридесет Турака
У Удбињи у турској Крајини
А на кули Ћевајн-аге старца.
Када су се понапили пива,
Те им винце уљезе у лице,
А ракија јеглен отворила,
Проговори стари Ћевајн-ага:
"Ђецо моја, тридест Удбињана,
"Је ли мајка родила јунака,
"Али сестра брата узгојила
"На чистоме крилу ђевојачком
"На бијеле руке без бешике,
"Није ли га срећа догодила,
"Аге моје, међу нама овђе,
"Да он сиђе у влашке Котаре
"А до куле Цмиљанић-Илије,
"Да он види је л’ дома Илија
"И сви редом тридесет сердара,
"Смијемо ли у Котаре сићи,
"Поробити све влашке Котаре,
"Поробити, огњем запалити,
"Заробити сестру Цмиљанића,
"Да ми буде у двору робиња,
"Дивним бих га даривао даром,
"Даровао коња и оружје?"
Све му аге ником поникоше,
Те гледају у зелену траву,
Како расте трава на завојке
Као дојке у добре ђевојке,
Ал’ не гледа Накић Усејине,
Него агу међу очи црне,
Овако му Накић говорио:
"О Ћевајне, наша аго стара,
"Ево мене Турчина јунака,
"Ја ћу сићи у влашке Котаре
"И уводит’ котарске сердаре."
Па отоле на ноге скочио,
Дорату се у седлу турио,
Окрену га низ Кунар-планину,
Ђе гођ ишо у Котаре сишо.
Кад се Накић поља доватио,
Ту га танка срећа послужила,
Све је поље магла притиснула,
Те кроз маглу путем и ћенаром
Он не дође кули Цмиљанића
Него кули Тоше капетана.
У авлију ућера дорина,
У авлију коња разјахао,
Па му баци дизген про јабуке,
И удари шамар по вилици,
Сам се дорат по авлији шета.
Гледао га Тоша капетане
Са чардака од бијеле куле,
Па је Тоша Усу говорио:
"Ајде, Усо, горје на чардаке,
"Да пијемо и јегленишемо."
Тада Накић у кулу уиђе,
И по српски добро јутро зваше,
А Тоша му здравље приватио:
"Добро дошо, Накић-Усејине!"
Препаде се Накић Усејине,
Па овако Тоши говораше:
"Не турчи ме, Тоша капетане,
"У твом двору данас без невоље,
"Ја сам главом Јован барјактаре
"Са Загорја од бијеле куле."
Опет Тоша њему проговара:
"Сједи доље, Накић-Усејине!
"Који су те донијели врази
"Море, Усо, у наше Котаре?
"Право кажи, али ми не лажи,
"Коме с’, Усо, вјеру заложио
"Да ћеш мене одасјећи главу,
"Или моје дворе запалити?
"Знаш ли, Усо, јади те јадили!
"Заједно смо у Крајину расли,
"Твој ме био заробио бабо,
"Кад сам био од петнаест љета,
"Па и моју сестрицу Јелицу,
"Кад јој бјеше осам годиница.
"Кад би вама бајрам долазио,
"Кад би на те порезо аљине,
"На мене би исте порезао;
"Кад каваде Златији ђевојци,
"На моју би Јелу све једнаку."
Онда Усо у страх проговара:
"Богом брате, Тоша капетане!
"Ја сам емин Богу учинио,
"Да ћу сићи у Котаре равне
"До бијеле куле Цмиљанића,
"Да ја видим је л’ дома Илија
"И његово тридесет сердара,
"Смијемо ли у Котаре сићи,
"И поробит’ кулу Цмиљанића,
"И заробит’ Илину сестрицу,
"Дароват’ је старцу Ћевајн-аги,
"Па ме лоше срећа послужила,
"Не погодих кули Цмиљанића,
"Но на твоју, Тоша капетане,
"Учувај ме, и не просочи ме."
Вели њему Тоша капетане:
"Прођ’ се, Усо, Цмиљанића куле
"И остали котарски сердара,
"По трипут су поробјене биле
"Од душмана Турак’ Удбињана,
"Ту ти нема ћара ни шићара.
"Но ево ти богата шићара
"У Поткрају пребогате куле
"А код међе турске и каурске,
"До сад никад била поробјена,
"Силна кула старца Витковића.
"Ти пороби пребијелу кулу,
"И зароби дилбер-Симеуну,
"Доведи је мене у Котаре,
"Сву ћу ти је рушпам’ премјерити.
"Јошт ме зачуј, Накић-Усејине,
"Кад бијелу заробите кулу,
"Немојте је почем запалити,
"Да вас љута не уједе гуја,
"Јер су на њој од боја топови,
"Па кад пукне дванаест топова,
"Даће абер низ земљу Латинску,
"И зачуће све тридест сердара,
"И зачуће девет Витковића,
"Те долећет’ из земље њемачке,
"Па ће зачут’ беглук Намидија,
"Гониће те, оставит’ те неће,
"И ја исти гонићу те, Усо."
Накић Усо тому каил био,
Па отиде у турску Крајину,
Те окупи тридест Крајичника,
Све по пушци и крвавој руци,
Ето ти га с четом у Котаре,
Околише Витковића кулу.
Ту Накићу срећа прискочила,
Мушке главе дома не бијаше,
Те бијелу поробише кулу,
Заробише младу Симеуну,
Заробише па је одведоше,
И из куле силновито благо.
Ал’ Накићу прискочи несрећа,
Неко му се од дружине нађе,
Те бијелу кулу запалио,
Запуцаше на кули топови.
Обазре се Накић Усејине,
И кад виђе ђено гори кула,
Куне јунак, и резили друштво:
"Колико сам вама говорио
"Да у кули огањ не турате,
"Сад ће чути котарски сердари,
"И зачуће седам Витковића.
"Да имамо соколова крила,
"Куртарисат’ неће пиличника."
То изрече, пољем потекоше,
Ватише се горе и планине.
Зачу топе Тоша капетане,
Своме се је јаду досјетио,
Дорину се баци у рамена,
Па га Тоша пољем поиграва,
И кад виђе ђено гори кула,
Он отиде путем пријекијем,
У планину сустигнуо Турке,
Па говори Накић-Усејину:
"Усејине, куће не видио!
"Каконо је ни виђети нећеш,
"Колико сам тебе говорио,
"Да не палиш Витковића куле."
То изрече, па натраг утече.
Сусријета старца Витковића.
Говорио Тоши капетану:
"Што ’во, Тоша, корили те људи!
"А ками се поуздао у те!
"Мислио сам, а варао сам се,
"Да ћеш моју сачувати кулу,
"Камено ми у те поуздање!
"Но ајдемо Турцим’ у поћеру."
Вели њему Тоша капетане:
"Врат’ се натраг, Витковићу старче,
"Вратимо се, не гинимо лудо,
"Да имамо све бутум Котарце,
"Не бисмо им смјели ударити.
"Колико је све планине Виса,
"Што је у њој дрва и камена,
"За сваком се Туре наслонило,
"А пред очи пушку помолило,
"За гвожђе се руком доватило,
"Камо л’ ћемо ми два ударити."
Неће старац да се натраг врати,
За Турцима оће у поћеру.
Жалије му миле ћерце било
Него куле и што је у кулу.
Када виђе Тоша капетане,
Препаде се части и поштењу,
Па проћера коња покрај старца,
Обрну се с десне на лијеву,
Удри старца с тешком топузином,
Паде старац у земљу на траву,
Па завика Тоша са ђогина:
"Витковићу, покојна ти душа!"
Па проћера својега ђогата
Низ планину бјежећ’ пут Котара.
Те сусрете Витковића Пера,
Уморио себе и кулаша,
За Турцима трчећ’ уз планину.
Момче Тошу плаховито пита:
"Што је, Тоша, ако Бога знадеш!
"Јесу л’ Турци давно умакнули?"
Тоша њему страховито каже:
"Врат’ се натраг, Витковићу Перо,
"Колико је Вис-горе планине,
"И у њему дрва и камена,
"За свакијем по десет Турака;
"Из кланца су пушке помолили,
"А за живо гвожђе приватили;
"Да сви дођу Котарци јунаци
"Жива ока не би остануло."
Не шће Перо послушати Тоша,
Но проћера покрај Тоша дора.
Обрну се Тоша капетане,
На Пера је топуз отурио,
Уд’ри Пера у плећи јуначке,
Пера паде, Тоша ријеч рече:
"Прост’ да си ми, Витковићу Перо,
"Мили Боже, опрости ми гр’јее!"
Па проћера коња низ планину,
Те сусрете до шест Витковића
На шест коња као шест сокола,
А за њима беглук Намидија,
За Турцима трче у поћеру,
Коњи су им у пјену огрезли
А јунаци знојем убрљани.
Вели њима Тоша са ђогина:
"Натраг, браћо, ако Бога знате,
"Док нијесте лудо изгинули."
Све им каже, а право не каже.
Јоште Тоша браћи говораше:
"У планину кад боја бијасмо
"Погибе вам остарали бабо,
"И погибе мио братац Перо,
"И ја сам се љуто обранио,
"Него бјеж’мо, ако Бога знате!"
Када Срби чуше лакрдију,
Вратише се дому кукајући,
Тоша оде двору бијеломе.
Када сиђе на бијелу кулу,
Ту наоди Накић-Усејина,
Довео му младу Симеуну.
Тоша дава благо обећано,
Премјери је рушпам’ и дукатом,
Те је вјенча себе за љубовцу.
Оде Усо своме вилајету.
Тоша гради у двору весеље,
И сагради у Котаре цркву,
И намјести старца калуђера,
Да се моли Богу по закону,
Не би ли му опростио гр’јехе,
Што погуби и таста и шуру.