Женидба Петра Ришњанина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Пошетала сестра Бушатлијна
А од Скадра града бијелога,
Она сиђе на воду Бојану,
А уза њу четири робиње,
Носе њојзи скуте и рукаве,
Скуте носе да се не обросе,
А рукаве да се не отруње.
А кад цура на Бојану сиђе,
Истом платно бјеше потопила
У Бојани у води студеној,
Враг нанесе Петра Ришњанина
На његову вилену ђогату,
Вас у срми и у суву злату,
На њему су крила и челенке,
Крила му се на чекрк окрећу
У сахату пута четрнаест,
Те му чува лице од сунашца
И приморског вјетра жестокога.
Када дође на воду Бојану,
Под њиме се ђогат помамио,
Па он често узмахује главом,
Господара све у прси гађа,
Преко њега б’јелу пјену баца,
Б’јелу пјену и пола крваву,
Она пада коњу по сапима.
Који јунак из далека гледа,
Рекао би да су голубови,
Играју се коњу по сапима.
Туркиња га угледа ђевојка,
Па овако она бесјеђаше:
"Мили Боже, да чудна јунака!
"Благо мајци која га имаде,
"А ђевојци којој буде суђен.
"Пуч’ у мене моје срце живо.
"А тако ми моје вјере тврде!
"Да ми море у срећу панути
"Вољела би нег’ царево благо!"
Па завика четири робиње:
"Извадите моје пусто платно,
"Понесите двору бијеломе."
Онда пошле четири робиње,
Те јој скуте носе и рукаве.
Када дође Скадру бијеломе,
Па изиђе на бијелу кулу,
Паде цура по меку душеку
И златноме брусали јастуку.
Онда јој је долазила мајка,
Па Ајкуни бесједи дјевојци:
"О Ајкуна, моја шћери драга!
"Јеси л’, душо, платно бијелила?"
Вели њојзи Ајкуна ђевојка:
"Прођи ме се, моја мила мајко!
"Истом бијах платно поквасила,
"А удари Петар Ришњанине
"На његову вилену ђогату,
"Вас у срми и у злату суву;
"Па чујеш ли, мила моја мајко!
"Кад ја виђех коња и јунака,
"Пуч’ у мени моје срце живо,
"Чини ми се прибољети нећу."
Кад то чула млада пашиница,
Одмах праву довикује слугу:
"Боље хајде, моја вјерна слуго,
"Па узмиде коња најбољега,
"А ја хоћу књигу накитити,
"Ђегођ стигнеш Петра Ришњанина,
"Нек се врати Скадру бијеломе,
"Јер га паша зове Бушатлија."
Док је она књигу накитила,
Слуга спреми широка ђогата,
И он Петра стиже Ришњанина,
И ситну му књигу извадио.
Када виђе Петре Ришњанину,
Кад он виђе што му књига каже,
Да се врати Скадру бијеломе,
Ни мало му мило не бијаше.
И он мисли на коњу ђогату:
Али бих се натраг повратио,
Ал’ се натраг повратио не бих?
Све мислио, на једно смислио,
Па широка поврати ђогата
Па он оде Скадру на Бојану
До сараја паше Бушатлије.
Пашине га слуге дочекаше,
И добра му узеше ђогата.
Кад изиђе на горње чардаке,
Узеше му свијетло оруже,
Па униђе у одају златну,
Ђено паша има Бушатлија.
Кад униђе Петар Ришњанине,
Али паше Бушатлије нема,
Већ бијаше млада пашинаца,
И пред њим се смјерно поклонила;
Па су одмах софру поставили,
Стадоше му служит’ вино рујно.
Ал’ да видиш младе пашинице!
Носи купу од сувога злата,
Па је даде Петру Ришњанину,
«Чујеш мене, Петре Ришњанине,
"На част тебе ова купа златна,
"И на част ти моја шћерца мила,
"А Ајкуна лијепа ђевојка,
"Што је паша у кафезу рани."
И то Петру не бијаше драго,
Али су му коња уапсили,
Одузето свијетло оруже,
Око њега врата затворена.
Кад се Петре виђе на невољи,
Он извади хиљаду дуката,
Па их метну на златну трпезу,
Пашиници ријеч бесеђаше:
"Чујеш мене, млада пашинице!
"Истом тебе дајем обиљеже;
"Ако Бог да те ти опет дођем
"Од мојега Рисна широкога,
"И доведем кићене сватове,
"Онда ћу те теке даровати."
Онда скочи млада пашиница,
Донесе му златна бошчалука,
Штоно вреди благо небројено.
А кад пође Петар Ришњанине,
Ал’ изишла два пашина сина
И извела вранца коснатога
Покривена зеленом кадифом,
И о њему сабља објешена,
Што су на њој два балчака златна
И у њима два камена драга,
Ваља сабља два царева града.
Па кад пође Петар Ришњанине,
Око њега све пашине слуге,
Прате Петра на коњу ђогату,
Изиђоше на градску капију,
Па га прате до воде Бојане.
Ондале се натраг повратиле,
Петар здраво Рисну долазио.
За тим стаде дана по године,
Нит’ га има, нит’ купи сватове.
Богм’ од паше књига долазила
На кољену Петру Ришњанину:
"Чујеш, Петре, мене, Ришњанине!
"Што ти цуру држиш испрошену
"Ево данас по године дана?"
Књигу учи Петре Ришњанине,
Књигу учи и врло се мучи:
"Ја нијесам цуре испросио,
"Већ су ми је наметнули Турци,
"Што ће мене Турска наметница?
"Ако л’ цуре ја узети нећу,
"Хоће паша дићи силну војску
"И Рисна ће похарати мога."
Све мислио на једно смислио,
Па је паши књигу откитио:
"Чујеш мене, пашо Бушатлија"
"Причекај ме за петнаест дана
"Док покупим кићене сватове,
"Ето мене Скадру бијеломе
"Са мојијех хиљаду Ришњана."
Онда Петар покупи сватове,
Све по избор коње и јунаке,
Који море стићи и утећи
И на страшну мјесту постајати,
И рањена изнијети друга;
Он сакупи хиљаду сватова,
Па од Рисна полазио свога,
Здраво Скадру на Бојану сиђе.
Вриједно их паша дочекао,
Добре коње у доње подруме,
А јунаке на горње чардаке.
Придржа их три бијела дана,
Док се добри коњи одморише,
А јунаци напојише вина.
Кад четврто освануло јутро,
Повикаше кићени чауши,
А куцнуше јасни даулбаси:
"Азарула, хиљада сватова,
"Кратки данци а дуги конаци,
"Хоће нам се дома застарати."
Док се диже хиљаду сватова,
Ондај паша стаде Скадранине,
Те дарује изредом сватове:
На једеке чоху нерезану,
На барјаке од злата јабуке,
Чаушима од злата наџаке,
Сегменима спензу небројену,
Док дарова хиљаду сватова;
Па изнесе Петру Ришњанину,
Изнесе му од злата синију
А око ње оплетена гуја,
Повисоко главу издигнула,
Камен драги држи у зубима
При коме се види вечерати
Усред ноћи како у по дана.
Па отале свате испратише,
И паша их прати Бушатлија,
Пратио их до првог конака,
Пак се паша Скадру повратио.
Петар оде Рисну бијеломе,
И одведе Туркињу ђевојку.
Па је води у бијелу цркву,
У цркви је цуру покрстио,
Лијепо јој име изадио,
Л’јепо име кафазли-Ружица,
Штоно ми је у кафезу расла
Код честитог паше Скадранина.
И ту Петре шенлук учинио,
Шенлук чини за петнаест дана
Ђе ј’ од паше довео ђевојку.