Женидба Бокчевић-Шћепана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вино пију тридес капетана
У приморје на бијелој кули,
А на кули силна Бокчевића,
Међу њима Бокчевић Шћепане.
Они сједе, ладно пију вино,
О свачему јеглен затурили;
Ал’ говоре тридес капетана:
"Крило наше, силан Бокчевићу!
"Што с’ не жениш, наше десно крило?
"Што ти прође младост у нерадост?
"Врсници се твоји иженише,
"А врснице цуре разудаше,
"А ти оста за грдило, Шћепо!
"Ево ође тридес капетана,
"У свакога има по ђевојка,
"Неког шћерца, неког мила сека,
"Ти обирај коју тебе драго."
Кад то зачу Бокчевић Шћепане,
Он се смјерно њима поклоњаше,
А на прси руку наслањаше:
"Фала вама, тридес капетана,
"На бесједам’ и на ђевојкама,
"Ал’ тако ми Бога великога,
"А јесам се јунак затекао
"Самом Богу и такијем људма,
"Да с влахињом оженит’ се нећу,
"Већ Туркињом прикладном ђевојком
"Милом шћерцом диздар-Асан-аге.
"Јесам чуо, казују ми људи,
"Да је таке у другога нема.
"Ја ћу ситну књигу направити,
"И оправит’ диздар-Асан-аги,
"Те просити лијепу ђевојку,
"Да ми даде шћерцу за љубовцу,
"Да будемо главни пријатељи,
"Да ми ладно испијамо вино;
"Ако ли ми цуру не поклони,
"Зваћу њега на мегдан јуначки,
"Хоћу њему три мегдана писат’:
"Јадан мегдан на Дугу Пољану
"Баш на међу турску и каурску,
"Други мегдан у приморје равно,
"Трећи мегдан у дивну крајину,
"У крајину под његову кулу,
"Ђе му гледа була са пенџера,
"Нек обере које њему драго;
"Ил’ му лакше цуру поклонити,
"Или мене на мегдан изаћи."
Кад то чуло тридес капетана:
"Ела, Шћепо, наше десно крило,
"Ела, Шћепо, и сретњо ти било,
"И ми ћемо у сватове поћи."
Па да видиш силна Бокчевића,
Он се скочи на душеку своме,
А довати дивит и артију,
Па он сједе на шкемлију златну,
На кољену ситну књигу гради,
А у књизи Шћепо говораше:
"О Турчине, диздар-Асан-ага,
"Ето тебе лист књиге танане,
"Те ти види, шта ти ситна каже.
"Јесам чуо, а кажу ми људи,
"Да ти имаш на гласу ђевојку,
«Да је таке у другога нема,
"А ја јесам момак на женидбу;
"Дај ти мени шћерцу за љубовцу,
"Да будемо главни пријатељи,
"Да ми ладно испијамо вино.
"Ако ли ме нећеш послушати,
"Зваћу тебе на мегдан јуначки,
"И ево ти три мегдана пишем:
"Један мегдан на Дугу Пољану
"Баш на међу турску и каурску,
"Други мегдан у приморје равно,
"Трећи мегдан у твоју крајину,
"У крајину под твога оџака,
"Ђе ти гледа када са пенџера,
"На обери које теби драго."
Па добави блиједо Латинче,
Латинчету попутнину плати,
Па му даде књигу и азију,
Те он момче на мензела спреми,
Те одлеће покрај мора сиња,
Брже дође у турску крајину
А под кулу диздар-Асан-аге.
Оно иде на бијелу кулу,
На одаји отворио врата,
Ђе ’но сједи диздар Асан ага.
До Турчина момче доходило,
Смјерно му се момче поклонило,
Те му љуби руку и кољено,
Из њедара књигу извадило,
Те је тури аги на кољено,
Измаче се, стаде га дворити
Превитије руку на прсима.
Кад то виђе диздар Асан ага,
Машио се руком у џепове,
Извади му три цекина златна:
"На то тебе, блиједо Латинче,
"Та ти хајде тамо у меану,
"Те се напиј вина у меани,
"И још можеш купити опанке,
"Док ја видим што ми ситна пише."
Отолен се момче поврнуло,
Оста ага на бијелој кули,
Па је ситну књигу расклопио,
Расклопио, те је проучио.
Када виђе што му ситна каже
Не била му мила николико,
Узмучи се диздар Асан ага.
Све мислио на једну смислио
У једну на ноге скочио,
А на ноге назу јеменије,
А велики ћурак пригрнуо,
А велики тутум запалио,
Па пошета низ бијелу кулу,
Брже сиђе на мећит авлију,
Са авлије на авлијска врата,
Ево ни их на зелену лонџу,
Ђе ’но сједе поглавице Турци,
А он Турцим’ турски селам викну.
Све су аге на ноге скочиле,
А с ногу му селам приватиле,
А аги су мјесто начиниле,
И мрке му каве покучили,
А тутуме дуге запалили,
Тутун пали мрку каву срче.
Ал’ се ага љуто закарио,
Оно сједи шено невесело.
Питале га поглавице Турци:
"Аиралај, наше десно крило,
"А шта си се тако закарио?"
Ага мучи, ништа не говори,
Из њедара књигу извадио,
Те је тури на каву велику.
А аге су књигу приватиле,
Оде књига од руке до руке,
И виђоше штоно ситна пише.
Не била им мила николико.
Проговара диздар Асан ага:
"Браћо Турци, моје поглавице,
"Сад што ћемо од живота свога,
"Е се силно влашче натурило,
"Те ми проси шћерцу за љубовцу?
"Ко ће дати вјеру за невјеру?
"Сјетујте ме, моје аге драге."
Стадоше га аге сјетовати:
"О чули нас, наше десно крило,
"Хоћеш ли нас послушати, аго,
"Што ће нама боље бити, аго.
"А ти узми дивит и хартију,
"Те ти пиши књигу на кољено,
"Те је пошљи силну каурину:
""Каурине, Бокчевић-Шћепане,
""А што си се натурио, свињо,
""Те ми просиш шћерцу за љубовцу?
""Вјера моја, твоја је ђевојка,
""И хоћу ти цуру поклонити,
""Коме ћу је боље поклонити?
""Купи свата колико ти драго,
""Хајде шњима кад је тебе драго.""
Пак добави блиједо Латинче,
Па му даде књигу и јазију,
Па он момче на мензила спреми.
Оде момче покрај мора сињег,
Брзо дође у приморје равно
Танкој кули Бокчевић-Шћепана,
Иде њему на бијелу кулу,
Ђе ’но сједи тридес капетана,
Међу њима силан Бокчевићу.
Смјерно им се момче поклонило,
И Шћепану пољубило руку,
Из њедара књигу извадило,
Те је тури Шћепу на кољену,
Измиче се, стаде га дворити
Превитије руку на прсима.
Кад то виђе силан Бокчевићу,
Он је ситну књигу расклопио,
Расклопио те је проучио,
И она му врло мила била,
И грохотом се на њу насмијао.
Па се тури руком у њедарца,
Извадио тридесет дуката:
"На то тебе, блиједо Латинче,
"Те ти хајде тамо у механу,
"Те се напиј вином у механи,
"И још можеш купити опанке."
Отален се момче поврнуло.
А да видиш Бокчевић-Шћепана,
Све мислио на једну смислио.
Па он вели дуљиати неће.
Па довати дивит и хартију,
И он сједе ситне књиге писат’.
Па је прву књигу направио,
Направио те је оправио,
Оправи је у земљу Русију
А на име Александри краљу:
"Господару, Александру краљу,
"Ето тебе књиге и азије,
"Ал’ не чујеш, ал’ ти не казују
"Ђе се женим и весеље градим,
"Е сам скоро цуру испросио
"У Турчина диздар-Асан-аге,
"И ја купим свате по ђевојку,
"Те и тебе зовем у сватове,
"Да ми будеш сватска старешина.
"Покупи ми хиљаду сватова,
"Не остави Рудан-Калајџије
"И његова брата Игњатија
"На брњашу коњу великоме."
Ту оправи, а још другу пише,
Оправи је у Урумелију
Баш на руке Петру младу краљу:
"Побратиме, краљу Румелије,
"Ето тебе књиге и калема,
"Па ти виђи што ти ситна пише.
"Ал’ не чујеш, ал’ ти не казују
"Ђе се женим и весеље градим?
"Јесам скоро цуру испросио
"А Турчина диздар-Асан-аге,
"Па ја купим свате по ђевојку,
"А и тебе зовем у сватове
"Да ме вјенчаш с Туркињом ђевојком.
"Доведи ми хиљаду сватова
"Оклопника коња и јунака."
Ту оправи, а још трећу пише,
Оправи је у земљу Ресаву,
А на име од Ресаве краљу:
"Побратиме, од Ресаве краље,
"Ето тебе књиге и јазије,
"Те ти види што ти ситна каже.
"Ја се женим и весеље градим,
"И ја зовем тебе у сватове
"Да ми носиш барјак у сватове
"Доведи ми хиљаду сватова."
Кад је Шћепо књиге растурио,
Онда сједе на бијелој кули,
Па он стаде купити сватове
Око себе по приморју равном,
Хиљаду је јоште саставио.
Кад је Шћепо свате пописао,
Онда сио, мало починуо,
Починуо један мјесец дана.
Каде више замину земана,
Док се јека била помолила,
Помолила низ приморје равно,
Ал’ ево ти Александре краља
На дорату коњу великоме.
А какав је Александре краље!
Е је краље љуто остарио,
Сиједа му и глава и брада,
У главу му зуба ђавољега,
Све му вјетар на шкрбине пува,
Те му браду на пламене тура;
Има њему сто и двадес љета.
На њему је дивна ђеисија,
А о бедри сабља окована;
И за њиме Рудан Калајџија,
За Руданом момче Игњатија
На брњашу коњу великоме,
Голо копје носи у рукама,
Шњим се тура момче под облаке,
У голе га дочекује руке;
А за њима хиљаду сватова.
А та сила у приморје сиде
Под бијелу Бокчевића кулу.
И ту свати коње разјахују,
Разјахују те их разлађују,
Привезаше коње тавленике,
Прикучише јечма и сијена.
Они пењу бијеле шаторе,
Пред шаторе ватре наложише,
А уз ватре каве приставише;
Сватови се табор учинише.
Мало вриме за дуго не било,
Ал’ ево ти од Руменца краља
На ђогату како горској вили,
И он води хиљаду сватова,
Оклопника коња и јунака.
И та сила у приморје сиде
Под бијелу Бокчевића кулу,
И ту свати коње разјахују,
Разјахују па их разлађују,
Па везаше коње тављенике,
Прикучише јечма и сијена,
Они пењу бијеле чадоре,
Пред чадоре ватре наложише,
А уз ватре каве приставише.
Мало потрг за дуго не било,
Док ево ти од Ресаве краља
На гаврану коњу великоме,
Крсташ га је барјак поклопио,
И он води хиљаду сватова.
И та сила у приморје сиде,
Те се свати табор учинише,
Па се срга серат и крајина.
Још је Шћепо свате окупио,
Окупио хиљаду сватова,
Те састави четири хиљаде,
Те их рани за неђељу дана,
Док се ладна напојили вина,
А коњи се јечма назобали.
Кад с’ намири та неђеља дана,
Подвикују сватовски чауши,
А све виче чауш до чауша:
"Азуралај, кићени сватови!
"О шта земам од тог и вријеме,
"Да идемо, да се не доцнимо."
Кад то зачу силан Бокчевићу,
Он је слуге многе окупио,
Те је многе совре поставио,
А за совре свати засједнули,
Они пију вино и ракију,
И осталу сваку ђаконију.
Кад се ладна напојише вина,
У том вичу сватовски чауши,
А све виче чауш до чауша:
"Азуралај, кићени сватови!
"О шта земан од тог и вријеме,
"Кратки данци, а глибави данци,
"Да идемо, да се не доцнимо.
"А ти чу ли, наше десно крило,
"Десно крило, силан Бокчевићу,
"Ти опремај себе и ђогина."
Кад то зачу силан Бокчевићу,
Он истрча на бијелу кулу,
Тер се свлачи, тер се преоблачи:
И обуче бијелу кошуљу
Од бијеле припредене свиле,
По кошуљи меку памуклију,
А по њојзи оклоп ударио,
На малом га прсту заклопио;
А по њему удари доламу,
По долами пуца с обје стране,
Свако пуце по по литре злата,
А што му је пуце под гроце,
Оно тежи чисту литру злата,
На врху му алем камен драги,
А што види сватовати шњиме
У по ноћи кад мјесеца нема,
Как’ у подне кад огрије сунце;
Још му бјеше пуце забурмато,
У њем’ носи чашу и ракију,
Те шњим пије на јутру ракију;
По долами токе ударио,
Токе мале од оке четири,
По токама јелек ударио,
Попунана драгијем камењем,
Пак се сјају као јарко сунце;
А на главу капу и челенку,
За њом су му седам челенака,
Три су витли а четир’ чекркли,
Витли пиште како змије љуте,
А чекркли на чекрку врте,
Још у њима пера пет стотина,
Кад делија узмајује главом,
Све га пера по плећима туку
Насатице међу лопатице;
А на ноге копче и чакшире,
Више му је под кољено злата
Него чоје повише кољена;
Па с’ опаса свиленом каницом,
А по њему златајли свилајом;
Зањ зађеде двије златке мале,
Све у срму па су позлаћене,
У њих нема гвожђа ни дрвета
Сем два лука од челика љута
И мазије што му ватру дају,
Два кремена два камена драга,
Међу њима перић од биљура;
Па довати ћемерлију криву,
Припаса је себе о бедрицу,
А великог ћурка пригрнуо,
А на ноге чизме и кавчине.
Па пошета низ бијелу кулу,
Па на млађе срклет учинио,
Слуге су му извели ђогина,
Изведоше на мећит-авлију,
Тимар чине дебела ђогина
Млаком водом и раки сапуном,
У сунђер му воду покупише,
Преви ћебе, тури татарију,
Татарију седло осмајлију,
Припучи му бакрачије златне,
А по седлу тури рисовину,
А најозгор решму позлаћену,
Потеже му на току колане,
Сва четири један по другоме,
Још и пету имбришим каницу,
Што му ђога од колана чува,
На ђогата ракти ударио
Попунане драгијем камењем,
Зауздаше уздом позлаћеном
Потпунана драгијем камењем,
Пак се сјаје као јарко сунце,
И воде га четири Маџара,
Те га воде по мећит-авлији.
У то доба силан Бокчевићу,
И он сиде на мећит-авлију,
А млађи му привели ђогина,
Приведоше до мермер-камена,
Прекрсти се, посједе ђогина,
Ишћера га на авлијска врата,
Ево ни га у поље широко.
Кад га згледа кита и сватови,
Међу собом свати говорили:
"Мили Боже, на свему ти фала!
"Да дивнога коња и јунака."
Отле пође кита и сватови.
А да видиш Бокчевић-Шћепана,
Он наћера дебела ђогина,
И сватове своје уставио,
А на слуге срклет учинио,
Отворише три ардова вина,
Те су вином свате испратили,
Па одоше кићени сватови,
Пјевајући и пушке мећући,
И одоше татом широкијем.
Куд гођ ишли у Крајину сишли,
Дочека их диздар Асан ага,
Те је многе јалте покупио,
Те он срета киту и сватове.
У сватове јалте изнијеше,
Да разреди киту и сватове.
А да видиш Александре краља,
Он наћера дебела дорина,
И он виче грлом и авазом:
"Стан’ полако, слатки пријатељу,
"Ја с’ не давам сватим’ разређиват’."
Па обрну хата великога,
А за њиме свати навалили,
И сидоше на поље широко.
Ту сватови коње разјахују,
Разјахују, те их разлађују;
Преко поља јасли направише,
А за јасли коње повезаше,
Прикучише ђетелину траву;
Они пењу бијеле чадоре,
Пред чадоре ватру наложише,
А уз ватру каву приставише,
Сватови се табор учинише.
Ту сватови нојцу заноћише,
Док у јутро јутро освануло,
Док с’ отвори на граду капија,
А на врата Турчин испануо,
Ево им га у поље широко
До чадора Бокчевић-Шћепана,
Па Шћепану добро јутро виче.
 А Шћепан му љепше одазива:
"Добро дојте, два Турчина млада,
"Од’те амо под чадора мога
"Да пијете црвенике вина."
А Турци су њему бесједили:
"А наш зете, силан Бокчевићу,
"Било нам је и на дому вина.
"Поздрав ти је диздар-Асан-аге
"Да ти идеш на бијелу кулу,
"Да дарујеш твоју заручницу."
Па с’ отоле Турци поврнуше,
А ту оста Бокчевић Шћепане.
А Шћепану мило не бијаше,
И с тога се мјеста помицаше,
А у црну земљу погледаше,
А гледа га Рудан Калајџија,
Па је њему Рудан долазио:
"Крило наше, силан Бокчевићу,
"Дај ти мене твоју ђеисију,
"И дај мене свијетло оружје,
"Хоћу поћи дариват’ ђевојку."
Кад то зачу силан Бокчевићу,
Ама њему врло мило било,
Па му свлачи дивну ђеисију,
Те облачи Рудан-Калајџију,
И припаса свијетло оружје,
А скендрли ћурак пригрнуо,
Па пошета уз поље широко.
Ал’ га гледа диздар Асан ага
Са чардака и бијеле куле,
Па добави четири џелата,
Џелатима био бесидио:
"Браћо моја, четири џелата,
"Кад ви дође силан каурине,
"Удрите му посијец’те главу."
Још се Турчин увјероват’ неће,
До наточи златну купу вина,
Оно вино добро отровао,
Унесе га цури у одају,
Па ђевојци био говорио:
"Шћери моја, Ајкуна ђевојко!
"Ето теби златне купе вина.
"Ако дође силан каурине,
"Нек с’ напије, пси му ј . . . . мајку."
Отален се Турчин поврнуо.
У то доба Рудан Калајџија,
И он дође под бијелу кулу,
Пак пошета уз бијелу кулу
Уз госпоцке ситне басамаке.
Кад испаде горе на одају,
Дочекаше четири џелата
Да Рудану посијеку главу.
Ал’ да видиш Рудан-Калајџије,
Он је жива Бога споменуо,
Док му сијну ћемерлија крива,
Те џелатим’ посијече главе,
Па довати главе за перчине,
Те их стури доље на авлију,
Па упаде цури у одају.
Дочека га прикладна ђевојка,
А пред њиме на ноге скочила,
И десну му пољубила руку,
И свилено шилте помакнула,
Те он сио, мало починуо,
А уз дувар плећи привалио,
Док угледа златну купу вина,
У ђевојке заискао вино:
"Заручнице, лијепа ђевојко,
"Довати ми златну купу вина."
Девојка му тихо бесједила:
"Ид’ отоле, незнана делијо,
"Ја нијесам твоја заручница,
"Ти нијеси Бокчевић Шћепане.
"Јес Шћепово свијетло оружје
"И његова дивна ђеисија."
Ал’ говори Рудан Калајџија:
"О ђевојко, никог ти до Бога,
"Окле знадеш Бокчевић-Шћепана,
"Те познајеш свијетло оружје."
А ђевојка тихо проговара;
"О Бога ми, незнана делијо,
"Ево има три године дана,
"Бија једном уранила млада
"Да донесем воде са бунара,
"Кад ево ти сератлије младе
"На ђогату као горској вили,
"Повисоко калпак устакнуо,
"А за пасом свијетло оружје,
"Дође мене на воду чатрњу,
"А у мене воде заискао.
"Додадох му воде у маштраве,
"Кад се напиј воде из маштраве,
"Тада мене Шћепо говорио:
""О Бога ти, лијепа ђевојко,
""Та имаш ли икога од рода?"
"Излуди ме, увједе ме гуја,
"Ја сам њему право казивала,
"Да ја имам мога мила баба,
"Мила баба диздар-Асан-агу.
"Тадај ми се Шћепо затекао
"Да се хоће оженити мноме,
"Јал’ се јунак оженити неће,
"Веће земљом и зеленом травом.
"Већ чу ли ме, сератлијо млада,
"Ако те је Шћепо оправио,
"Немој пити златну купу вина,
"Е је вино оно отровано,
"Но га проли низ бијелу кулу."
Кад то зачу Рудан Калајџија,
Он се скочи на ноге лагане,
По довати златну купу вина,
Те је проли низ бијелу кулу,
Па дарива Туркињу ђевојку.
Отлен’ оде Рудан Калајџија,
Оде Рудан доље у сватове.
У то доба диздар Асанага,
И он дође цури на одају,
Па је шћери својој говорио:
"Шћери моја, Ајкуна ђевојко,
"Камо теби силан каурине?
"Камо ли ти четири џелата?
"Камо ли ти златна купа вина?"
А ђевојка тихо бесидила:
"О Бога ми, да мој мио бабо,
"Ође дође силан каурине,
«Па пос’јече четири џелата,
"Па упаде мене у одају,
"У мене је заискао вино,
"И дадох му златну купу вина,
"Оно попи, ни брка не скваси,
"Па он оде доље у сватове,
"Чини ми се хоће умријети."
Кад то зачу диздар Асан ага,
Он излеће граду на бедему,
Те он виче у влашку ордију,
А на име Александру краљу:
"Оди, краљу, на бијелу кулу
"Да дарујеш Туркињу ђевојку,
"Јер је адет таки у Турака."
Кад то зачу Александре краље,
Он дозивље своју вјерну слугу,
Вјерна слугу Рудан-Калајџију:
"Хајде, слуго, те даруј ђевојку."
А то Рудан једва дочекао,
Па се отлен Рудан подигнуо,
А скендерли ћурак пригрнуо.
А да видиш, родила га мајка!
Како ти се курва прикучила,
И би реко, би се опкладио,
Да му има сто и двадес љета.
А гледа га диздар Асан ага
Са чардака и бијеле куле,
Па овако Турчин говорио:
"Виђи курве Александре краља,
"Како ти се старац прикучио,
"Па он иде дариват’ Туркиње."
Па добави тридесет Турака:
"Браћо Турци, ако Бога знате,
"Ево дође Александре краља,
"Удрите му, посијец’те главу."
Ал’ се Турчин увјероват’ неће,
До натуче златну купу вина,
Оно вино добро отровао,
Унесе га цури у одају,
Па се натраг Турчин поврнуо.
У то доба Рудан Калајџија,
И он бану под бијелу кулу,
Па пошета на бијелу кулу
Уз госпоцке ситне басамаке.
Док излеће горје на одају,
Дочекаше јаничари Турци
Да Рудану посијеку главу,
Ал’ се не да Рудан Калајџија,
Већ се курва добро исправио,
А милосног Бога споменуо;
А док сијну ћемерлија крива,
А у Турке загон учинио,
Седам осам посијече глава,
Оно веле што је остануло,
Наћера их низ бијелу кулу.
Па довате главе за перчине,
Те их стури доље на авлију,
Па упаде цури на одају.
Дочека га лијепа ђевојка,
Те се смерно пред њим поклонила,
Свилено му шилте помакнула,
Он је сио мало починуо,
У ђевојке вино заискао.
Ђевојка му тихо говорила:
"О ђевере, Рудан-Калајџија,
"Немој пити златне купе вина,
"Јер је вино болан отровано,
"До га проли низ бијелу кулу."
Кад то зачу Рудан Калајџија,
Он се скочи на ноге лагане,
Па довати златну купу вина,
Те је проли низ бијелу кулу,
Па дарива Туркињу ђевојку,
Па се врну Рудан Калајџија,
Те он оде доље у сватове.
У то доба диздар Асан ага,
Те упаде цури у одају,
Па је шћери својој говорио:
"Шћери моја, шинула те гуја,
"Камо тебе силан каурине?
"Камо ли ти тридесет Турака?
"Камо ли ти златна купа вина?"
А ђевојка јадна говораше:
"А не лудуј, та мој мио бабо,
"Ође дође силан каурине,
"Он потеже сабљу из сагрије,
"А у Турке јуриш учинио,
"Исијече јаничаре Турке,
"Па упаде мене у одају,
"А у мене вино заискао,
"И дадох му златну купу вину,
"Оно попи ни грла не скваси,
"Па он оде доље у сватове;
"Чини ми се хоће умријети,
"Хоће, бабо, живота ми твога."
Кад то зачу диздар Асан ага
А ђе лаже, а куне се криво,
Па излеже граду на бедема,
Опет виче у српску ордију
А на име од Урменца краља:
"Оди, краље, на бијелу кулу
"Да дарујеш твоју милу куму."
Кад то зачу Урумелац краље,
Ама краљу мило не бијаше,
А с тогај се мјеста помицаше.
А гледа га Рудан Калајџија,
Па је њему Рудан бесједио:
"Господару, Уруменче краљу,
"Дај ти мене твоју ђеисију,
"И дај мене свијетло оружје,
"Хоћу поћи дариват’ ђевојку."
Али њему бесједио краље:
"Та не лудуј, Рудан-Калајџија,
"Не дам тебе свијетла оружја,
"Зар не могу учинит’ јунаштво
"Које си га море учинио."
Па се скочи у чадору своме,
Па припаса свилај и оружје,
А скендерли ћурак пригрнуо,
Па пошета уз поље широко,
А за њиме свати пристанули.
Озире се Уруменац краље:
"Вратите се, кићени сватови,
"Ако сијне ћемерлија крива,
"Од свијех ћу јаде направити."
Вратише се кићени сватови.
Потлен оде Уруменац краље,
А гледа га диздар Асан ага,
Па је опет Турке наредио,
Наредио тридесет Турака,
Па је њима био бесједио:
"Браћо Турци, ако Бога знате!
"Удрите му, посијец’те главу."
Још се Турчин увјероват’ неће,
Нег’ наточи златну купу вина,
Оно вино боље отровао,
Унесе га цури у одају,
Па се натраг турчин поврнуо.
У то доба Уруменац краље,
И он дође под бијелу кулу,
А пошета на бијелу кулу,
Голу сабљу носи у рукама.
Кад излеће Петар на одају,
А у Турке јуриш учинио,
По одаји наћерао Турке,
Исијече тридесет Турака,
Па упаде цури у одају,
Дочека га Туркиња ђевојка,
Те се смјерно пред њим поклонила,
Свилено му шилте помакнула,
Он је сио, малко починуо,
У ђевојке вино заискао,
А ђевојка њему говорила:
"О мој куме, Уруменац-краље,
"Немој пити златне купе вина,
"Е је вино оно отровано,
"Но га тури низ бијелу кулу."
Кад то зачу Уруменац краљу,
У једну на ноге скочио,
Па довати златну купу вина,
Ужди шњоме под бијелу кулу,
Разби купу, а пролије вино,
Па дарива Туркињу ђевојку,
Довати је за бијелу руку,
И не шће је Петре оставити,
Поведе је низ бијелу кулу.
Кад је био на грацку капију,
Кад капију затиснули Турци.
Кад то виђе Уруменац краље,
Ал’ се краље врло препануо,
Своме срцу гаирета дава,
А на врата јуриш учинио,
Не оставља лијепе ђевојке.
Док испаде пред грацку капију,
Одсијече седамнаест глава.
Кад погледа с десна на лијево,
Док угледа слатка пријатеља,
Пријатеља диздар-Асан-агу,
Једном скочи, а другом прискочи,
Те га сабљом мало доватио
На довату по бијелу врату,
Зачуди се и гора и трава,
Куд се ђеде са диздара глава?
И погуби мила пријатеља,
И отиде доље у сватове,
И поведе Туркињу ђевојку.
А кад сиде доље у ордију,
Он повика Бокчевић-Шћепана:
"О мој куме, Бокчевић-Шћепане,
"Од’ привати своју заручницу."
Шћепан виче Рудан-Калајџију,
Рудан зовну четири ђевера,
Приватише лијепу ђевојку,
У том вичу сватовски чауши:
"Азуралај, кићени сватови,
"О шта земан од тог и вријеме,
"Да идемо да се не доцнимо."
Отлен пође кита и сватови
Пјевајући а пушке мећући,
И одоше уз турску крајину.
Кад су свати под планину били,
А да видиш лијепе ђевојке,
Ђеверу је своме говорила:
"О ђевере, Рудан-Калајџија,
"Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио,
"Ђе је бабо окупио војску,
"Окупио седам пашалука,
"Оправио војску на планину,
"И шњом хоће на вас ударити,
"И од вас ће јаде направити
"Да се прича у потоње време."
Кад то зачу Рудан Калајџија,
И он виче Бокчевић-Шћепана:
"О Шћепане, зло ти јутро било!
"Ол’ не чујеш, ол’ ти не казују,
"Ђе су Турци војску окупили,
"Извели је горје на планину,
"Хоће војска наске дочекати,
"И од нас ће јаде направити.
"Веће пођи, Шћепо, уз планину,
"Те уводи кланце и богазе,
"Те ти чувај свате од Турака.
"Ако нећеш калаузит’, Шћепо,
"А ти дођи чуват’ заручницу,
"Ја ћу ићи уз планину, Шћепо,
"Те уводит’ кланце и бугазе,
"И чувати свате од Турака."
Кад то зачу Бокчевић Шћепане,
А Шћепана иђеде срамота;
Он не чува своје заручнице,
Већ наћера дебела ђогина
Кроз сватове тамо и овамо,
Те избира коње и јунаке,
Пет стотина коња и јунака.
Па поћера Шћепо уз планину,
Док излеће горје под планину,
Док бусија турска дочекала.
Оклопници коње наћераше,
Са бусије Турке покренуше,
Ишћераше горје на планину.
Кад изишли горје на планину,
Ту их велик логор дочекао.
Ала банда отвори се кавга,
Те се двије силе ударише,
Те се биле војске и ћерале,
И бише се љетни дан до подне.
Паде тама од неба до земље
Од брзога праха и олова
И од паре коњске и јуначке,
Ни брат брата познат’ не могаше,
А камо ли Турчин каурина.
Мили Боже, на свему ти фала!
Велика се крка учинила,
И по пољу подуприла крвца,
А по крви јече рањеници.
Кад погледа лијепа ђевојка,
Ишћерала хата четвртака,
Самом Богу подизаше руке:
"Дај ми, Боже, вихор из облака,
"Да рашћера таму по пољани,
"Да ја виђу чија гине војска,
"Чија л’ гине чија л’ задобива."
Молила се, и умолила се,
Бог јој пушти вихар из облака,
Те рашћера таму по пољани.
Кад погледа и тамо и амо,
Ниђе виђет’ никога не море
До по пољу крвцу проливену,
А по крвци јече рањеници,
Рањеници и убоденици.
Од Турака ниђе нико нема,
Од сватова ниђе нико нема.
У себе је цура помислила,
Мили Боже, на свему ти фала!
Саде што ћу од живота свога?
Даде јој се нешто погледати,
Погледати оздол уз планину,
Кад се добар дундар помолио,
А бре ближе, да видимо ко је.
Док се близу било примакнуло,
Кад ево ти Александре краља
На дорату хату великоме,
Крваве му руке до рамена,
А крвава сабља до балчака.
Он изиде цури на планину,
И доведе све своје главаре,
И на тевтер ударили војску,
Кад им нема три стотине свата,
То је њима свега погинуло.
Од Турака ока не утекло,
Ни да кажу како им је било.
Отле пођу кићени сватови
Пјевајући а пушке мећући,
И сиђоше у приморје равно
У бијелој Бокчевића кули.
Ту су свати табор учинили,
Ту сиђеше за петнаес дана.
Каде више замину земана,
А да видиш Бокчевић-Шћепана,
Узе Ајку за бијелу руку,
Одведе је сјајну манастиру,
Покрсти је, и знаменова је,
И вјенчаше Шћепа и ђевојку.
Свадба била, па и развргла се.