Женидба Љубовића Бега (друкче)
(Кате Мурат)
Књигу пише Љубовића Бего
и шаље је були сестри својој,
овако јој у тој књизи пише:
»Л’јепа було, драга сестро моја!
Женим ти се, драга сестро моја, 5
ја од данас до петнаес’ дана;
молим тебе було сестро моја,
да ти мени дођеш у сватове.«
А кад були б’јела књига паде,
кад виђела што јој Бего пише, 10
она брату друге отписује:
»О мој брате Љубовићу Бего!
Оли не знаш да сам удовица,
да ја млада мога војна немам?
Војна немам, н’јесам ни слободна, 15
не могу ти у сватове доћи.«
А кад Бегу б’јела књига дође,
то ж’о Бегу Љубовића било.
Нетом Бего књигу проучио,
ончас Бего другу накитио 20
и шаље је були сестри својој.
Овако јој у књизи китио:
»Удовице, було сестро моја!
Ја знам, сестро, да си удовица,
да ти, сестро, свога војна немаш; 25
имаш Алу, сине нејакога,
сестро моја, ти га реси л’јепо,
води Алу собом у сватове
да ти Але буде за слободе.
Ма ми немој учинити ино, 30
него дођи моје у сватове;
ер знаш, було драга сестро моја,
да ја немам никога од рода
ко ће моје ресити сватове.«
А кад були б’јела књига паде, 35
кад виђела була удовица,
кад виђела што јој Бего пише,
то је були пуно жао било.
Ма не може учинити ино,
него брату поћи у сватове. 40
Стала була па се реси л’јепо
сама себе и Алију сина,
брату Бегу иде у сватове.
Л’јепо Бего сестру причекао
и под барјак сватове скупио. 45
Здраво свати у ђевојке дођу,
тамо су их л’јепо причекали:
јунак добар гојени Алија
под сватима коње успримио
и под њоме булом удовицом, 50
видио јој лишце кроз махраму.
Сјаје јој се кроз махраму лишце
како сунце лишће кроз јелово.
Кад видио гојени Алија,[1]
ончес Алу глава забољела, 55
леже Але у меке душеке.
К њему иде Фајка, сестра своја,
л’јепа Фајка Али говорила:
»О мој брате, гојени Алија!
Што си ми се поболио, Але, 60
данас, брате, моме на весељу
од бола се у душек сложио?«
Але сестри својој говорио:
»Прођи ме се, Фајко, сестро моја!
Кад с’ ти свати б’јели на двор дошли, 65
ја сам твоје свате причекао
и под њима коње успримао
и под булом драгом твојом з’овом.
Засја були лишце кроз махраме
како сунце лишће кроз јелово. 70
Нетом сам јој ја видио лишце,
ончас ме је забољела глава:
кад ј’ онако лишце кроз махраме,
да што ће јој бити брез махраме
и ње двије у њедрима дојке 75
и бијеле у мишицам’ руке
и бијеле ноге брез пашмага?«
Кад је Фајка свога брата чула,
л’јепа Фајка Али говорила:
»Ништа зато, брате, добро моје! 80
Сакрићу те моје у камаре.
Када бр’јеме од обједа буде,
сви ће свати засјести за сопре,
неће була драга з’ова моја,
до’ће була к мени у камару, 85
р’јеће була мени моја з’ова:
’Ходи, нево, да ти лишце ресим,
да ти нижем на руке прстене!’
Ја ћу р’јети, брате, добро моје:
’Удовице, було моја з’ово! 90
Не дам теби ресит’ лишце моје
ни низати на руке прстене
док не видим б’јело лишце твоје,
лишце твоје б’јело брез махраме,
и дв’је твоје у њедрима дојке 95
и бијеле у мишицам’ руке
и бијеле ноге брез пашмага.’
Стаће була откривати лишце,
а ја хоћу, брате, побјегнути;
ти ћеш љубит’ буле удовице, 100
а мој брате, па ћеш оздравити.«
Све то мисли братац и сестрица
да их нико од никле не чује;
све их слуша нејаки Алија,
баш синовац[2] буле удовице. 105
Але мајци шета на камаре,
нејак Але мајци говорио:
»Мајко моја, було удовице!
Оли не знаш, ол’ за то не хајеш
што говори братац и сестрица? 110
Кад си, мајко, б’јели пред двор дошла,
под тобом је гојени Алиле,
под тобом је коње успримио,
видио ти лишце кроз махраму.
Нетом ти је он лишце видио, 115
он се Але болом поболио.
Од бола се у душек сложио;
к њему иде Фајка сестра своја,
л’јепа Фајка Али говорила:
’Што си ми се поболио, Але, 120
од бола се у душек сложио
данас, брате, мому на весељу?’
Млади Але сестри говорио:
’Прођи ме се, Фајко, сестро моја!
Кад с’[3] свати б’јели на двор дошли, 125
ја сам твоје свате причекао
и под њима коње успримао
и под булом драгом твојом з’овом.
Видим були лишце кроз махраме;
кроз махраме сјаје јој се лишце 130
како сунце кроз јелово лишће.
Нетом сам јој ја лишце видио,
ончас ме је забољела глава:
кад ј’ онако лишце кроз махраму,
да што ће јој бити брез махраме, 135
и ње двије у њедрима дојке
и бијеле у мишицам’ руке
и ње б’јеле ноге брез пашмага?’
Л’јепа Фајка брату говорила:
’Ништа за то, брате, добро моје! 140
Сакрићу те моје у камаре;
кадар бр’јеме од обједа буде,
сви ће свати засјести за сопре,
неће була драга з’ова моја;
до’ће була к мени у камаре, 145
р’јеће мени була удовица:
’Ходи, нево, да ти лишце ресим,
и да т’ нижем на руке прстене!’
Р’јеће теби кићена невјеста:
’Удовице, було моја з’ово! 150
Не дам теби ресит’ лишце моје
ни низати на руке прстене
док не видим б’јело лишце твоје,
лишце твоје б’јело брез махраме,
двије твоје у њедрима дојке 155
и бијеле у мишицам’ руке
и бијеле ноге брез пашмага.’
Ти да ћеш јој откривати лишце,
да ће млада побјегнут’ ђевојка,
он ће Але обљубити тебе. 160
Ма те молим, мила моја мајко,
ти се, мајко, преварити не дај,
не погрди старца баба мога,
баба мога, господара твога!«
А кад була Алу разумјела, 165
грохотом се була насм’јејала.
Ето бр’јеме од обједа дође,
сви сватови засјели за сопре,
али није була удовица.
Фајци була шета у камаре, 170
л’јепој Фајци була говорила:
»Ходи, нево, да ти лишце ресим,
да ти нижем прстене на руке!«
А њоме је нева говорила:
»З’ово моја, румена јабуко! 175
Не дам теби ресит’ лишце моје,
док не видим б’јело лишце твоје,
лишце твоје б’јело брез махраме
и двије ти у њедрима дојке
и бијеле ноге брез пашмага!« 180
Кад то чула була удовица,
прокликнула танко гласовито!
»Бор т’ убио, брате, добро моје!
Ти какво си драго испросио
кад је твоје драго самовољно? 185
Не да мени ресит’ лишце б’јело
ни низати на руке прстене
док не види б’јело лишце моје,
лишце моје б’јело брез махраме
и дв’је моје у њедрима дојке 190
и бијеле у мишицам’ руке
и дв’је моје ноге брез пашмага!«
Ђевојци је доброј срећи било:
то не чује Љубовића Бего,
нег’ то чује мајка ђевојчина; 195
дотрчала Фајци у камаре,
удрила је тешком замлатницом;
л’јепој Фајци говорила мајка:
»Што си ми се помамила, Фате?
Што ти не даш ресит’ лишце твоје 200
ни низати прстене на руке?«
Кад то чула племенита Фајка,
даде були ресит’ лишце б’јело
и ниже јој на руке прстене.
Кад ђевојку л’јепо уресила, 205
ишетала мајка ђевојчина,
сватим’ л’јепе изн’јела дарове;
све сватове редом даровала,
сваком’ свату што је за којега,
барјактару на барјак јабуку 210
а ђеверу на коња невјесту.
Па с’ отоле свати отправили.
Да ко види буле удовице!
На добра се коња узметнула
и покликне танко гласовито: 215
»Што си ми се поболио, Але,
од бола се у душек сложио
лишце моје што си ми видио,
лишце моје б’јело кроз махраме?
А да ми га видиш брез махраме,
тврда вјера, не би оздравио!« 220
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
