Еро с онога свијета

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро: Помози Бог, кадо!
 -Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете?
-Ја сам, кадо, с онога свијета.
- Је ли, Бога ти! А нијеси ли виђео тамо мога Мују који је умро прије неколико мјесеци?
 -О, како га не би виђео! Та он је мој први комшија.
 -Па како је, Бога ти? Како живи?
 -Фала Богу, здраво је, али се, Бог ме, доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву! -А оћеш ли ти опет натраг, не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?
-Би, зашто не би, ја идем саде управо тамо.
 -Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери да понесе Муји.
Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал ете ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те придагња: -Да видиш, мој човјече! Туда саде прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за шта да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца што је било у твојој кеси да му понесе.
 А Турчин: -Па куд оде? Куд оде?
 А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток. Кад се обазре Еро и види Турчина ђе трчи за њим, а он онда бјежи!
 Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче виденичару: -Бјежи, јадна ти мајка! Ене Турчина да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице. Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар.
У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: -Камо, море, таки и таки човјек, што је саде ту ушао у воденицу?
 А Еро му каже: -Ене га, видиш, ђе утече уз брдо!
 Онда Турчин: -Држи ми, море, коња.
Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичарем, вамо, намо по буквику.
 Кад га стигне и увати, онда ће: -Камо, коњино, новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Мују на они свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: -Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца. И тако им прође читаво по сата, док се освијесте и виде шта је.
 Онда Турчин потрчи на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјаао коња, па отишао без трага, а Туричин савија шипке, па пјешице к жени.
Кад га жена опази без коња, а она повиче: -Камо, човјече, шта уради?
 А он вели тамо њој матер: -Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња да не иде пјешице.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 301–303.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.