Домовина у сабору/1
| ←Лица | Домовина у сабору Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПРВИ ПРИЗОР
Дивљи, неугодан предел, тама, ветар, грмљавина. Једна женска надземне висина охола увијена и умотана у сури огртач стоји снуждена, до ње Геније у тужном положају.
Сад гром пукне.
ГЕНИЈЕ:
Сад те морам овде оставити,
Гром тај, то је слово господара,
Које натраг к њему ме позива.
ГОСПОЂА:
Познајем га и поклањам му се...
Иди драги верни пратиоче,
Са којим сам кроз многе векове
По времена пловила таласи...
Кад он хоће разстат се морамо.
(Геније загрли ју, убрише сузу, оде мало даље од ње уз брдо. Геније се заустави, и пружи јошт једаред руку к њојзи. Сад сијне бенгалска ватра, и Геније се дигне у висину.)
ГОСПОЂА (гледи за њим докле га не изгуби из ока, пак онда погледи око себе):
Тако оама нисам никад била.
Око мене све тихо и глухо,
Више мене облаци се љуте,
Изпод мене земља се потреса:
А мрак густи путе ми сакрива.
Незнам куд ћу... несмем корачити...
Јер на коју год погледим страну,
Мучну само видим помрчину;
Нити знадем, да л’ ме корак први
У пропасти неће вргнут ждрело...
Сама стојим саморана овде.
Деца моја, којих веру знадем...
Сад су само јошт у песни жива;
А које сам овом добу дала...
Многа вредна у њих живи глава,
Коју јоште неувенча слава,
Много снажно у њих куца срдце,
Које јоште не нађе заслуга...
А и које име јасно сијну,
Ова ми га прикрива мрачина,
Који двори славно замнијеше,
Глас свој губе у овој грмљави!..
Овај мрак ми срдце у грудма стеже...
Ова страх ми улвва тишина...
Ту ми даље боравити није!
Но ко ће ми пут показат’ прави,
Да у мраку како не заиђем?...
Зар ја немам јуначких синова
Које светлост облева небесна...
А прошлост је и дана свијету,
Да му таму садашњости осветли.
(Узвишеним гласом.)
Звонимире! твоју дичну главу
Краљевским сам украсила венцем...
Зрињски бане! твоје красно име
Неумрлом венчала сам песмом:
Чујте мајку, пак јој се јавите,
Пут јој својом светлошћу кажите!...
А ти седа прамајко, прошлости!
Која не даш дара без уздарја...
За два сина, које сад поисках,
Два ти дајем из косе бисера!
(Узме један бисер и баци га на десну страну; огањ сијне и Звонимир укаже се у краљевском оделу. Међу тим баци друго зрно бисера на леву страну, огањ букне тамо и Зрињски се укаже .онако како је у посљедњем боју био обучен. — Ова двојица пођу у једно време достојанственим кораком госпођи.)
ГОСПОЂА (опазивши првога):
То је образ мога Звонимира...
(Видевши Зрињског.)
Тако Зрињски мој јунак изгледа...
(Сад сијне дан на позоришту.)
Краљу! Бане! Хвала на долазку.
Сад се мајка ничега не плаши.
ЗВОНИМИР:
Ко се твојим дететом назива,
Мора доћи, кад га к себи викнеш.
ЗРИЊСКИ:
Кад се мајка у невољи нађе
Сваки син ће к њојзи полетити.
ГОСПОЂА:
О, како ми лепо данак сијну!
Сјајна прошлост и слава предкова
Црни гоне мрак са садашњости,
И унуком ко луч спаса олуже...
Децо! мене на бој зовну судба...
Стојте уз мене и чувајте мајку!
ЗВОНИМИР:
Мила мајко! наше време мијну,
Што могосмо то ти учинисмо...
Сад је млађој чувати те браћи...
А ми само звездом бит’ можемо,
Која ће им пут’ казиват прави.
ЗРИЊСКИ:
Наш је живот само наше име.
Снага земска сагњева у земљи.
Но надземном можемо светлошћу
Срдца млађег јаче т’ пригнут света,
ГОСПОЂА:
А ви хајдте водите ме к браћи,
Нека виде спрам ваше светлости,
Какве чини на мом леже лицу;
Нека виде у ваших особах,
Какве дичне имадох синове.
(Даде једну руку Звонимиру другу Зрињском и оду на десно.)
(Тиха музика.)
|