Догматичка и импресионистичка критика/IV

Јован Скерлић

Догматичка и импресионистичка критика (1902)

◄   III

IV

►

    Књижевна критика осцилује између два крајња мишљења. По једноме, она је тачна наука као и све друге науке, по другоме, она је само једна префињена и дилетантска уметност. Но да ли истина неће бити између потпунога одрицања и апсолутнога тврђења, између анархије и тираније закона? Би ли се могло, ако не утврдити, а оно бар наговестити и оцртати друго нешто?
    Изгледа да може. У уметности, у опште, има две ствари: ствар талента и укуса, ствар факта и заната. Таленат, геније не да се научити: ни најдогматичнија реторика нити је дала рецепт, нити је у стању да га да̂, како човек може постати Шекспир, Гете или Виктор Иго. Али занат је, тако рећи, опипљив, и он се даје научити. Индуктиван, експерименталан метод примењен је и на естетику, и нико мањи но Спенсер и Бен доказали су да се „језик богова” даје сасвим разложити и испитати, да се књижевни утисци могу ухватити, поредити, посматрати, и да се из њих могу изводити чак и закони. Хемхолц, доводећи у везу физиологију слуха и музику, оптику и сликарство, јасно је показао нужно и природно прожимање науке са уметношћу и обратно. „Брижљиво посматрање дела великих мајстора, вели он у својој Оптици и Сликарству, биће исто толико корисно физиолошкој оптици, као што је истраживање закона осећаја и опажаја корисно теорији уметности.^[1] У последње доба јављају се у томе правцу радови од вредности, научно-естетичка изучавања појединих питања која се тичу психологије и дела и писца, природе његових уметничких емоција. Та нова — ако није нескромно рећи — експериментална естетика ослања се и на психологију, и на физиологију, па чак и на социологију. Захваљујући томе научном правцу који преовлађује, ми много више знамо од голога набрајања књижевних родова, од бескрајног низање тропа и фигура, од празних разлагања о „трагичној кривици” и „перипетији”. Данас се зна под којим се психолошким законима јављају поједине књижевне емоције, лагано се хватају закони укуса и стила. Не само то, но данас се са прилично сигурности даје говорити о општим питањима из филозофије уметности, данас се у главноме зна за односе морала и естетике, за услове под којима се рађа једно крупно књижевно дело, зна се у којим епохама цветају дела извесне врсте, који предмети приличе извесним темпераментима.
    С дана на дан књижевна критика постаје све мање искључива, све се више клони смелих и опасних уопштавања. Али ипак данашња критика је много шира но што је некада била. Она изучава и психо-физичку средину, то јест пишчев темпераменат, његове наследне предиспозиције, његову особену врсту талента, — земаљску и космичну средину, то јест климу, изглед земљишта, околну природу, — социјалну средину, економске, политичке, религиозне услове, особене услове у којима се један темпераменат развијао. Али како није једнострана и спутана предубеђењима, она се не зауставља само на тим спољним условима, она не заборавља и само дело, ону количину живота коју оно садржи, гледиште, осетљивост пишчеву, стил и композицију.
    Ни једна од многих теорија није за одбацивање, јер свака од њих садржи један део истине, јер посматрају једну исту ствар са разних страна. Оне само сведоче о сложености, разноликости и значају књижевне критике. Нигде једностраност и доктринарство није опасно као у тако релативној и растегљивој науци као што је књижевна критика.
    Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову. Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска. Критичар не треба да води рачуна хоће ли имати против или за себе ове или оне кругове, или јавно мњење, просечно мњење својих сувременика; по речима Сант-Бевовим, његов часовник треба да иде за десет минута напред од осталих. Али, то не значи да он има аристократски да презире и у напред осуђује оно што се једном ружном речју зове гомила. Много и много пута гомила је тачније судила но критичари од заната. Она има мање индивидуалности, духовне гордости, претеране деликатности и потребе за издвајањем што одликује јаке критичке духове. Али она је свежија и топлија, она се лакше даје освојити и загрејати, и велики писци налазили су у њој вазда и симпатија и готовости за искрено дивљење.
    Критика којој ваља тежити има да што јаче осети и појми што већи број емоција и идеја, да их што верније и изразитије улије другима. То не иде без љубави, која, као сунце у космосу, даје живот и топлоту нашим душама. „Погледајте, вели Гијо^[2], у очи каквога човека који пролази поред вас. Његове очи, и ако бистре и прозрачне, свакако мало вам што кажу, а може бити и ништа. На против, у једном простом погледу љубљене личности ви ћете видети до дна њена срца, са бескрајном разноврсношћу осећања која се тамо крећу. Исто је тако са критиком. Онај који поступа са књигом као са каквим пролазником, са расејаном и немарком равнодушношћу првога погледа ока, одиста је неће ни мало разумети; јер ко хоће да разуме мисао људску треба да је воли. Отворите, на пример књигу која вам је драга, са којом сте навикли да разговарате као са каквим живим створом, ви ћете у њој открити складне мисли које се допуњују једна с другим, смисао свакога редића прошириће се за вас. Јер љубав обасјава; књига са којом сте се спријатељили јесте као отворено око које ни сама смрт не затвара, и у коме се вазда види у једном зраку светлости најдубља мисао једнога људског бића.”
    И таква критика, интелигентна, не непристрасна, јер је то немогуће, но широкогруда, „пространа као свет, широка као природа”, симпатична за све појаве разноликог духа људског, решена све да тражи и све да каже, критика која се ослања не на произвољна и сува правила или на лично, пролазно и ћудљиво расположење, но на широко, оверено искуство, на савесно испитивање суверених факата и на науком утврђене законе људског духа, једна таква критика је на сигурном путу стварања.

Напомене

1. Principes scientifiques des beaux-arts par E. Brücke, suivis de lʼOptique et la Peinture par H. Helmholtz. Paris 1878 р. 171.
2. M. Guyau: Lʼart au point de vue sociologique. Paris. 1889. p. 51.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. фебруар 1902. Књига V, Број 4. Стр. 294-298.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.