Догматичка и импресионистичка критика/III
Догматична критика хоће да буде искључиво наука; нова, импресионистичка критика, која се расцветала последњих двадесет година у Француској, само је једна уметност. Филозофска подлога њена то је Кантов критицизам и Хегелов трансцендентални позитивизам. Ми не видимо васељену онакву каква одиста јесте, него преображену нашим чулима и преко наших чула; ми никако нисмо у стању да изиђемо из нас самих. Истина у себи не постоји; све наше идеје у непрестаном су стварању, оне су само стално развијање духа људског. Све је само однос и постојање. Нема религије, има само религија; нема морала, но нарави; нема начела, но само факата. Критика се ослања на суверенство личнога разума, она држи да у књижевним делима налазимо не оно што она одиста садрже но оно што ми хоћемо да нађемо. Једино начело њено јесте: не признавати никаква начела.
Објективна критика не постоји, као што не постоји ни објективна уметност. Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање живота. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи. Што нас занима у једноме делу то није стварност, но начин на који је дух тога човека преобразио. Критичар нема да тражи оно што је апстрактно лепо и добро, но оно што се њему допада; он не износи свој суд, него лични утисак, импресију, откуда, по Леметровим Impressions de théâtre, име целој школи. Анатол Франс, који је са Жилом Леметром најодличнији представник те школе, вели: „критичар је човек који прича доживљаје своје душе међу узор-делима”, а на другом месту „Господо, ја хоћу да вам говорим о себи поводом Шекспира, поводом Расина, Паскала или Гетеа. То је прилично згодна прилика”.
Целокупна естетика изгледа им као систематизовање софизама. Не да они не верују у могућност једне науке о књижевности: она ће бити могућна тек кроз милион година. „Када биологија буде створена, моћи ће се можда створити социологија, а после тога имаће времена да се на солидном основу створи једна естетичка наука”. И док се до тога не дође, они просто уживају у књигама, не водећи рачуна о правилима и теоријама. У једноме истом чланку они говоре за и против, изнесу по неколико мишљења, никако не закључе, или као Леметр закључе (јер и то је један закључак, као што веле), са једним пироновским: „Најзад, то ми је сасвим свеједно!”, или „Шта то може вредети за Сириус?”[1]
Две крупне примедбе дају се учинити импресионистичкој школи. Прво, ма колико се она бранила да нема своју филозофију уметности и свој законик лепога, тако не стоји у ствари. Та теорија постоји, али прикривена, она се не каже али се подразумева, и то ако не једна а оно две или три. Чим човек каже да је једно дело лепо или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди. Свако тврђење је у исти мах и одабирање. Сама импресија није нешто потпуно засебно, у свакој од њих основ је опште-човечански. Она се може разликовати по дубини, но спољњем облику од других импресија; у своме основном квалитету она је иста за све људе, или бар за све људе једнога доба и једнога образовања. У осталом, и сами импресионисти[2] тврде да њихова критика претпоставља опште идеје. И ако изгледа да они описују само своју физичку и интелектуалну осетљивост, они су израз и тумач свију осећања која су налик на њихова. Њихова критика није индивидуалистична: они само држе да је сигурније ослањати се на непосредно дате утиске но на увек спорна суђења, и само скромније, прикривеније мање авантуристички теже истим истинама којима и горда и ауторитарна догматична критика.
Импресионисти не тврде, јер знају како се човек лако вара и у најсигурнијим стварима, чак и у аритметици у простом сабирању цифара; они не износе своју естетику, јер ни сами нису сигурни у њу, јер неће да даду другима могућности да их контролишу. Али када се по себи разуме да они имају своју теорију лепога, када и сами признају да импресија није правило уметности но само полазна тачка, зар не би било и савесније и корисније обележити у главним цртама своје естетичке идеје, ако не своју естетику.
Ма да не допуштају да се импресионистичка критика помеша са индивидуалистичном, ипак они описују критичареву осетљивост у додиру са књижевним делима, и целој уметности дају и сувише личан карактер, и сувише занемарују социјалну страну уметности. Уметност се, добрим делом својим, ослања на општу симпатију и на људску удружљивост, у једноме делу ми волимо оно што је опште човечанско, што изазива одјек у дубинама наших душа. Виктор Иго је лепо рекао у предговору својих Посматрања: „Кад вам говорим о себи, ја вам говорим о вама. Како то да не осећате? Ах? безумниче што верујеш да ја нисам ти!”
Ипак, поред свега тога, кад би се импресионистичка школа упоредила са догматичном, она је куд и камо тачнија, — или мање нетачна, — и много пре за примање, она нема нескромних претензија, она не тврди анодиктички, она отворено признаје своју немоћ да да̂ једно, непроменљиво решење свима многостручним и сложеним појавама књижевним. Али баш у тој својој скромности, у том осећању релативности, она је много ближа истинској науци но њена охола и самоуверена супарница. Њено преимућство је у истом оном у чему наука безмерно стоји над религијом: пред крупним и заплетеним загонеткама света много је паметније и савесније признати своје незнање, но задовољити се ма каквим плитким и наивним објашњењем, или грчевито, слепачки ухватити се за познату теолошку реч: credo quia absurdum. Поставити питање и признати у исти мах своје, можда, тренутно незнање већ је први сигуран корак на путу сазнања.
Поред негативне услуге коју је импресионистичка школа учинила књижевној критици, сломивши везе ауторитарне критике, она је створила још једну, позитивну. Импресионисти су у проучавању књижевних производа дали многобројне, фине, искрене утиске, који ће послужити као драгоцен материјал једнога дана када се естетика почне радити на експерименталном основу. И у томе нова школа била је научнија: место дедукцијом, као догматична школа, она се послужила индукцијом, и почела посматрањем, описивањем, прибирањем грађе и података за друге који ће са више искуства и сигурности моћи изводити опште законе.
Напомене
[уреди]- ↑ Anatole France: La vie littéraire. Quatrième édition. Paris. 1889. Τ. I., p. IV.
- ↑ Jules Lemaitre: Contemporains, T. VI 3. X—XI.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. фебруар 1902. Књига V, Број 4. Стр. 291-294.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.
|