Догматичка и импресионистичка критика/II
Било је доба када се чврсто веровало у математички тачан научни карактер књижевне критике. У картезијанском XVII веку веровало се у суверенство разума, да је он највише својство, да он влада душама и води их, да све пре свега има њега да задовољи. Расин у предговору Ифигеније са уживањем тврди, да је здрав разум један и исти у свима вековима. Тај разум треба да буде критеријум у књижевној лепоти. Ваља подражавати природу, али не потпуно верно и без избора, но рационално, то јест у ономе што је у њој свуда и увек, не оно што је индивидуално но оно што је потчињено вечитим законима, што је у њој разумно, логично и саобразно са њеним сопственим планом. Разум дакле чини лепоту, која је апсолутна, стална и универсална. И као доказ да се она не мења, наводило се стално дивљење толиких векова и толиких раса Одисеји и Илијади и Сатирама Хорацијевим. И како се веровало у један вечити тип лепоте, створио се један систем књижевних догми и законик лепога. Звао се тај законик Поетика Аристотела, или Песничка уметност Боалоа, или Еволуција родова Бринетиера у наше дане, ваљало је само примењивати његове параграфе на живе и на мртве, на старе и на модерне, на домаће као и на стране писце. Сва та стара критика састоји се у подјармљивању појединачног разума општем разуму, у књижевним традицијама. Једно дело не суди се по његовој вредности но по односу са целом књижевношћу. Сва се дела мере према једном у напред утврђеном идеалу. За француски XVII век то је била класична књижевност, Аристотело и Хорације, за Низара и догматичаре прве половине XIX века то је била апстрактна идеја пречишћеног француског укуса, класична књижевност XVII века. Једно дело утолико је добро у колико не носи ничега особенога и оригиналнога и у колико се приближује том књижевном идеалу.[1]
У наше дане ту критику представља француски критичар Бринетиер. Како он мисли, критика мора да постане наука, то јест да одстрани лична осећања и утиске, и извуче општу идеју, закон. Морал, то је одвајање из нижих побуда највишег идеала, дужности; књижевна критика издваја случајне и пролазне елементе, и износи стварну, битну лепоту. Од једнога дела тражи се да буде саобразно законима свога рода, латинском укусу, захтевима морала, интересима друштвене консервације. Он установљава јерархију родова, дели књижевност на нижу, „личну”, која само забавља, и на вишу, „безличну”, која износи само оно што је опште човечанско, и забавну и поучну. Он је покушао да начело еволуције Дарвина и Спенсера пренесе и у књижевност: као што постоје разни родови у биљном и животињском царству, исто тако постоје и у књижевном царству, и једни и други подједнако се развијају (еволуцирају), лагано се стварају их нижих и неразвијених родова, добијају потребне органе и особине, воде борбу за опстанак, долазе до пуне снаге, затим застају, па или нестају или се преображавају (трансформују) у друге родове, и тако у бескрајност. Бринетиер је та своја правила примењивао ауторитарно, апсолутно, калуђерски, и за њега се рекло да не држи перо но фиргаз у руци. И тај апсолутизам он је вршио и над самим собом, он се као ватре чувао да брани дела која су се њему лично допадала, но само она која су испуњавала услове његовог законика. Један француски критичар, човек од духа и широких идеја, свео је у духовит облик судске пресуде једну књижевну оцену Бринетиерову:
„Будући да је оптужени клеветао људску природу; да је злонамерно измишљао нарави и идеје које су непознате нашим великим прецима XVII века; да је опорочавао Босиеа и Расина; да је чинио апологију романтизма, реализма и других бунтовних идеја које закон квалификује као злочин;
„Из тих разлога, а на основу члана 99. Боаловљева законика прегледана Низаром;
„Наређује да се горе-именовани окривљени, јавно укори и изобличи и да његова књига сиђе од другога степена на пети.”[2]
Но не само да спиритуализам и веровање у слободну вољу воде у догматичну критику, Тен је доказао да се и позитивизмом може доћи до истих резултата. Учени писац Историје енглеске књижевности био је човек који је имао манију за упрошћавањима и уопштавањима. За њега је човек био „теорема која иде,” жива машина која се даје свести на један мотор, животиња која пише песме, исто онако као што чела гради саће а тица гнездо. Он ствара историјску критику, која има да води рачуна о спољним узроцима књижевнога дела. Он објашњује дела тајанственим комбинацијама утицаја средине, расе тренутка. Његова теорија одбацује индивидуалност пошчеву и унутрашњу вредност дела, дело сматра само као један докуменат за објашњење једне епохе. У ствари, Тен никада није успео да објасни шта је то раса, шта средина, шта тренутак. Он је у проучавању енглеске књижевности био у напред створио једну идеју, једно предубеђење, и на основу те опште идеје он је проучавао целу књижевност. Све што није ишло у прилог његовој теорији он је одбацивао, све је подређивао тој напред створеној замисли. На тај начин, његове величанствене историјске грађевине француске револуције, као и његова изучавања грчког вајарства, талијанскога и фламанскога сликарства и енглеске књижевности, показују један моћан ум и велику ученост, али су и сувише искључиви и произвољни да би могли ући у науку.
Основна мана догматичне критике јесте што сва њена зграда постоји на врло трошном темељу. Она узима укус и идеје једне извесне епохе, једне извесне књижевности и примењује их као апсолутне законе духа људског, као непромењива правила лепога која важе за све људе, за сва места, за сва времена. И тај кристализован укус једне пролазне епохе, окамењен израз једнога стања духова, само је „бесплодан напор да се оно што је вечито стави у оно што је пролазно”. И највеће и најгенијалније филозофске и научне теорије редом су падале, јер је живот и сувише сложен, и сувише простран, да би се дао закључати у празне формуле. Живот тече без икаква обзира на наше претпоставке и одредбе; човечанство, „подмлађени орао који мења перје”, на сваком кораку добија нове потребе и нове идеале, као што је Ламартин певао:
Идите! Човечанство не живи од једне идеје!
Оно свако вече гаси идеју која га је водила,
И пали другу на бесмртној буктињи…
Књижевност, која је једна од главних манифестација тога немирнога човечанства у вечитом ходу, не може да остане окамењена; са новим идејама и новим осећањима јавља се и нова књижевност. Плодно начело еволуције продрло је свуда, па и у књижевну критику. Разлог догматичара да се књижевни укус не мења, да је оно што је било лепо пре две хиљаде година лепо и данас, да је вредност класичних писаца освештана вековима дивљења у свима расама, и на свима местима, тај разлог исто толико вреди колико и тврђења теолога, у побијању еволуционе теорије, да су кокоши на египатским обелисцима од пре три хиљаде година исте онакве какве су и данас. Као да три хиљаде година не чине само један секунд у безмерној вечности! Данас, када свуда душе ветар слободне мисли, никакав догматизам, никакав ауторитет не остаје на ногама: човек данас осећа неодољиву потребу слободног испитивања, он има свест о дужности да прими само оно што издржи пуну критику његова разума и задовољи интелектуалне, моралне и емоционалне потребе. И са таквим стањем ствари, како се може примити догмагизам у књижевној критици, у питањима која највећма измичу мртвим и укоченим правилама, где је слобода први и последњи услов опстанка?
Напомене
[уреди]- ↑ Код нас од 1860. до 1870. веровало се да је наша народна поезија прва и последња реч лепоте, еванђеље естетике, и да се сва дужност песника састоји певати у тим скученим границама и готовим калупима.
- ↑ Georges Renard: Les princes de la Jeune Critique. Paris. 1890. p. 120-121.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. фебруар 1902. Књига V, Број 3. Стр. 210-213.
Српски књижевни гласник, 16. фебруар 1902. Књига V, Број 4. Стр. 290-291.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.
|