Догматичка и импресионистичка критика/I
— Општи, етимолошки смисао речи „критика” био би испитивање, расуђиване. Књижевна критика, према томе, била би суђење о књижевним производима, оцењивање њихових мана и врлина. Одредаба има толико колико и самих праваца. За догматичара, она је наука о оцењивању, класификовању и објашњењу књижевних дела, и састоји се „у анализовању дела једнога писца, у објашњавању његовим узроцима, у суђењу његове естетичне вредности.” За импресионисте је само уметност којом се служимо да уживамо у књигама и да помоћу њих утанчавамо своје личне утиске. Дидеро пореди критичаре са оним људима који иду са штаповима у руци да претурају по речном песку, и тамо траже љушчице злата.”
У ствари, књижевна критика стоји на среди између уметности и науке, она се у пети мах ослања и на разум и на осећање, због тога је и питање чињенице и питање укуса. За њу се траже уметничке особине, као што су осетљивост, јака машта, приемљивост утисака, тананост укуса, способност удвајања, деперсионализација, осећање стила: исто толико траже се и чисто интелектуалне особине: солидно научно и философско образовање, ведар, отворен, широк дух, слобода мисли и одлука да се за мишљу иде до краја и да се каже сва, потпуна, без икаквих ограничења и обзира.
Као и све науке које се оснивају на претпоставкама, она тежи да постане што научнија, да буде „књижевна наука.” Историја престаје бити легендарна, живописна и реторска, а постаје тачна, трезвена и сува; етика неће више да буде скуп обичаја једнога доба и „предрасуда добра”, но се ослања на факта и цифре, на психологију, физиологију и статистику, и тежи прецизности тачних наука; исто тако књижевна критика гаји исту високу амбицију. Питање је само да ли она има права да се назива науком.
Свакако, ако се под речју наука разуме нека стална, вечита, апсолутна истина, која важи за сва места, за сва времена и за све људе, један систем непромењивих формула и законик неприкосновених правила, књижевна критика није наука. Потпуна и одређена теорија лепог и не постоји, и ко зна да ли ће икада и постојати. Строго узев, ми тачно и не знамо шта је то лепо, из простог разлога што је лепо, као и све наше идеје, у непрестаном мењању, што живитом променом, што је „уметност вечито стварање.” Но онда ни историја не би била наука, етика још мање, као ни све оно што проучава људе, њихов живот, идеје и осећања, све што се тиче човека, релативне, пролазне, трошне стварке у бескрајним просторима. Фонтенел је назвао историју „опште примљеном басном,” Жан-Жак Русо тврдио је, да је она „вештина одабрати између више лажи,” Тен, чије су научне претенсије биле велике, назвао је „прошлошћу онаквом какву је види један темпеременат, а један од највећих историка нашега доба, Фистел де Куланж, рекао је скептички и са пуно непоштовања према „учитељици живота”: „историја не служи ничему.” Ако је етика за једне: примена психологије, наука о социјалном животу, хигијена душе, равнотежа између личности и друштвеног интереса, она је за Питагору проста хармонија, за Епикура обично тражење среће, за Спенсера само лична једначина.
Најзад, апсолутна истина и не постоји, она је само конструкција нашега духа, један висок идеал коме ваља тежити и управљати све напоре и борбе поколења. Постоје само пролазне, релативне, делимичне, човечанске истине. И сама математика је тачна у односу према нама, јер и бројеви и линије зависе од времена и простора који изван нас немају ничега реалног. Стари софисти, који су много више вредели но глас који им је остао, учили су да је „човек мера свију ствари,” и њихово учење, са извесним променама и допунама, постало је једна од највећих идеја нашега доба: релативност људских сазнања. Позната је реч Анатола Франса, какве морају изгледати ствари у мрежастим очима једне муве, и како се овај шарени и сложени свет мора одбијати у грубом мозгу једнога орангутана. Но ако се остави на страну тражење апсолутне истине, ако се под науком сматра знање нашега доба, закони извесних сталних појава, методи којима се поступно сужава круг непознатога, онда и књижевна критика јесте наука, млада, нова, на несигурним ногама, али ипак наука, која само тражи времена па да се покаже достојна тога имена.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. фебруар 1902. Књига V, Број 3. Стр. 208—210.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.
|