Два нова уметника

Два нова уметника  (1922)  Писац: Јован Дучић

— Говор г. Ј. Дучића којим је отворена изложба г.г. Милуновића и Стојановића. —

Пред препуном двораном најугледнијег београдског света, нарочито уметничког, отворена је јуче у дворани новога Универзитета изложба радова два наша млада уметника: сликара Милуновића и вајара Стојановића. Када се има на уму да се код нас, изложбе уопште, врло слабо посећују, онда г.г. Милуновић и Стојановић могу бити веома задовољни пажњом, која им је јуче на један очигледан начин указана. Међу осталим посетиоцима, запажено је и присуство председника парламента г. др. Е. Лукинића и знатан број професора Универзитета и књижевника. Изложбу је отворио наш познати књижевник г. Ј. Дучић овим говором: „Мени је пала у део част да отворим једну уметничку изложку. Ја не знам као се то ради и зашто је то потребно. Ја не верујем да ишта треба тумачити у уметности, ни да се да ишта изменити у добром или у рђавом које нам једно уметничко дело само собом учини. Нико не треба да нам тумачи зашто вам изгледа тако лепа жена коју волите, ни зашто треба да волите другу жену. Укус за лепоту је у природи сваког човека; становници Аустралије су имали неке уметничке предмете пре него што су знали говорити ни бројати. Тумачење лепоте учинило је само да се укуси нивелишу, и да има више снова који иду за једном општом формулом лепоте више него за својим сопственим очима. Тако су укуси више колективни него индивидуални, више сугерисани него инспирисани. На свима раскршћима историје људи су имали такве укусе колективне: једнако су сви волели исти начин говора, облачења, намештаја, игре и свирке. Разлике укуса међу појединцима биле су само у појединостима те опште концепције о том шта је лепо.

У ствари то се протеже и на све друго. Међу људима истог времена и исте културе разлике мишљења могу постојати али само у нијансама. На оваквој једној изложби, ми који смо сви савременици и исте просвећености, ми ћемо у главном имати чисто мишљење о лепоти ових дела. Али као је утисак и ако га замислимо као линију, — бити једнак али не до краја линије. На једној тачки, негде при крају, тај општи утисак престаје бити општи, и разилази се у безброј малих црта који представљају одатле индивидуалне укусе: допадање или недопадање. И оно што буде индивидуално у том утиску који је општи, ту већ није реч толико о уметничком делу колико о нашој природи. Зато мислим да ми мање тумачимо и судимо, него што волимо и мрзимо. Ми одатле гледамо сви кроз себе и све за себе. Срећом што је укус за лепоту у природи сваког човека, и што, подигнут културом може и толико да се у човеку усаврши ко исто да дође до тога да се у њему достигне до сопственог схватања. Зато ако једно дело воли, он зна зашто га воли, и верује да га воли што је то дело одиста једна реч лепоте.

Ми стојимо пред једним уметничким делом као огледало пред једним лицем. Што у њему тражимо то је баш онај део себе, свог укуса за лепоту, свој смисао за природу, за љубав, за срећу, за несрећу, за смрт. Али ово што наводим значило би да ми у таквом делу гледамо у главном свој духовни живот, и да је тако дати и дефиниције о лепоти чим се уметност призна за ствар идејну. Међутим уметност је ствар, у главном, темпераментна — што је неко рекао: свет виђен кроз темпераменат. Ја сам увек био уверен да је уметност ствар споља, ствар физичка, баш и зато што је укус за лепоту усађен у самом инстинкту. Зато, ко може веровати да је нешто могао до краја протумачити од оног што је све у једном уметничком делу: и оно апсолутно и опште, и оно релативно и лично. Сви ћемо у овој соби осетити оно што одговара колективном укусу нас деце свог времена, и о томе можемо судити; а затим ћемо сви осетити још нешто што смо сваки видели кроз свој темпераменат, према томе колики је и какав је, и ту више не може бити говора о суђењу који другом не би изгледало можда и неразумљиво и, према својој природи, нетачно. Зато је можда речено да се нигде не изговори толико апсурдних ствари у једној галерији слика. Ја се зато не усуђујем ни да тумачим и мислим да чиним добро и уметницима, и вама, и себи лично.

Чини ми се да је историја уметности историја развијања тог колективног укуса за лепоту. Онај отпор који су такозвани модернисти нашли у данашњој публици, долази од тога што су они повредили њихове навике, стављајући се на супрот оном укусу за лепоту који се сматра за добар већ зато што је примљен од историје као њен продукт. Смисао о лепоти, који је колективан, и скоро општи међу културним народима, он је дело дугих векова који су све нивелисали, кристилисали и упрошћавали често до готове формуле.

Ви знате да је све што је уопште за сваког у дефиницији лепоте, још оно што су о томе рекли Грци. Лепо, то је остало грчко. Постоји бизарно, као лепо, снажно као лепо, ново као лепо, мисаоно као лепо, наивно као лепо. Али апсолутно лепо, лепо без подвајања, то је оно грчко, и што је дефинисано: лепотом у хармонији. Нема лепоте без хармоније. Чудно, ново, снажно, наивно, љупко, мисаоно... нису довољни ако није продукт једне лепоте у хармонији. Грчке речи „миден аган”, узвишена девиза грчке мисли, значе у главном „не узбуђуј се!” Грчка уметност, лепота у хармонији, долази од њиховог философског гледања на све стране живота. Аниксигорин „није” у мирном погледу Фидијасових статуа. Михел-Анђело каже на једном месту: „Не будите ме; говорите тихо!”. Неки модернисти нашег времена, као и многи модернисти других времена, бунили су се против тог ограничавања, и срећом што је тако. На разним раскршћима историје, оно што се мења то су сенсибилитети. Стари век док се у Европи звао Грчком, био је узак и једнолик. Средњи век је имао велики број народа, страшних ратова, страшних болештина, хришћанску концепцију о животу и смрти, и он је у многом изменио и сенсибилитет људи, и могао је мењати и уметност. Талијанско католичанство које је било јединско по духу, и шпанско које је имало сву ортодоксност јеврејску, дали две уметности различне: једну ведру и насмејану, и другу мрачну и горку. Али све што се догађало променама уметничке мисли, догађало се према извесној логици историје: мени се чини да се све догађало према менама људске мисли о самом животу, веза која изазива преврате и да историја уметности стоји у најближој вези са историјом религије. Данашњи ексцентрични уметници почели су пре овог рата, продужили за време рата, и наставили после рата, једно и исто. Не верујем да је рат, па ма био и највећи, изменио ишта у нама одиста битно. То може само једна нова концепција о животу и смрти, а то значи нова религија, нова мистика, или бар нова философија. Символисти су се на крају позивали на Новалиса као претечу; данашњи се позивају на Бергсона. Они који буду дошли после једне нове религије позиваће се само на Бога и људи ће им веровати, јер су све велике и нове уметности биле један велики Оченаш; све су поникле из идеје о Богу и биле у служби Божјој. Историја религија, то је историја људског срца. И ја се усуђујем још једном да поновим: да нема нове уметности без нове религије. Али то не значи да нема уметника који не доносе нешто ново. Сваки таленат је нова ствар. Али оно што је ново то није нова дефиниција лепоте, нова уметност, него нов сенсибилитет једног великог човека. Ако је био нов Чимабуе, и затим Рафаел, то је зато што су били персонални један и други, и ко је год персоналан, тај је нов. Сезан је био персоналан, Реноар је персоналан, али сезанисти и реноаристи нису нови, јер не иду за собом него за другим. Крајњи модернисти нису нови, а постаће такви само онда када дође онај који ће тај покрет најречитије изразити њихову естетику. Не знам само једно, да ли једна нова и велика уметност долази од једног генија који то сам изненада донесе, или му то припремају безброј оних малих као што је случај данас. Волео бих да то чујем од мојих пријатеља Богдана Поповића, Бранка Поповића и Тодора Манојловића.

Данас постоји један велики неспоразум између артиста и њихове публике. Велики део публике одлази на изложбе с тешким срцем и враћа се с протестом и с огорчењем. Мене би далеко одвело да то објашњавам. Ја само наводим један случај: да модерна уметност стоји ван сваке историјске везе са светом: паганска уметност је разумевана јер је стајала у вези са паганским митом; средњевековна је била разумевана јер је била религиозна као и тај век; данашња би требала да буде нешто треће па да буде схваћена. Можда она лута за то што је свет остао без своје основне идеје о животу, без своје централне идеје, расејан, разорен, анархичан, заражен и можда на ивици пропасти. Модерна уметност узалуд покушава да у самом животу тражи врело своје инспирације, и она стоји очигледно на беспућу једног човечанства које је изгубило све моћи да у нешто верује као што је пре веровало у Бога.

На овој изложби немамо шта да жалимо. Милуновић и Стојановић чекају с поносом да кажете о њима свој суд. Они су донекле присталице једне школе која није велика, али су обојица носиоци талента који су за све очигледни, и то успокојава. Ако у Милуновићу има модернистичког упроштавања у линијама и колориту, ипак у тим линијама има духовитости и у том колориту има темперамента. Колорит је увек израз једног темперамента, а линија је увек израз једног интелекта; људи од темперамента добро колоришу и људи од интелекта лепо цртају. Милуновић ми се чини нарочито добар колориста, а у композицији, смислу за боје, има нечег и класичног, чак и нечег академског у лепом смислу речи. Он је свакако у превирању, и он долази да вам покаже крупну бразду коју је овим делима зарезао, и да вам се врати синтетичан и можда велики уметник. Он заслужује благовољење и симпатије.

Г. Стојановић, Босанац, донео је неколико изванредних глава, с пуно свежине и израза: Осим два-три торса који су одлични, те се главе посађене на тела која одговарају модерној естетици и које буне наше навике за оно што је конкретно и нарочито за оно што је лепо. Судите по оном што је добро, јер није тешко уметнику његовог талента да се ослободи оног што је лоше. Ове главе које изгледају да све виде и чују шта се овде догађа, дају доказа о једној нарочитој интелигенцији уметника, о збиљи с којом ради, с лудом љубави једног човека заљубљеног у камен”.

*

Говор нашега великог песника и естете шумно је поздрављен. Затим је настало разгледање изложених радова од којих су неки привукли толику пажњу да им је тешко било приступити од множине оних која им се дивила.
Изложба ће бити отворена до 15. ов. месеца.

Извор

Политика, 6. новембар 1922. Бр. 5222. Стр. 3—5.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.