Два Херака

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Кад је Мостар куга поморила,
0002 Уморила и старо и младо,
0003 Раздвојила и мило и драго,
0004 У Мостару нико не остаде,
0005 Него само удовица Мара
0006 И у Маре два нејака сина,
0007 Лијепо им име изабрала:
0008 Једном Милош, а другом Милинко.
0009 Ранила их тугом и невољом,
0010 Све прслицом и куђељом туђом,
0011 Пак удрише хрђаве године:
0012 Ока вина по жут цекин била,
0013 Ока брашна по два гроша здрава.
0014 Већ их мајка чим хранити нејма,
0015 А жао јој дјецу изгубити,
0016 Кад се јадна на невољи нађе,
0017 Па Милоша цару даровала,
0018 А Милинка од Беча ћесару.
0019 То вријеме за дуго не било,
0020 Мало вриме, двадесет годинах,
0021 Ал’ зарати царе и ћесаре,
0022 Те су двије силне војске дигли:
0023 Пред својом је сам Отмановићу,
0024 А пред другом од Беча ћесаре.
0025 Дви’ се силне војске састадоше,
0026 Табор чине једна према другој
0027 Те чекају да с’ ударе војске,
0028 Ал’ из војске излази ћесарске
0029 Добар јунак, и на мејдан зове.
0030 Млоги њему Турци излажаху
0031 И свакога јунак посијече.
0032 То је цару љуто жао било
0033 Што учини каур мејданџија -
0034 Од војске му посијече главе,
0035 Па пуштао по војсци телала:
0036 "Није л’ мајка родила јунака
0037 Да изгуби силна каурина
0038 Што м’ исиче најбоље јунаке,
0039 У њих сам се највише уздао;
0040 Честита ћу њега учинити!"
0041 Ко чујаше, не чуо се чини,
0042 Ко виђаше, преда се гледаше
0043 Како трава расте на огојке,
0044 К’о бијеле у ђевице дојке,
0045 Ал’ не гледа дијете Милошу,
0046 Него цару ’вако говораше:
0047 "Ја ћу поћи, мој милосни цару,
0048 Те ћу посјећ’, царе, мејданџију
0049 Љто је теби Турке изгубио
0050 По избору ђе је јунак бољи,
0051 Несумањкај што си обећао!"
0052 Тако њему царе бесједио:
0053 "Ајде, Миле, моје дите драго,
0054 Изгуби га па не мисли храном,
0055 Ти не мисли храном ни господством!"
0056 Оде Милош на мејдан кауру,
0057 Састаше се, брате, на мејдану,
0058 Састаше се два добра јунака:
0059 Руке шире у лица се љубе,
0060 Један другом живот опростио,
0061 Пак одскочи један од другога,
0062 На бојна се копља ударише,
0063 Оба бојна копја саломише, -
0064 Један другом одољет не море,
0065 Па бацише у травицу копља,
0066 За бритке се сабје прифатише
0067 Те се гоне сабљам’ по мејдану.
0068 Обје бритке сабје саломише -
0069 Један другом ране не зададе,
0070 Бацише их у зелену траву
0071 Па сподбише перне буздоване,
0072 Буздованим’ изломише дршке -
0073 Бацише их у зелену траву,
0074 Сад осташе оба без оружја:
0075 Од добријех коња одсједоше
0076 На прси се они ударише;
0077 Колико се лахко састадоше
0078 Ломе им се токе на прсима,
0079 Полијеће иза капе перје,
0080 Отпадају копче са чакширах
0081 Од велика зора јуначкога.
0082 Носише се од јутра до подне,
0083 Један другом одољет не море,
0084 Оба, брате, крви запјенила
0085 Од грднога труда и умора,
0086 Пак одскочи један од другога,
0087 Те сједоше починут јунаци,
0088 Ма говори дијете Милошу:
0089 "Млад делија, ако знаш за бога,
0090 Кажи ми се ко си и окле си,
0091 Кога ли си рода јуначкога,
0092 Нека знадем од ког ћ’ умријети?"
0093 Ал’ делија њему бесједила:
0094 "Кад ме питаш казаћу ти право:
0095 Ја сам Србин од Херцеговине,
0096 Из Мостара бијелога града,
0097 А на дому нејмадем никога
0098 До старице остарале мајке
0099 И Милоша брата јединога
0100 И њег’ мајка цару даровала,
0101 Мене, брате, од Беча ћесару,
0102 Кад су биле хрђаве године
0103 Те нас није хранит могла мајка!.
0104 Кад то чуо дијете Милошу
0105 Скочи с’ брате од земље на горе:
0106 "А ти ли си, мој брате Милинко!
0107 Ево теби твог брата Милоша!"
0108 Руке шире, у лица се љубе,
0109 А питају за јуначко здравље,
0110 Ал’ Милинко бесједи Милошу:
0111 "Је л’ нам брате, у животу мајка?"
0112 "Богме јоште, мој милосни брате,
0113 Скоро сам ја мајку походио
0114 Кад сам цару на војску пошао."
0115 Стадоше се браћа разговарат:
0116 "Сад што ћемо, брате, од живота
0117 Кад је нама бог и срећа дала
0118 На мејдану те не изгинусмо?
0119 Које бисмо добро учинили,
0120 Наком себе спомен оставили?"
0121 Ал’ Милинко Милу бесједио:
0122 "Лахко, брате, врло добро моје!
0123 Иди проси у Отмановића,
0124 Ти у цара испросити мореш,
0125 А ја идем у мога ћесара,
0126 Међу собом вјеру да уфате,
0127 Тврда мира за њина живота,
0128 Да не гину на правди јунаци
0129 И рођена на мејдану браћа;
0130 Да не плачу мајке и љубовце,
0131 Ни сестрице без браће остају.
0132 То је, брате, нама задужбина,
0133 А и спомен доклен је свијета
0134 И доклен је цара и ћесара".
0135 А то гледа царе и ћесаре
0136 И њихове двије силне војске
0137 Те се чуде и ’вако говоре:
0138 "Мили боже чуда и зламења,
0139 Које није нигда било прије!
0140 Састаше се двије мејданџије:
0141 Што имаше код себе оружја,
0142 Љто имаше све су изломили,
0143 Па јунаци с’ на прси удрише,
0144 Носише се од јутра до подне,
0145 Један другом одољет не море,
0146 Па сједоше тер одпочинуше;
0147 Кад јунаци починуше трудни,
0148 Пак од земље обадва скочише
0149 Руке шире у лица се љубе,
0150 Па сад сједе, ладно пију вино!
0151 То је, богме, велико чудество,
0152 Ил’ чудество или је хераштво."
0153 Ал’ се отле браћа растадоше:
0154 Оде Милош у Отмановића,
0155 А Милинко у свога ћесара,
0156 Међу њима вјеру уфатише
0157 Да ниј’ нигда рата међу њима,
0158 Док су, брате, оба цара жива
0159 И обадва брата мејданџије.
0160 Мило било цару и ћесару
0161 Ђе се они оба погодише,
0162 Без икаква боја жестокога
0163 И рођена ђе с’ нађоше браћа
0164 Те два цара они помирише.
0165 Кад се саста царе и ћесаре
0166 Осташе се они разговарат:
0167 "Сад шта ћемо с ова оба брата?"
0168 А и браћу преда се дозивљу,
0169 Милостиви ћесар бесједио:
0170 "Шта просите, наша дјецо драга?
0171 Ако ћете са мном оба поћи -
0172 Даћу вама блаого и господство".
0173 Ал’ им вели Отмановић царе.
0174 "Шта просите, наша дјецо драга?
0175 Ако ћете са мном оба поћи -
0176 Ево вама блага и господства,
0177 А и земље колико ви драго."
0178 Оба им се славно преклонише
0179 И једнако оба бесједише:
0180 "Фала вама, оба цара наша,
0181 Фала вама, но фала и богу
0182 Кад се браћа родна састадосмо
0183 На мејдану по дугу земану.
0184 Ми у васке ништа не желимо,
0185 Већ идемо својој старој мајци
0186 Походит је и овеселити,
0187 Да нас мајка стара не проклиње."
0188 Кад то чуо милосни ћесаре
0189 Овако је цару бесједио:
0190 "Сад одоше оба с тобом, царе,
0191 Ти дај земљу, ја им дајем благо -
0192 Нек се знаде кога су служили."
0193 Цар Милошу Мостар потписао,
0194 А Милинку Фочу даровао,
0195 Па ћесар им даровао благо,
0196 Свакојако и без броја свега,
0197 Кано ћесар и јуначка мајка.
0198 Здраво браћа у Мостар дођоше,
0199 Они нашли у животу мајку,
0200 Тер их, брате, грли и целива
0201 И миломе богу зафаљива
0202 Кад је она дјецу саставила
0203 И ту своју жељу испунила;
0204 Па, обадва сина оженила:
0205 Милоша је Мостарком женила,
0206 Од јуначког рода и племена,
0207 А Милинка Фочанком дјевојком,
0208 Но и њега од рода доброга.
0209 Диван пород синци изродили,
0210 И данас га има по свијету:
0211 Од Милоша Милорадовићи,
0212 Од Милинка Владислављевићи,
0213 Тер се они славе по свијету
0214 И поносе родом и јунаштвом:
0215 Е такви се хиљадили Срби!