Два Рибникара

Два Рибникара  (1924)  Писац: Јован Дучић

Мутне су прилике као мутне реке: оне избаце сав шљам на површину. Одмах после нашег уједињења престало је доба хероја. После великог броја имена која су из историје једне нације прешла у историју света, јавила су се имена демагога. Њихови су гласови омели да се чују с краја на крај наше груде звоно васкрсења и химна победе. Тек што су се савиле тробојне заставе, развили су се програми за цепање и меморандуми странцима за помоћ противу ослобођења. Нису нам дали ни часа времена да се осврнемо око себе, по оним гробљима која су шира него наше вароши, и бојиштима на којима су решене три историјске мисије. Видех једног дана како преко Теразија пролазе кроз гомилу две војводе који ће сутра на том истом месту стајати саливени у бронзу, показујући мачем Брегалницу или Колубару. Али их тога дана не препозна публика која се освртала за једним демагогом који не воли Србију, једним од оне двојице тројице који су узели од нас у заштиту југословенску идеју, прави демагози који не могу никог да надмудре али могу да надвичу. Настала су друга времена и друга витештва. Јер има две храбрости: једни су храбри јер се ничег не боје, а други су храбри јер се ничег не стиде.
Ова Југославија родила се у кациги Србије. Демагози покушавају међутим да јој докажу једно срамно порекло: порекло детета без родитеља, судбину лепог девојчета којем се не зна отац. А она је дело епопеје, продукт генија једне расе, искупљење једног гигантског напора којем нема ничег равног под сунцем. Само с таквим пореклом ова Југославија изгледа производ поштења и заслуга витештва, један факат који се намеће за дивљење и за страх. Демагози који бране Југославију од Србије беднији су него они који бране Србију од Југославије. Јер говорећи да Југославија није ничије дело, врше отворено издајство према њој. Они своде ову велику земљу на један жалосни продукт случајности, резултат једног стицаја прилика, и туђи фабрикат, и на кукавно дете без оца. Кад бисмо и ми други имали такво ниско мишљење о својој отаџбини, ко би је онда могао волети! Кад би наши синови веровали да Југославија није купљена скупом крвљу њихових оцева на Куманову, Брегалници, Колубари и Црној Реци, него да је постала само стицајем општих прилика и политичким случајем, зар би они пошли да до задње капи крви бране једну тако жалосну тековину и једно коцкарско дело.
Два брата Рибникара погинули су на граници Босне као официри Србије: један за другим, у два дана. Још нисмо имали времена да застанемо испред та два гроба и да кажемо шта они значе за ову Југославију и за нашу културу. За Југославију, јер су пореклом били Словенци; за нашу културу јер су били новинари и творци једног великог националног листа. Њихов отац је био Југословен из оног великог доба кад су се Загреб и Љубљана такмичили са Књаз Михаиловим Београдом у националним осећајима, у љубави за национално јединство које политички комедијаши стављају данас у сумњу. За оца Рибникара није било довољно ни потребно бити Србином да би био готов Југословен; требало је бити Србијанац: одметник против туђе тираније; бунтовник против пропалих нарави и непријатељске културе Беча и Пеште; усташ против династије и бирокрације која држи у заточењу читаве народе; борац за националну државу и сопствену културу; фанатик у вери да је геније нашег народа будући геније европског истока; демократ који свој смисао о слободи вуче из своје сјајне повести и своје невине цркве.
Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари. Њихова Политика била је огледало тих чудних људи који сад изгледа да су прешли преко Београда као чисти метеори оставивши за собом нас друге са засењеним очима. Ја сам лично био њихов друг у животу и на послу, и њихова успомена нигде ме није оставила. На Дрини су били официри а у Београду су били генерали и војводе. Јер у времену у коме су држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су — прво у идили, а друго у интризи. Било је листова који су ширили тако ружан тон и простачки израз да је новинарство рушило друштво и тровало породице: оно је ударало на част првих људи и најбољих грађана; својим одвратним реченицама отровало је било ваздух у Скупштини и постало језик сина са оцем. Све је било могуће рећи без конзеквенција, и најзад све примити без гнушања. Због наше штампе у једно доба живот је у нашој земљи постао био узак и горак, и српски новинар био је постао ужас српског грађанина. Једна стара енглеска хроника каже да је у једном великом дому у Лондону држано вече, и додаје с дубоким чуђењем да је на њему присуствовао и један енглески новинар. Затим каже: „што је најстрашније, присуствовала је и његова жена!” Тада су први људи у нашем журнализму посведневно бацали један другом у лице погрде и сумњичења која су била недостојна и последњег грађанина. Нико није био сигуран за своје име, и било је људи који су платили животом те вендете безимених и маскираних непријатеља. Не наводим овде, из бола за њима, оно неколико великих људи који су били дотучени од ондашње штампе. ​Политика је дошла у то доба. Њу су покренули двојица нових и добро школованих људи. Око њих су се одмах окупили први људи из наше књижевности и науке. С њом се одмах родио интерес за све што је у политици било широко национално; први пут се интересовало за све што је било хрватско и словеначко; Босна и Маћедонија добила је у том листу свој орган пред нацијом и страним светом. Политика је брзо постала извор свих информација за страну дипломацију у Београду и туђу штампу по целом свету. Сетимо се доба Форгача и Фридјунга. Пешта и Беч су се обарали на Политику најтежим оптужбама, и упирали прстом на тај лист да би доказали да Србија хоће да прави Југославију. Политика је била један читав нови смисао. Многи су у Београду сматрали уљудни господски тон тога листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност, као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам, као доказ њиховог неинтересовања за тако звана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска, као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда, као непознавање националних реткости и сликовитих места! Али је већина — увек наша мудра и поштена већина — брзо осетила шта је Политика донела собом. Културни кругови брзо су осетили да ће тај нови лист успети да се наметне у такој једној средини безнадежних грађана који су нападани од разбојника на перу и варошких хајдука. Родила се нада да ће да преиначи (?) сама. Политика цео тон у нашем журнализму. Србин који једини међу народима у свету има у свом језику реч: уљудност, што значи више него учтивост и него отменост, осећао је колико та уљудност регулише живот једног друштва и омогућава постојање у заједници. Сви су други новинари мрзели Политику, али нико није смео да на њу удари. Саме личности њених уредника одвајале су својим господством од својих другова у штампи. Генерације које су долазиле са стране навикле на живот спокојан и отмен по великим градовима нису страховалe од нападача из редакција јер је Политика већ обећавала једно ново доба. И наши су се листови одиста лагано препорађали у очи самих ратова, и данас су можда на путу да се сасвим препороде. Од бивших хајдучких бусија наши листови постају лагано научне катедре и беседничке трибуне; данашњи српски новинар постаје већ културни фактор што није никад био, и национални борац као новинар из најбоље штампе. Цео тон је у нашем новинарству измењен. То се показало у последње време нарочито кад је избио случај једног Радића према коме је употребљена уљудност и сав добар тон српског друштва, и то са пажњом каква се није показала ни према једном Пашићу.
Данас већ имамо новинара који верују да политика није наука простих незналица; ни да се даде писати за једно отмено друштво без једног отменог језика, ни да се може саопштавати мисао од човека до човека без једне врло неговане и брижљиво рађене фразе; и да писменост припада писменим; и да новинарство — постајући једина лектира за један велики део народа — има пре свега културну а тек онда сваку другу мисију. То јест, да новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли а тек онда да политички разабира. Листу Политици припада један велики део заслуге у стварању будућег нашег таквог културног новинарства. Она је била прва која је дала пример журнализма који се данас срећом код нас развија: журнализма који одваја политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације.
Колико је Политика браће Рибникара била већ првих дана ухватила места у нашем друштву ево један пример. То је било 1908. године. И ја сам неочекивано постао сарадник Политике. Избачен сам био из Министарства у интересу штедње и нашао се на улици. Мој друг К. Кумануди зближио ме је тада са Рибникарима. Они радо присташе да ми одмах повере књижевну хронику. Брзо сам прешао на уводни чланак. Дошао је затим за Министра Спољних Послова др. Милован Миловановић, блажене успомене. У његовом кабинету нађосмо се у троје: Миловановић, Спалајковић и ја. Министар ми је говорио нешто што нисам потпуно разумео. Молио ме да Политика помогне његову акцију, да задобијем пријатеље Рибникаре. Говорио ми је да је јутрос проглашена независност Бугарске а да се сутра спрема заједно комбиновано друго изненађење. Али шта? Спалајковић се реши да ми одговори. Сутра или прекосутра спрема се проглашење анексије Босне? У ваздуху кабинета Министровог било је одиста нечег очајног. Нико на улици није слутио шта се спрема. Војска није била наоружана. Штампа је била недорасла за икакве услуге. Скупштина је била растројена партизанством и сељаци су се надметали у добацивању погрда. У Европи нико није знао да је Босна српска и да је 1875. Србија објавила Турској рат за ту исту српску Босну. Није се сад могло прећи ћутке преко споразума бугарско-аустријског. Требало је покренути дипломатску акцију. Миловановић полагао је сад сву наду на Политику да покрене широке масе и да тај покрет омогући његов протест у Европи. После тог споразума између нас троје вратим се и нађем Рибникара. Они су на све пристали и на мене падне коцка да напишем на првој страни листа манифест на народ и објавим шта су спремили у Бечу са Босном. — Резултат вам је познат: Политика је изашла у нарочитом издању после ручка а већ после подне велике гомиле света биле су бачене на улицу. Београд је одједном изменио свој изглед. Пред Кнез Михајловим спомеником већ је урлала једна гомила против Аустрије и Бугарске. Свет је био погођен том вешћу као ножем и тад се тек видело шта је Босна за Србију. Чули су се говорници, викали су војници, и комите, гомиле су пошле пред Министарство зовући Миловановића да говори. Затим пред Министарство Војно иштући оружје. Затим све кренуло на аустријско Посланство. Поразбијане су ограде, изваљена нека врата, пробијен кордон војске. Миловановић је говорио те вечери. Прозори Двора су били сви осветљени и на завесама се видео мрачни профил Краља Петра. — Оволико је било довољно за Миловановића. Европа је за час видела да је питање Босне животно питање Србије. Миловановић је осам месеци водио дипломатску акцију против Аустрије. Мало није дошло до општег рата. Цела акција је прешла у једном моменту из руку Извољског у руке Миловановића од ког је зависила једног момента цела ситуација Европе. Он је успео. Србија је била последња која је потписала анексију Босне.
То је једна велика страница из историје Политике.
Рибникари су пали на граници наше Босне носећи још свеже ране са других бојишта: Владислав ране са Једрена, Дарко ране са Куманова и Брегалнице. Један је био ученик Сорбоне, други правник из Берлина, оба српски новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде који својом крвљу заливају један исти бус. Они ће остати вечни у нашем дивљењу. Треба их помињати одмах после Кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга. Југословенско новинарство треба да узме њихова имена за имена својих друштава и да их златом напише на својој застави. У Љубљани, Београду треба да се у бронзи покажу та два херолда ослобођења и два дивна хероја нашег братства.
На Пинчу у Риму има бронзани монуменат двојице браће који су се против Папе борили за трећу Италију. Споменик показује једног брата већ оборенога поред другог који још пуца на непријатеља. Такву бронзу замишљам за ова два славна брата, два моја друга. Он би показао да су перо и мач нераздвојни и да су Словенија и Србија дали већ свој заједнички залог за идеал пре данашњега пркоса и цепкања.

Извор

Политика, 6. јануар 1924. Бр. 5898.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.