Гроб

Гроб  (1897)  Писац: Јован Дучић

У дубокој сјенци успаваних гора,
Стоји хумка тиха; крај ње поток хити,
Мирисави вјетри над њоме лахоре,
А прољеће ведро травицом је кити —
     И сред благих ноћи и веселих дана,
     Ту славуји њежни цвркућу са грана.

​Ко почива овдје? Кога мраком својим
Та могила тавна у дубини скрива?
Сред шареног цв’јећа, гдје замишљен стојим,
Ко је лег’о дугу вјечност да проснива —
     У дубокој сјенци успаване горе,
     Гдје мирисни вјетри весело лахоре?…

​Је ли борац какав из витешких дана,
Што је само љубав и слободу знао —
Пошље љутог боја, крвавих мегдана,
Домовину кличућ’ ту поносно пао?…
     Да оросим хумку са сузама својим,
     И да химну славе побожно отпојим!…

​Ил’ мученик какав, што но духа смјела
Крст спасења вјечно носаше за људе,
И што трнов вјенац не скиде са чела,
Док изнурен јадом не посрну туде?…
     Па могилу вјечну, н’јеми гробак мио,
     С усхићењем светим да цјеливам ти’о!…

​Или можда некад пред презрењем св’јета
Ту издајник леже, са печатом срама?!…
Па могилу ову да прокунем љуто,
Што пониче над њим!… И небеса сама
     Вихор уништења што не дигну тавни,
     Па бестидну хумку да збрише и сравни!

Извор

Босанска вила, 15. април 1897. Бр. 7. Година XII, стр. 100.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.