Пређи на садржај

Говор Хитлера 30. јануара 1939.

Извор: Викизворник

Говор г. Адолфа Хитлера  (1939) 
Писац: Адолф Хитлер


Берлин, 30 јануара

ДНБ јавља:

У свом говору пред првим Рајхстагом велике Немачке г. Хитлер је пре свега подсетио на 30 јануар 1926 године.

„Тада је, изјавио је г. Хитлер, стајало иза мене 13 милиона националсоцијалистичких бирача и бирачица. Осталих 20 милиона гласова било је подељено на око 35 странака и група. Једино што их је везало међу собом била је заједничка мржња према нашем младом покрету. Они су се за време дуге борбе националсоцијализма за вођство сјединили у одбрану својих интереса и радили заједно са јеврејством. Све њих благосиљали су бискупи разних вера који су се бавили политиком. Изгледало је да само чудо још може да спасе Немачку у дванаестом часу. Веру у то чудо наши су противници исмејавали. У бољшевички хаос утонула Немачка, бацила би тада цео Запад у кризу чији обим не можемо претставити. Само најограниченији острвљани могу да уображавају да би се црвена куга зауставила пред светошћу једне демократске идеје или на граници дезинтересованих држава. Са Мусолинијем и са италијанским фашизмом отпочело је спасење Европе на једном крају. Националсоцијализам продужио је ово спасење на другом крају, а ових дана доживљујемо на другој једној страни јеврејски интернационални покушај уништења према европском културном свету.“ Тридесетог јануара 1933 године дошао сам на положај државног канцелара пун брига за будућност свог народа. Данас, шест година доцније, могу да говорим пред првим Рајхстагом велике Немачке. Заиста, ми можда боље од сваке друге генерације можемо да схватимо побожни смисао изреке „Какав преокрет божијим Провиђењем“. Шест година било је довољно да се испуне снови стотина година. Једна година била је довољна да се наш народ уједини, тако како су то узалуд прижељкивале многе генерације. Али не без борбе, као што то, можда, верују грађани који не мисле много, пошто је пре ове године немачког јединства било скоро двадесет година фанатичне борбе једне политичке идеје. Овај успех дошао је после борбе, кроз безграничне напоре воље и снаге храбре и фанатично одржане одлуке. Вођа Рајха је затим у неколико језгровитих речи дао летимичан преглед историских догађаја 1938 године. Он је рекао између осталога: Међу оних 14 тачака што их је претседник Вилзон дао у име своје земље и у име осталих савезника за случај да Немачка положи оружје, међу тим тачкама које су требало да послуже као база за успостављање мира у свету налазе се и делимично начела о правима народа да сами одлучују о својој судбини. Стварно су се савезници старали да примене то начело кадгод је то могло да користи њиховим себичним циљевима. У име тога начела одбили су да врате Немачкој њене колонијалне поседе, говорећи да се народи који живе у тим земљама не могу против њихове воље ставити под власт Немачке без обзира на то што се савезници све дотле баш ни најмање нису бринули за вољу афричких урођеника.

Међутим, док су се 1918 године на тај начин истицали као заступници примитивних црначких племена у име начела о самоопредељењу народа одбили су да признају просвећеном немачком народу то исто основно опште људско право које му је претходно било загарантовано. Сви ви знате како је прошле године извршена она чехословачка мобилизација којој је била намера да прво изазове Немачки Рајх, а друго да изазове пораз Рајха и његовог међународног престижа. Одржава се широка фикција да је Чехословачка била немачком мобилизацијом с друге стране принуђена на мобилизацију и да услед тога Немачка треба да оповргне своју сопствену мобилизацију и да се одрекне својих намера. Др. Бенеш пустио је да се шири верзија да је Рајх одлучним мерама које је предузео враћен у одговарајуће границе. Ја сам се на основу ове неподношљиве провокације која је још била појачана и самим терорисањем наших тамошњих Немаца решио да рашчистим питање Судетских Немаца. Ако остали свет хоће из тога да закључи да је тиме Немачка војничким изненађењима претила другим народима то је само грубо извртање чињеница. Немачка је у једној области где ни Енглези ни друге нације немају шта да траже издејствовала право самоопредељења за десет милиона немачких сународника. Тиме нико није угрожен. Рајх се само брани против покушаја мешања. Не морам да вас уверавам да у будућности нећемо дозволити да се запад меша у извесне ствари које се само нас тичу, да би својим присуством спречио природно и паметно решење. Због тога смо сви били срећни да је захваљујући иницијативи нашег пријатеља г. Бенита Мусолинија и захваљујући такође доброј вољи г. г. Чемберлена и Даладјеа успело да се нађу елементи споразума који нису само дозволили мирно решење једне неодложне ствари, већ и преко тога могу да се цене као пример за омогућавање општег трезвеног расправљања и решавања извесних проблема од животне важности. Свакако да није было одлучности да се тај проблем реши не би дошло ни до каквог споразума европских сила. Судетски Немци одлучили су с друге стране да приступе великом немачком Рајху и то са тако огромном већином гласова као што су показали избори за први немачки Рајхстаг. Тиме смо добили претставништво немачког народа које се с правом може сматрати као истинско уставнотворно тело.

Затим је вођа Рајха рекао:

— Постоји нешто што на данашњи дан желим нарочито да истакнем пред целом нацијом. Желим да истакнем да је година 1938 у првом реду била година тријумфа једне идеје. Видели смо да је та идеја ујединила наш народ. Постигли смо то насупрот веровању ранијих столећа, да се народи могу ујединити само мачем. Овога пута није било потребно потрзати мач да се оствари наредно уједињење. Мач је потребан још као заштита против опасности споља. Са тога гледишта наша је војска одлично издржала пробу.

После тога вођа Рајха прешао је на дужности националсоцијализма да се сав посвети усавршавању унутрашњег живота немачке нације. При томе је вођа Рајха између осталог рекао: — Наша дисциплинована народна заједница васпитана у духу послушности у стању је да мобилише и такве снаге које ће срећно и корисно да послуже интересима свих народа. Додуше, додао је вођа Рајха, таква народна заједница, бар у својој првобитној снази не може се створити притиском или силом. Она се може створити једино неодољивом снагом једне идеје и неуморним васпитањем у духу те идеје. Националсоцијализам тежи стварној истинској народној заједници у правом смислу те речи. У први мах изгледало је да је стварање такве народне заједнице засада још далеки циљ. Међутим, то није никаква несрећа. Па сама лепота тога на изглед још далеког идеала храбри наш непрекидан и неуморан рад да се доследно приближујемо томе идеалу. Ево вам разлике између такозваног партиског програма и једног доба које је код нас било и прошло и циљева које је себи поставио националсоцијализам.

Другим речима, док се рад ранијих странака своди углавном само на расправљање државних или приватних дневних питања, због чега је тај рад више-мање био ограничен на парламенат, националсоцијалистички покрет имао је да изврши битни део свога задатка у самом народу. Има додуше људи које чак ни најузбудљивији догађаји не могу принудити на какво дубље размишљање, акамоли их душом потрести. Такви људи не желе да се развију у стварању историје. Са таквим људима не може бити ни помисли о стварању историје.

Ова садашња компактност и једнообразност друштвене структуре немачке народне заједнице учвршћује у мени уверење да ће националсоцијалистичка држава раније или доцније успети да реши све задатке који ће се јављати пред нашим народом, ма колико тешки и сложени били.

Исто тако сам убеђен да ће немачки народ једном за свагда добро имати на уму искуства тешких и претешких деценија, те да ће, ослањајући се на та историска искуства вазда одлучно ићи за својим вођством.

У једном ставу свога говора вођа Рајха устао је против појаве коју је у свом говору назвао „дреком демократских бранилаца морала и спасилаца света“. У том ставу вођа Рајха рекао је између осталог: „Из говора политичара и штампе тих демократија слушамо из дана у дан о тешкоћама са којима се боримо ми Немци. Стално нас у тону најзлурадејег убеђења у тачност својих речи стално уверавају да ми Немци или већ патимо од глади или да ћемо у најмању руку — ако Бог да — ускоро доживети глад.

Уверавају нас да ћемо пропасти било од финансиске кризе, било, у супротном случају, од кризе производње. Кажу даље, у случају да не дође ни до једног случаја поменуте кризе, пропашћемо на сваки начин од кризе потрошње. Баш у току ове последње недеље, с обзиром на толико учестале доказе о нашој вољи да устрајемо на нашем путу, могли смо насупрот свим доказима о противном који су демантовали саме чињенице, да читамо у поменутој штампи: 1) да Немачка додуше располаже вишком производње, али да ће пропасти због оскудице потрошње; 2) Сасвим супротно овоме, да немачка влада располаже огромним могућностима за потрошњу, али да Немачка пропада због оскудице у продукционим добрима; 3) Да ћемо се ми скрхати под огромним теретом својих дугова; 4) Насупрот претходном да ми не намеравамо да се и даље задужујемо, већ да желимо и на том пољу да пређемо и преко последњих освешталих приватнокапиталистичких предрасуда и схватања те да ћемо због оваких својих начела — ако Бог да — да пропаднемо; 5) Говоре нам да се немачки народ буни због ниског степена живота који му се намеће; 6) Сасвим супротно претходном: да немачка држава више није у стању да немачком народу даље омогућава досадашњи високи стандард живота“, итд. итд.

Сва ова пророчанства и сва ова кукања на туђем гробљу искрена су само у једном једином погледу: искрена је поштена демократска жеља да немачки народ, а нарочито данашња немачка држава већ једном изволи пропасти!

Додуше, постоји нешто о чему смо сви начисто: Немачка се без сумње одвајкада налази у тешком природном положају. Већ сутрадан по 1918 години наш природни положај изгледао је многимa безнадежан.

Али националсоцијализам неће да зна за систем апатичног покоравања судбини. Он се смело ухватио у коштац са свим тешкоћама и невољама. Његова борба крунисана је ванредним успехом, тако да ја сад пре свега могу да констатујем двоје:

„Прво, да смо ми збиља водили гиганску борбу и да смо у ту борбу уложили свеколику снагу и енергију нашег народа, и друго, да ћемо ми у тој борби на целој линији победити, шта више да се може рећи да смо већ победили.

У чему је извор свих наших привредних тешкоћа? Одговор гласи: У пренасељености простора којим наш народ располаже за живот. При свему томе нико не може да спори чињеницу да немачки народ — иако има 135 становника на квадратном километру, иако нема никакве помоћи споља, иако нема никаквих резерви из ранијих времена, већ је напротив. Једну и по деценију најнемилосрдније био пљачкан од осталог света, иако су му натоварени на леђа огромни дугови, иако нема колонија — ипак живи, ипак се храни и одева, а да при томе у Немачкој нема незапослених.

„С друге стране, намеће се питање: која ли би од тако званих великих демократија била у стању да под истим околностима изведе такав подвиг?

„Има на земљиној кугли држава, чији број становништва претставља само пет до једанаест душа од квадратног километра, које располажу огромним површинама још неискоришћене одличне зиратне земље, које располажу и свим осталим природним благом какве се лепше не може замислити, а које при свему том нису кадре да реше своје властите социјалне проблеме. Па ипак претставници тих држава непоколебљиво верују у чудотворна својства њихове демократије. Нека то и даље чине у колико се њихових земаља тиче. Док смо и ми у Немачкој примењивали то демократско „вјерују“, имали смо 7 милиона незапослених, имали смо привредни живот који се налазио пред потпуним сломом, подједнако у граду и на селу, и најзад имали смо друштво које се налази пред самом револуцијом.

„Сад смо пак, и поред свих тих тешкоћа, решили те проблеме, и то смо их решили захваљујући свом садашњем државном поретку и захваљујући својој унутрашњој организацији.

„Да ли се претставници страних демократија и поред тога чуде што ми свој садашњи поредак сматрамо бољим од ранијег режима; да ли се чуде што немачки народ одобрава садашњи поредак и неће да зна за ранији? Међутим, за нас је пре свега битно питање: каквим правом желе да нам наметну неку демократију, иако ми демократију, — бар ако хоћемо да је схватимо само у буквалном значењу „власт народа“ — имамо у много јаснијем и бољем виду но што је имају други.

„Говоре нам с времена на време да верују да поред свега изгледа могућа сарадња између демократија и такозваних диктатура.

„Шта треба то да значи?

„Питање државног облика или, боље рећи, питање унутарњег уређења једне народне заједнице, уопште не може бити предмет међународних расправа. Нама Немцима савршено је равнодушно какав је облик владавине код других народа. Нити гледамо какву било корист у томе што би другима лиферовали националсоцијализам као идеју, нити имамо разлога да заратимо са другим народима због тога што су им државе уређене као демократије. Тврђења да националсоцијалистичка Немачка намерава у најкраћем року да нападне и присвоји Северну или Јужну Америку, Аустралију, Кину или чак Холандију, и то једино због тога што у тим земљама постоји други систем владавине, могло би се допунити само још исто тако мудрим пророчанством да имамо намеру да у најкраћем року окупирамо пуни месец који сада влада! (Смех)“.

У наредном ставу свога говора вођа Рајха се осврнуо на међународне привредне односе. Рекао је између осталог:

„Што се тиче нашег учешћа у међународној трговини, мислим да није потребно да овде ма шта кажем, пошто би била дрскост сама претпоставка да је Свемогући Бог створио свет само за једну или две нације. Сваки народ има права да себи обезбеди живот на овоме свету. Немачки народ има исто толико права као и сваки други народ да учествује у коришћењу још неискоришћених богатстава овог света. И поред тога су још у мирно доба, и то нарочито у енглеским круговима, заступали баш са привредног гледишта детињасту мисао да би уништење Немачке донело огромне користи британској трговини. На крају Светског рата, у који је Немачка улетела једино због једне наопако схваћене и погрешно тумачене савезничке верности, — морале су саме чињенице, при мало разумног размишљања и при мало објективне оцене, да покажу свима и свакоме да исход Светског рата није донео ником неке видљиве привредне добитке. Бар су за неко време морали да умукну они духовити британски привредни писци, који су раније тврдили да би уништење Немачке повећало имовину сваког појединог Британца и опште благостање Велике Британије, пошто је груба стварност и сувише била демантовала њихову тезу. А у колико је било неких пролазних користи за овог или оног, те су користи више него поништене не само огромним жртвама у крви и благу којима су плаћене, већ и сталним преоптерећењем свеколике производње и пре свега сталним преоптерећењем државних буџета.“

„Чињеница коју смо навели, могла се без тешкоћа увидети одмах по свршетку рата. Да су хтели да је увиде, верујем да би нашли сасвим друге основице за уговоре о миру.“ Вођа Рајха затим подсећа на то шта су уствари противници Немачке урадили по свршеном рату; подсетио је на огромне репарације наметнуте Немачкој; подсетио је на одузимање колонија до којих је Немачка била дошла потпуно исправним путем. Затим је вођа Рајха рекао:

„Најјачи народ Средње Европе принађује се читавим низом управно генијалних манипулација да се по сваку цену у још јачој мери него раније испољава као народ — извозник. Читаво држање такозваних победника по свршетку Светског рата било је колико неразумно толико неодговорно. Отмица немачких колонија била је са моралног гледишта неоправдана, док је са привредног гледишта била право лудило. Политичко образложење те отмице било је толико подло и ниско да бисмо још најбоље учинили да га назовемо глупим. Стварно се одлучујући проблем по завршетку Светског рата постављао у још тежем виду него што се постављао пре рата. Тај проблем сад гласи: како се може замислити правично и разумно учешће всех великих нација у коришћењу светских богатстава, ако се уједно једна маса од 80 милиона људи на највећем ступњу просвећености осуђује на улогу неких бесправних грађана другог реда? Да ли су замишљали да ће се немачки народ застарелим средствима моћи да натера да за вечита времена трпи све то. „Ово што смо рекли важи не само за Немачку, већ и за друге народе који се налазе у сличном положају. „Једно је јасно: Или ће се подела богатства овог света извршити силом, у том случају ће таква подела извршена силом вазда с времена на време изискивати исправку, извршену такође силом. Или ће се подела тих богатстава извршити по начелима правичности; т. ј. по начелима здравог разума: у том случају ће та богатства служити учвршћивању права и правичности у свету, те ће само у том случају бити до краја збиља корисна. Претпоставка, напротив, да је Бог неким народима допустио да прво насилно приграбе читав један свет, а затим да ту своју пљачку бране неким моралним начелима, можда је умирујућа и пријатна за оне који су нешто приграбили, али је тим безначајнија, неинтересантнија и пре свега тим необавезнија. Проблем није решен ни тиме што један од најјистакнутијих државника просто уз подругљив осмејак каже да има нација које нешто имају а да има нација које су осуђене да буду вечите гоље. Државе у којима влада истинска народна управа одбијају оваква начела, као што се тиче властите земље, тако и што се тиче односа према осталом свету. Нема тога народа који је рођен да буде богат, као што нема народа који је од самог рођења осуђен да буде пуки сиромах. Имовински односи на овом свету настали су у току историјске еволуције. Што се тиче Немачке, ситуација је врло проста: Немачка има 80 милиона становника.Велики колонијални посед, који је Немачка некад мирним путем прибавила — које куповином, које уговорима — отели су други, и то насупрот свечаним обећањима претседника Вилсона, на основу којих смо били положили оружје. Тврђење да тај наш бивши колонијални посед није претстављао неку већу вредност, могло би једино послужити као разлог да се тим лакше одлуче да нам тај отети посед врате. Напротив, смешан је разлог да Немачка не би знала шта да ради са тим евентуално враћеним колонијама, пошто тобож ни пре рата није умела да их користи. Треба имати на уму да је предратној Немачкој с једне стране било остало сразмерно мало времена за развијање свога колонијалног поседа; поред тога треба имати на уму да предратну Немачку није притискивала толика невоља каква притискује данашњу Немачку, невоља која би је принуђивала да убрза рад на развијању и подизању својих колонија. Други један разлог који се чује, разлог да се Немачкој не могу вратити колоније због тога што би Немачка тиме дошла до нових стратешких позиција, претставља управо нечувени покушај да се једној нацији „а приори“ оспори извесно опште право признато свим осталим нацијама. Немачкој нису потребне колоније да би она од урођеничког живља образовала нове армије. У ту сврху Немачкој је потпуно довољно бројно обиље њене сопствене расе. Немачкој су колоније потребне једино за то да би у привредном погледу могла да дане душом. Међутим потпуно је безначајно и нипошто не може да мења стварну ситуацију питање: да ли нам верују или не верују да је збиља тако. Наше право постоји без обзира на то. Чињеница је да народ од 80 милиона душа не може да допусти да стално његова права мере другим аршином него правва других народа. Сви разлози који се износе против наше тезе, самом својом оскудношћу и неискреношћу доказују да се стварно ради само о питању силе, при коме не желе да воде рачуна о разлозима здравог разума и правичности.“

Вођа Рајха затим одлучно устаје против тврђења да светска трговина трпи од метода размене робе које Немачка примењује у својој спољној трговини. Ако би та замерка сама по себи уопште била оправдана, рекао је вођа Рајха, она би се могла учинити једино онима који су својим држањем изазвали Такав развој ствари. А такав су развој ствари изазвале интернационалистичко-капиталистичко оријентисане државе које су, руководећи се својим тренутним себичним прохтевима, изазивале стална колебања на валутном пољу и које су тим својим радом стално онемогућавали неки утврђени и трајни однос вредности међу главним светским валутама. Под таквим околностима и у поређењу са наведеном самовољним и себичним радом, немачки систем — који почива на начелу да поштен рад треба платити исто тако поштено отвореним еквивалентом — мора се сматрати далеко исправнијом праксом но што је плаћање робе у девизама које ће годину дана доцније изгубити ко зна оклико процената од своје раније вредности.

„Ако неке земље устају против немачког трговачког метода, оне то, изгледа, чине по свој прилици из разлога што овај немачки систем уређења трговинског промета онемогуће досадашњу праксу међународне валутне и берзанске спекулације, а олакшава поштено и честито трговачко пословање. Немачка привредна политика развија се под толиким притиском, под толиком принудом постојећих околности да никакве претње средствима којима располаже капитализам не могу да нас приволе да напустимо тај свој систем. Треба имати на уму да смо на тај систем принуђени тешкоћама које су туђом кривицом, а без икакве неопходне потребе, наметнута читавој нашој народној заједници. Потпуно је безначајно питање, под каквим се привредним поретком боље могу штитити интереси немачког народа. Битно је само питање да ли се позвани искрено старају о интересима немачког народа. Последице политичке репарација излечиле су немачки народ не само од многих илузија, већ су га излечиле и од многих привредних идеологија као и од многих финансијских начела, која су сматрана толико неоспорним да су их објављивали неким управо теолошки освештаним тоном. Ако је тачно тврђење да човек у невољи научи правилно да посматра, то се тврђење више него ма кога било може применити на немачки народ. Под притиском љуте невоље, ми смо Немци научили да у својим привредним разматрањима правилно оценимо најбитнији капитал једне нације — њену радну снагу. Данас се само још уз сажаљив осмех сећамо оних времена кад су и наши економисти најозбиљније заступали мишљење да се вредност једне валуте одређује и пре свега зајемчују злато и девизе нагомилане у трезорима државне банке. У времену када су финансијски и привредни „теолози“ других народа стално прорицали Немачкој привредни и валутни слом, кад у року од најдаље три месеца, када у року од најдаље шест месеци, националсоцијалистичка држава успела је да стабилише вредности своје валуте. То је постигла тиме што је до крајњих граница могућности појачала своју производњу.

„Међутим, свесни смо да постоји једна област на којој не можемо остварити одговарајуће појачање досадањег рада. Та област јесте исхрана народа. На овом пољу је сама природа повукла границе преко којих не можемо прећи. Ако на овом пољу не дође до неке промене, потрошачка снага нашег народа наићи ће на брану коју је поставила сама природа у виду крајње могуће границе наше производње животних намирница. Стање које би настало у том тренутку, може се пребродити само на два начина, и то:

1) Повећањем увоза животних намирница, т. ј. упоредним појачањем немачког извоза, ради покривања тога увоза;

2) Проширењем простора којим располаже наш народ за живот. „Пошто услед упорне заслепљености некадашњих победника још не постоје услови за друго наведено решење, принуђени смо да се изближе позабавимо првим решењем. Другим речима, морамо да повећамо свој извоз да бисмо били у стању да купујемо животне намирнице. Пошто то појачање нашег извоза делом изискује и повећање наше потребе у сировинама, јаких у земљи немамо, то преко малочас поменутог повећања морамо још и даље појачати свој извоз да бисмо били у стању да купујемо више сировина него до сада. На то нас не принуђује неки капиталистички прохтеви који би можда били меродавни у другим земљама, већ нас на то принуђује најљућа невоља каква уопште може да снађе један народ, — принуђује нас брига за хлеб наш насушни! А ако неки страни државници прете незнам каквим привредним репресалијама, то не могу друкчије него да их уверим да би у том случају дошло до очајничке привредне борбе, до борбе коју ћемо ми врло лако моћи да издржимо. Могу да уверим све међународне скептике да ће немачки народ, ако устреба, ставити на расположење своме вођству и свеколику радну снагу нове националсоцијалистичке народне заједнице, да би тиме оспособило вођство да прими и до крајње победе издржи ту борбу.

„Што се пак самог вођства тиче, то могу да уверим све којих се тиче да је оно решено на све.

„Међутим, до коначног решења тога проблема, до решења у духу разума, кад код појединих народа општељудски разум буде најзад надвладао њихову досадашњу грамзљивост, т.ј. кад ти народи најзад буду научили да увиде да је упорно остајање при једној неправди не само са политичког већ и са привредног гледишта безкорисно, да је таква упорност чак шта више махнитост“.

Том приликом је вођа Рајха још једном указао на кобне последице политике слепе мржње која је после рата вођена према Немачкој.

У току својих разлагања вођа Рајха је рекао да је та политика мржње на привредном пољу онемогућила оваку разумну успоставу светске трговине. Са војничког гледишта, напоменуо је вођа Рајха, тежња да се побеђени трајно запоставља у погледу могућности за државну одбрану, морала је самим собом принудити запостављенога да раније или доцније силом одбаци та ограничења. Затим је вођа Рајха наставио:

„У току 1933 и 1934 године стављао сам предлог за предлогом у смислу разумног ограничења оружања. Као год и наш захтев за враћањем отетог нам колонијалног поседа, ти су предлози сви до једног наилазили на хладно, ледено одбијање. Ако генијални државници и политичари извесних земаља данас повуку биланс и покушају да утврде чисту добит, до које су дошле захваљујући упорном одржавању неједнакости у погледу наоружања и колонија, неједнакости која се изметнула и у свеопшту правну неједнакост, можда више неће бити у стању да порекну да су већ тих до сада увелико преплатили своју тобожњу надмоћност у наоружању и дивни колонијални посед отет Немачкој. Баш ако се ствар посматра са привредног гледишта, било би много паметније да су политичка питања уопште, а колонијална питања напосе решена споразумима основаним на здравом разуму, уместо што се ударило путем који можда одбацује горостасне дивиденде међународним ћићарцијама — индустријалцима који производе оружје и ратну спрему, али који народима намећу страховите терете.

„Мислим да ће она три милиона квадратних километара немачког колонијалног поседа што су припала Енглеској и Француској, у вези са непристанком на политичку и војничку равноправност Немачке, кроз кратко време стати само Енглеску више него 20 милијарди златних марака. Уз то се бојим да ће ова велика свота у догледном времену још куд и камо више нарасти. Ако дакле бивше немачке колоније не производе злато, може се бар рећи да гутају тим више новаца. Могао би неко рећи да би то исто важило и за Немачку. Тачно! Не уживамо у тој помисли. Али постоји једна разлика: Ми се боримо за једно животно право, без кога у будућности нећемо моћи да опстанемо, док се они тамо боре за неправду, чије одржавање за њих претставља само терет уместо што би им било од користи.“

После тога је вођа Рајха говорио о претстојећим задацима који се постављају немачкој привредној политици. Рекао је између осталог:

„За наредне године намеће нам се дужност да брижљиво проучимо, проценимо и групишемо своју радну снагу да је плански користимо; дужност да рационализацијом производње и бољом техничком организацијом услова за рад омогућимо још боље резултате, како бисмо тиме уштедели радну снагу потребну за нове гране производње, односно за даље појачање производње у постојећим гранама. Ова последња потреба принуђује нас да нашем капиталу дамо слободнијег маха за техничко изграђивање постојећих и нових предузећа, другим речима да у мањој мери него до сада апелујемо на приватни капитал за државне потребе. Све наведене потребе пак с друге стране указују на неопходност што одлучнијег концентрисања читавог нашег привредног и финансијског живота. Решен сам да идем до краја на путу преображаја наше Рајхсбанке, у смислу њеног претварања од банкарског предузећа изложеног међународним утицајима у емисиони завод наше државе.

„Сматрам да је дужност сваког појединог Немца да правилно схвата привредну политику свога вођства. Треба жалити што морамо толико знатан део своје радне снаге улагати у наоружање, које само по себи није продуктивно. Међутим, у том погледу на жалост не можемо ништа изменити, пошто на крају крајева читава привреда наше данашње државе зависи од безбедности наше државе. То је чињеница коју је много боље увидети на време него сагледати је тек када је доцкан. Стога сматрам најважнијим задатком националсоцијалистичког вођства наше државе да учини све што је у људској моћи за нашу државну одбрану. Не треба заборавити да у времену када смо били у војничком погледу голоруки, нисмо можда били у међународном, политичком или бар у привредном погледу равноправни, већ да је напротив то доба војничке немоћи уједно било доба кад смо били изложени највећим понижењима која је икад у историји подносила велика нација, да је то било доба кад смо били изложени сталним уценама. Немамо разлога да претпоставимо да бисмо друкчије прошли ако бисмо у будућности у неком наступу слабости поново пристали да се лишимо свих средстава за одбрану. Напротив: У неким демократски уређеним државама изгледа да сматрају да је едно од главних преимућстава демократског политичког живота да се на све могуће начине вештачки распаљује мржња против тако званих тоталитарних држава, тојест да се непрекидном бујицом које потпуно изопачених, које од почетка до краја измишљених вести јавно мнење раздражује против извесних народа, који не само што нису ништа учинили на жао другим народима него и не мисле да им ма шта учине на жао. А кад год станемо да се бранимо од таквих апостола рата, какви су г. Даф-Купер, мистер Идн, мистер Черчил, мистер Ајкс и др., та се наша одбрана приказује као насртај на освештена права демократија. Међутим, доклегод Немачка буде била независна и суверена држава, вођство те државе неће допустити да јој ма који енглески или амерички политичар забрањује да одговара на такве нападе и клевете. А да ћемо вазда остати независна и суверена држава, за то ће се за сва времена старати оружје које кујемо. Уз то се зато старамо и избором својих пријатеља:

„Не смемо да сметемо с ума следеће:

1) Што се поменутих демократија тиче, имамо посла са државом, у којима, захваљујући њиховом политичком уређењу, за свега неколико месеци најгори проповедници рата могу да се нађу на челу владе;

2) Стога је наша дужност према безбедности Немачке да благовремено обавестимо немачки народ о тим људима.

Пошто немачки народ не гаји никакву мржњу према Енглеској, Америци или Француској, већ не тражи друго него да буде остављен на миру, а пошто разни јеврејски или нејеврејски подстрекачи стално подбадају те народе против Немачке, наш народ, у случају да би једног дана успели планови ових поборника рата, могао би запасти у психолошки неприпремљену и за њега необјашњиву ситуацију. Стога сматрам да је потребно да отсад наша пропаганда и наша штампа одговоре на све нападе и да се постарају да немачки народ сазна за све те нападе.

Извор

[уреди]

Политика, 31. јануар 1939. Бр. 11018. Година XXXVI, стр. 1-2.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Адолф Хитлер, умро 1945, пре 81 година.