Гавран (Шапчанин)
| Гавран (The Raven) (1882) Писац: Едгар Алан По, преводилац: Милорад Поповић Шапчанин |
| Види такође: Гавран |
Било тако једном ноћу,
Зарио се у самоћу.
Очи мутна суза поли
А само ме срце боли.
Бију мисли као лава
Из давнашњих заборава.
Већ сам био пола у сну
Кад на вратма нешто шушну.
„Мора да је путник каки
„Залутао, мишљах ја;
„Блудио је, трпио је,
„И сад тражи мало сна”.
У декембра црном добу
Досадно је каʼ у гробу.
И сама вас ватра жаца —
Неку чудну светлост баца
Ох, када ће сванутʼ, Боже?
Та да сʼ барем читатʼ може!
Гледам књигу, алʼ за наго,
Све на своје мислим драго.
„Леоноро, Леоноро!
„Ја те љубим још и сад:
„Ти на небу међ анђели,
„Мене стегʼо црни јад.”
Док зашушти, зажубори,
Мислим кућа пада, гори;
А завеса кад се весне
Кʼо да нешто страшно тресне.
И до сад сам за страх знао,
Алʼ га нисам осећао.
С мека срца себе корим,
Па га храбрим, па му зборим:
„Ко би сада куцнʼо”? рекох,
„Померио пута неко —
„Бог му један јаде зна!
„Трпио је, блудио је,
„Па сад тражи мало сна.”
Ту од страха мало данем,
Па на ноге храбро станем:
„Господине, или дамо,
„Изволите ући само!
„Не питам вас: ко сте, шта сте?
„Кʼо у својој кући да сте. . . .
„Уморан сам малко био
„Па ме санак преварио;
„Куцали сте врло тиʼо,
„Па сам једва осетио.”
Ту отворих врата широм —
Несигуран дрзак крак,
Алʼ на пољу нигде никог,
Само ћути црни мрак.
Ох поноћи, тужна слико!
Чекам, гледам — нигде нико!
Је лʼ то била сабласт жива
Што је тако очекива?
Или сањах, — душа жива
Што пре мене још не снива?
Заман чеках питах: ко је?
То јʼ лупало срце моје.
Сâм сам викнʼо: „Леоноро!”
Ох, алʼ одзив варатʼ зна!
У собу се опет врнʼо
Сав раздражен, сав претрнʼо;
Ал, гле! опет неко ступа —
Неки ђаво опет лупа!
Без ничега ово није,
Биће да у прозор бије.
Загонетно да не бʼ било.
Отворимо једно крило.
„Алʼ почекни срце моје;
„Послушајмо хладан ум!
„То на пољу ветри ује,
„Ништа, ништа, само шум!”
Гурнух прозор у мрак густи,
Из мрака се гавран спусти,
Поносни се крили вије —
Погле само колики је!
Па како се важан прави,
Нитʼ ме гледа, нити здрави.
Па покислим крилʼма ено
Поносито, господствено,
На попрсје минервино
Изнад врата стаде сâм.
Мене гледа равнодушно
Као да сам сињи кам.
Тешко му је било ући
А сад може да се пући.
Гледа гордо, мрко, немо —
Како да му сʼ не смејемо!
„Ма да не знам ко си, чиј си, —
„Од рођења лукав ниси;
„За чим тежиш, за чим удиш?
„Кад по ноћи тако блудиш?
„Кажи мени о мој врану,
„(Ако ти се име зна)
„Како су те тамо звали?
А вран гакну: „Никада!”
Гледећʼ птицу мУком мукох,
Од туге бих зајаукʼо!
А и она, горʼ са зида,
С мене ока свог не скида,
У те очи гледах живе
Са јастука од кадифе.
Чудне очи, чудно гледа!
Отрћʼ ти се ласно не дâ!
А груди ми бол раздире —
Да лʼ их, Боже, она зна?
На јастучић од кадифе
Не ће сести — никада!
Са огњишта светлост сјаје,
Једва дишем, запара је,
Кʼо да каде свети дуси
Путујући по ваздуси.
„Небеса су за те марна,
„Леоноро светозарна!
„У себе се, срце, сави!
„Преболи је, заборави!
„Љубило си, љубила те, —
„Бесмо себи срећа сва
„Сад одахни, одмори се!”. . . .
Гавран гакну: „Никада!”
„Нек, госпоство твоје каже,
„Црна птицо, или враже:
„Из каквих те црних зјала
„Бурна сила довитлала?
„Јеси лʼ гласник жића, мрења,
„Илʼ гоњења, искушења?
„Да лʼ да сʼ надам рају, аду?
„Има лʼ лека моме јаду?
„Ох навести жељу моју —
„Можда ј' тамо когод зна?
„Ох навести жељу страсну!” . . .
Гавран гакну: „Никада!”
Злогласницо, кажʼ ми право! —
„(Била птица или ђаво,)
„Преклињем те Богом ето —
„Свим на свету што је свето!
„Да ли ћу је крајем летâ,
„На капији оног света,
„Сред анђелског видетʼ кора —
„Име јој је Леонора?
„Светитељку Леонору
„Хоћу лʼ икадʼ видетʼ ја?
Гавран гакну: „Никада!”
Зар ми и ту смисла многа —
Једна речца од три слога?
Алʼ кад чух је, — стид је казʼти —,
Од чуда се запрепастих.
Јер, истину ваља рећи;
Ко бʼ и био јунак већи
Кад му дође тица ʼвака
Из поноћи, из облака,
Па над вратʼма на попрсје
Стане црна, мокра сва,
За име је заман питаш,
Само гаче: „Никада!”
„И ништʼ више, госте пусти?
„То ли све је што изусти?
„Илʼ си срце, јада пуно,
„У ту једну речцу унʼо? —
„Шта лʼ ти душу тако стврдну? . . . .
Вран да једно перце мрдну,
С висине ме мрко гледну,
Али мени — баш ни једну!
„Многи друзи издадоше,
„Сутра и ти — који зна?
„Као и све моје наде”. . . .
А он гакну: „Никада!”
Мудра речца; страшно звони
За све које судба гони.
То јʼ изрека можда стара
Негдашњега господара,
Ког су многа чуда била
Па је птица утубила?
Несрећан је, можда, био, —
Све што јʼ имʼо изгубио?
Звезда наде утрнула,
Тврди усуд ништʼ да дâ;
Све његове горке песме
Закукале: „Никада!”
Гавран ћути; ја се грејем,
Код свих јада још му сʼ смејем,
Пʼ онда, најзад, шта му знамо,
Да се ближе упознамо!
На столицу неку седоʼ,
Скрстив руке, птицу гледʼо,
А јато се крену мисли
Чудну речцу да рашчисли.
Тајанствено, чудновато!
Откуд птици речца та?
Каква ли се хавет крије
За то кобно: „Никада!”
„Птица лʼ, демон — не знам ко си!
„Некʼ те с места ђаво носи!
„За тебе је поноћ глуха
„И тај ветар што тамʼ духа.
„Купи своја пера вража,
„Варалицо, паралажа!
Чекају те врата широм!
„Доле да си! Па хајдʼ с миром —
„Трзај кљуна из мог срца
„И без тебе за јад зна!”
Гавран гакну: „Никада!”
Чучи гавран, мукло гледа —
Отерат са шале не дâ.
А дивље му очи горе
Каʼ у змаја, у утворе.
Сен од крила, кʼо црн вео,
Покрила је ћилим цео.
Моје срце вата страва,
Мрак ме свега опкружава,
Да лʼ ћу икад пренутʼ ја?
Гавран гакну:
„Никада!”
25. авг. 82.
Види још
[уреди]- Црни Гавран (1878), превео Ника Грујичић Огњан
- Гавран (1903), превео Светислав Стефановић
Извор
[уреди]1882. Отаџбина, 309—314.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 131 година.
|