Вук Мркојевић избавља Вида Десанчића
0001 Вино пију шездесет Сењанах
0002 Насред Сења, града бијелога,
0003 Отуд мајка Десанчића дође:
0004 „Божа помоћ, шездесет Сењанах,
0005 Благо вама е пијете вино,
0006 Но је ками Десанчића мајци ─
0007 Остаде ми у тавницу Видо,
0008 У Лијевну, граду бијеломе,
0009 У тамницу седам Атлагића!
0010 Да л’ ви није зазор и срамота
0011 Ђе за њем чету не дигосте!“
0012 Но да рече Мрковићу Вуче:
0013 „Хај’ на дворе, Десанчића мајко,
0014 Те сигура’ госпоцку вечеру,
0015 Е ћу довест’ шездесет Сењанах!“
0016 Хитро мајка на дворове пође,
0017 За Сењане сигура вечеру.
0018 А кад мрче и почину сунце,
0019 Али иде Мркојевић Вуче
0020 И доведе шездесет Сењанах,
0021 Вечераше госпоцку вечеру,
0022 Кад сјутра дан и зора дође,
0023 Рано рани Мркојевић Вуче,
0024 Он зове шездесет Сењанах,
0025 А тридесет се кунијаху криво:
0026 Нису пили, н ису вечерали,
0027 Ни зборили ни абер имали.
0028 Па се ондолен подигнули тридест
0029 Те ојдоше зеленом планином.
0030 А кад бише Звијезди планини,
0031 Ту нађоше један крд оваца.
0032 Но да рече Мркојевић Вуче:
0033 „Да л’ није у дружину друга
0034 Да донесе овна из овацах
0035 Не бисмо ли вечерали трудни?“
0036 А ниједан отисти не смије,
0037 До једнога Мркојевић Вука.
0038 Е се Вуче проза шибље вуче
0039 И украде омна деветака
0040 Па га дере, а клат’ га не хоће,
0041 Жива овна у овце пушти,
0042 А чапру носи у дружину,
0043 Па дружини тако бесједио:
0044 „Не виђите, моја браћо драга,
0045 Ка’ се мучи ован у овцама ─
0046 Који ми се пофатит’ неће
0047 Да онакве муке подносимо
0048 Око брата Десанчића Вида?“
0049 Петнаест се натраг поврнуше,
0050 А петнаест планином пођоше.
0051 Дођоше на воду Дунаву,
0052 Ту говори Мркојевић Вуче:
0053 „Видите ли, петнаес’ Сењанах,
0054 Колика је Сава и Дунава ─
0055 Који се потфатит’ неће
0056 Да преплови обје воде ладне
0057 И под капом и под камбаницом
0058 И под пушком и вељом и малом,
0059 Одоле се врћи натрагове!“
0060 Петина се натраг поврнуше,
0061 Десетина у воду ударише,
0062 Обадвије воде препловише,
0063 Ту Вуче почину с дружином.
0064 Свуче Вуче дивно одијело,
0065 А узе просјачке аљине,
0066 Па отиде од града до града,
0067 Те он проси прошњевину љуту.
0068 А кад доже под Лијевну граду
0069 Под тавницу седам Атлагића,
0070 Ту хесапи прошњевину љуту,
0071 На хесапу стотина цекинах.
0072 Он хесапи, а гледа тавницу,
0073 Но га виђе Видо Десанчића,
0074 Те га виђе, те га познаде,
0075 Па је Вуку ријеч говорио:
0076 „А што си ту, Мркојевић Вуче?
0077 А тако му Бога јединога
0078 Ту ћеш данас, Вуко, погинути!“
0079 Но му Вуче ријеч проговара:
0080 „А ти, Видо, наша кукавице,
0081 Откуд ћемо ударит’ на кулу?“
0082 Но му Видо ријеч проговара:
0083 „А тврда је, остала му пуста,
0084 Ма удрите од истока кули,
0085 Откуд јој је сунце изгорело!“
0086 Ондолен се Вуче подигнуо,
0087 Докле својој дружби доходио.
0088 Потрчаше, на кулу удрише,
0089 Бије Вуче кулу топузином,
0090 Од топуза коматине скачу,
0091 Ного ништа пустој не могаху.
0092 Оно чуше осам Хатлагића
0093 И једанак на ноге скочише.
0094 Сењани пољем побјегоше,
0095 А остаде Вуче под тамницом
0096 Па је Виду ријеч бесједио:
0097 „Ну покупи сенџир гвозђе љуто,
0098 Скочи, Видо, низ бијелу кулу,
0099 Не бој ми се пуштит’ те нећу
0100 Скочи, Видо, пуштит’ те нећу!“
0101 А Вуко га дочека на руке
0102 И бачи га на плећи јуначке,
0103 А побјеже пољем зеленијем.
0104 Ћерају га осам Хатлагића:
0105 „Стан’, Вуче, не унио главе!“
0106 Но је Видо Вуку говорио:
0107 „Бач’ ме, Вуко, ако Бога знадеш,
0108 Хоћеш с мене изгубити главу!“
0109 Он га бачи на зелену траву,
0110 А упали сјајна џефердара,
0111 Он уби до два Хатлагића:
0112 Хасанагу и Хусеинагу;
0113 Па је своју сабљу извадио,
0114 Четворици главу окинуо,
0115 А четири грдне заврнуо,
0116 Па се ондоле Вуче подигнуо
0117 И преплови Саву и Дунаву,
0118 Здраво дође на своје дворове.
