Вуко Анђелић и краљ Бугарин

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Вуко Анђелић и краљ Бугарин

0001 Вала Богу да је јединоме,
0002 Кажу људи једно село мало,
0003 А јунака Анђелића Вука,
0004 С голом сабљом сву крајину брани
0005 С побратимом Десанчића Видом!
0006 То зачуо краље Бугарине
0007 Па сакупи четерес Бугара,
0008 Шњима пође Сењу бијеломе,
0009 А пред дворе Анђелића Вука.
0010 Али Вука дома не налази,
0011 Јере су га гласи допанули
0012 Да му Турци даве сиротињу,
0013 Ал’ се Мићо дома намјерио,
0014 Исти братац Анђелића Вука.
0015 Тадар краљу врло мило било,
0016 Пак на силу у двор улазио
0017 И Мића је жива уватио,
0018 Заробио Анђелића љубу
0019 И Вукове дворе опалио,
0020 Опалио и све поарао,
0021 Води собом Анђелића Мића
0022 И Вукову милену љубовцу.
0023 Када дође двору бијеломе,
0024 Баци Мића у дно од тамнице;
0025 Анђелију, љубу Анђелића,
0026 Час је љуби, а час га дворује.
0027 То бријеме задуго трајало,
0028 Потрајало за девет година;
0029 Када девет напунано до’ше,
0030 Тада циче Анђелићу Мићо:
0031 „Фала Богу, фала великоме,
0032 Ево данас девет годин’ дана
0033 Да сам јадан у тавници Мићо,
0034 Нити знадем кад ми љето дође,
0035 Нити знадем љето, ал’ прољеће,
0036 Но што знадем кад ми зима дође ─
0037 Наврћу се Бугарке ђевојке,
0038 Баце мене по гуку снијега,
0039 А у љето свакога цвијећа!“
0040 То зачуо краље Бугарине,
0041 Те он узе од тавнице кључе,
0042 Па он пође тавници на врата,
0043 Па завика с врата од тамнице:
0044 „Ко је овђе Анђелића Мићо
0045 Нек’ изиђе пред тавницом студном!“
0046 Одговара Анђелићу Мићо:
0047 „Ко ме зове, јади га дозвали,
0048 Коса мене по земљици ваља,
0049 А брада се по земљици вуче,
0050 Нокти су ми како у гаврана!“
0051 Али краље Мићу одговара:
0052 „Ја сам главом краљу Бугарине,
0053 Но изиђи тавници на врата!“
0054 Дође Мићо, инако му није.
0055 Кад га виђе Бугарине краље,
0056 Препаде се млада тавничара,
0057 Удара га руком уз образе,
0058 Викну слуге, уфатише Мића,
0059 Обалише на тле на земљици,
0060 Ошину му тридесет табана,
0061 Јадан Мићо ништа не говори.
0062 Тадар рече Анђелићу Мићу:
0063 „Јадан Мићо, што се не откупиш?“
0064 А Мићо му сузан одговара:
0065 „Прођи ми се, Бугарине краљу,
0066 Какав ћу ти откуп донијети ─
0067 Све си моје благо покупио
0068 И дворе си моје опалио,
0069 Најпослије моју русу главу,
0070 Ја се немам чиме откупити!“
0071 Тадар рече краље Бугарине:
0072 „Лако ћеш се, Мићо, откупити ─
0073 Добави ми шест стотин’ волова,
0074 И шест стотин’ влашкије овнова.
0075 И стотину коња седланика
0076 И сувише триста ћеса блага,
0077 Тадар ћу ти живот опростити!“
0078 Када зачу Анђелићу Мићо,
0079 Пак је њему ријеч бесједио:
0080 „Кад је тако, краље господаре,
0081 Подај мене дивит и артије
0082 Да је пишем милу брату моме,
0083 Милу брату, Анђелићу Вуку;
0084 Ако буде у животу Вуко,
0085 Избавиће мене из тамнице ─
0086 Он ће просит’ од града до града,
0087 Србини су наши жалостиви,
0088 Даће Вуку што си записао!“
0089 Даде дивит и даде артију,
0090 Пак је шиље Вуку на дворове;
0091 Не пише му Мићо за откупе,
0092 Но се Мићо јадом јадикује:
0093 „Ђе си, брате, Анђелићу Вуче,
0094 Што си брата твог заборавио,
0095 Не могу ти живјет’ ни умријет’;
0096 А да си ми, Вуко, запануо
0097 У тамницу за девет година,
0098 Давно би те Мићо избавио!“
0099 Крвљу пише, сузам’ полијева.
0100 Кад је Вуко књигу проучио,
0101 Од јада га уфати грозница:
0102 „Авај“, рече „до Бога једнога,
0103 А ту ли си, брате, запануо!“
0104 Колико му ноћи на јад дође,
0105 Сву ноћ ми је Вуко премислио
0106 Како ли би избавио Мића.
0107 Све је мисли у једну салио ─
0108 Скида себе ајдучко ођело,
0109 А обуче прошачку аљину,
0110 О рамену костретли торбицу,
0111 А у руке дренову тојагу,
0112 Оде право низ то поље Вуче.
0113 Вук се вуче, ал’ брзо довуче,
0114 Докле краљу близу двора дође.
0115 Краљеве га угледаше слуге,
0116 Пак су њему они бесједили:
0117 „Зло ти јутро, Анђелићу Вуче,
0118 Ђе се вучеш, јадан се довук’о ─
0119 Ако тебе наш упази краље
0120 Жива ће те на мијех одријет’!“
0121 Препаде се Анђелићу Вуче,
0122 Пак је ријеч своју изустио:
0123 „Луде ли сте, господо бугарска,
0124 Није ово Анђелићу Вуче,
0125 Он је давно јадан погинуо,
0126 Него ј’ ово влаше сиромаше!“
0127 Ко вјерује, неко не вјерује,
0128 Док се Вуче у дворе увуче;
0129 Ту краљицу наодио Вуче,
0130 Божју јој је помоћ називао,
0131 Она њему: „Бог дај“, одговара,
0132 „Добра срећа, влаше сиромаше!“
0133 Ондар Вуко испод мукла пита:
0134 „Дај, краљице, пред душом ти било,
0135 Удијели влашког сиромаха!“
0136 Одговара краљева краљица:
0137 „Причувај ми два близанка сина
0138 Док ушетам кули на таване
0139 Да т’ изнесем дара големога!“
0140 Јадан Вуко једва и чекаше ─
0141 Кад краљица у двор улазила,
0142 Скопа Вуче два краљева сина,
0143 Шњима бјежи двору бијеломе.
0144 Кад краљица на двор излазила,
0145 Кад ли није влаха сиромаха,
0146 Нити види два близанца сина.
0147 Одма се је јаду домислила,
0148 Врисну млада, зачуо је краље:
0149 „Што је, каде, да од Бога нађеш?“
0150 Она њему све потанко каже.
0151 Кад то виђе Бугарина краље,
0152 Брже пише књиге на кољено
0153 И шиље је Анђелићу Вуку:
0154 „Богом брате, Вуко Анђелићу,
0155 Кумим тебе и јованимим те,
0156 Чувај мене два близанца сина,
0157 Немој ми их уморити жеђом,
0158 Нити жеђом ни јуначком глађом,
0159 Ево тебе твога брата Мића,
0160 Сва ћу твоја добра повратити,
0161 Кулу ћу ти љешу саградити!“
0162 Кад Вуку ситна књига дође,
0163 Ону чтије, другу краљу пише:
0164 „Не бој ми се, краље од Бугара,
0165 Нећу ти их глађу уморити ─
0166 Даваћу им крува овсенице,
0167 А напајат’ водом од Ситнице,
0168 Ил’ ће јести или ће гледати!“
0169 Када виђе Бугарина краље,
0170 Брзо скочи ка’ да се помами,
0171 Листо пође тавници на врата,
0172 Те изводи Мића из тавнице,
0173 Па добави три бербера млада ─
0174 Један мије, други косу брије,
0175 А трећи му нокте саријеже;
0176 Ранио га за неђељу дана
0177 Док се Мићо мало поначини,
0178 Посла њега двору бијеломе
0179 И даде му све његово благо
0180 И поврати Вукову љубовцу,
0181 Прати Мића до његова двора.
0182 Фала Богу да је јединоме,
0183 Да је кому било погледати
0184 Када Вуче брата угледао
0185 И кад виђе љубу Анђелију ─
0186 Сузе ронећ’ у лица се љубе,
0187 Краљ синове грли и целива,
0188 Луда ђеца баба миловаху!
0189 Ту се краље с Вуком братимио,
0190 Један другог даром обдарио,
0191 Пак синов’ма пође на дворове.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.