Воин и његова заручница

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Запросио војвода Воине,
0002 На далеко лијепу ђевојку,
0003 У онога дужда од Млетака;
0004 Воин проси, дужде му је даје;
0005 Он предаде прстен и јабуку;
0006 Свадбу глави за годину данах,
0007 Па ондолен на дворове пође;
0008 Теке дође, Воин се разбоље
0009 А од срца болести јуначке;
0010 Он болова три године данах,
0011 Ни умрије, ни му боље било.
0012 Ђевојци се чекат’ досадило,
0013 Па је ситну књигу направила,
0014 Воину је бјеше справила:
0015 „О воине, о мој заручниче!
0016 „Купи свате, хајде за ђевојку,
0017 „Јер ме коре моје снахе младе:
0018 „Да сам добра, ја бих дома била.”
0019 Кад Воина књига допанула,
0020 И он виђе, што му књига пише,
0021 Па је другу књигу накитио,
0022 Те је посла рођаку својему
0023 А на име војеводи Јанку:
0024 „Купи свате, хајде за ђевојку,
0025 „На моје је име преварите
0026 „За тобом је, брате, доведите.”
0027 Кад је Јанка књига допанула,
0028 Он на прешу окупи сватове,
0029 Поведе их дужду на дворове.
0030 Дивно дужде свате дочекује,
0031 Па им даје даре и ђевојку,
0032 Ондолен се свати подигоше;
0033 Глас допаде војводу Воина:
0034 Ево свати и воде ђевојку.
0035 Но је Воин мајци бесједио.
0036 „Увиј мене свиленијем пасом,
0037 „Изнеси ме под неранџу жуту,
0038 „Да ја виђу моје несуђење.”
0039 Скочи стара, дивно га обуче,
0040 Изнесе га под неранџу жуту;
0041 Према њега дођоше сватови.
0042 Кад погледа лијепа ђевојка,
0043 И угледа војводу Воина,
0044 Ђеверима ријеч говорила:
0045 „А за Бога, моји два ђевера!
0046 „Ко је она лијепа делија,
0047 „Штоно сједи под неранџу жуту?
0048 „Диван ли је, јади га убили!
0049 „Но је њему потавњело лице.”
0050 Сватови јој казаше Воина,
0051 Но ђевере млада умолила,
0052 Те отиде шњима до Воина,
0053 И Воина за болинак пита.
0054 Воин бачи у џепове руке,
0055 Те извади до три бурме златне.
0056 „Ма ти ово, моје несуђење!
0057 „Те сам даре за те сигурава’,
0058 „Три ковача три године данах.”
0059 А ђевојка прифати дарове,
0060 Па се маши руком у њедрима,
0061 И извади од злата кошуљу,
0062 Те је даје војводи Воину:
0063 „Ма то тебе, залудња радости!
0064 „Те сам даре за те сигурала,
0065 „Три везиље три године данах.”
0066 Дариваше с’, па се раздвојише.
0067 Ту Воину дупа испанула;
0068 Глас допаде на коња ђевојку,
0069 Па говори млада ђеверима:
0070 „Скините ме са коња на траву,
0071 „Да се млада подијелим с душом.”
0072 Како рекла, тако учинила,
0073 Ђевојка се с душом подијели.
0074 Оно црче једно за другијем.
0075 То је било кад се и чинило.