Високи Стеван и цар Бојадин

Извор: Викизворник
Jump to navigation Jump to search

Закукале двије кукавице
У Крушеву на бијелој кули,
А на кули славног цар-Лазара.
То не биле двије кукавице,
Већ су биле двије удовице:
Вјерна љуба славна цар-Лазара
И Јелица Милошева љуба,
Мила шћерца царице Милице,
Удовице обје од Косова.
кале су три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Проговара царица Милица,
„Шћери моја, Јелисавка млада
Плакат немој, нама фајде нема;
Да плачемо, да се сакољемо,
Неће доћи, што смо изгубили,
Сунце зађе и опет изађе,
Ко погине не долази више;
Ми смо наше добро изгубили
На Косову не зеленило се!
Изгубисмо славна цар-Лазара,
Изгубисмо војводу Милоша,
Изгубисмо све српске војводе,
И наше се преузело царство
С Неманића на Отмановића;
И моје је чедо заробљено
Јурош млади од седам година,
Зароби га Бранковићу Вуче,
Одведе га столу и Стамболу,
Предаде га Турцима у руке;
А старијег од Јуроша сина,
Милог сина високог Стевана,
Ево има дванаест година,
Спремила сам њега у Русију
Да научи велике науке,
Пак он за то ни дочуо није,
Ђе је њему бабо погинуо
И мој зете војвода Милоше,
Изгинуле све српске војводе
И наше се преузело царство.
Шћери моја, мој милостан сине
Дохвати ми дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Да направим књигу шаровиту,
Да оправим у земљу Русију,
Моме сину високом Стевану
Да му кажем што је и како је
Не би ли се Стеву ражалило,
Не би ли се краљу ражалило,
И госпођи русијској краљици,
Да заиште кувет и топове,
Да заиште хазну и џебану;
Да походи своју бабовину.
Да посвети мила баба свога,
Да погуби Бранковића Вука:
Да избави Своју милу мајку,
Да је стару не погазе Турци;
Да прихвати своју сестру милу
Да је младу не обљубе Турци;
Да прихвати хазну Лазареву,
Да је сада не однесу Турци.“
А кад зачу Јелисавка млада,
Дохвати јој дивит и калема
И хатрије књиге без јазије,
Па госпођа књигу направила,
Па је шаље у земљу Русију,
А на руке своме милу сину,
Своме сину високом Стевану,
Овако му говорила мајка:
„О мој сине, високи Стеване
Зар не чујеш, мој милостан сине,
Ђе је теби бабо погинуо
Остала ти удовица мајка!
Зар не знадеш мој милостан сине,
Ђе је теби Милош погинуо,
Остала ти удовица сека,
И наше се преузело царство
С Неманића на Отмановића,
Изгинуле све српске војводе!
Да си брже у Крушево, сине;
Замоли се русијској краљици,
Нек ти даде кувет и топове,
Нек ти даде војску силовиту,
Те походи своју бабовину
И избави мила брата свога,
Што су ти га заробили Турци;
Зароби га Бранковићу Вуче,
Невјеру је цару учинио,
Невјера му и код Бога била,
Што обори цара и државу
И зароби мог сина Јуроша,
Предаде га цару од Стамбола,
Да ја кукам и сузе прољевам.
Ако Бог да, мој милостан сине
Те избавиш дијете-Јуроша
И погубиш Бранковића Вука,
Да ја видим за живота мога
Свога сина дијете-Јуроша,
Да га види за живота мајка,
Па нас води у Русију, сине,
Да ти храниш за живота мајку,
Да ме стару не погазе Турци
Да избавиш своју сестру милу,
Своју сестру Јелисавку младу,
Да је младу не обљубе Турци.“
Кад је таку књигу направила,
А под књигу књигоношу нађе,
Пак је спреми у земљу Русију.
Када књига у Русију сиђе,
До бијеле Стеванове куле,
У лијепо долазила доба,
Када 'тице запјеваше ране;
Уранио високи Стеване,
Пак шећерли кафу доранио
И попио на јутро ракију,
Док задрма алка на вратима,
А завика високи Стеване,
Те дозива своју праву слугу:
„Милутине, моја права слуго,
Ти полети на мермер-авлију,
Те отвори на авлији врата;
Покуцује алка на вратима,
То ће бити књигоноша лака”.
Полетио Милутине слуга,
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе на мермер-авлију,
На авлији отворио врата,
Док упаде лако књигоношче,
За њим слуга притворио врата,
Па га узе за бијеле руке,
Одведе га на бијелу кулу,
Ђено сједи високи Стеване.
Како дође лако књигоношче,
Поклони се и два и три пута,
Пољуби му руку и кољено,
На кољену књигу оставио,
Руке преви натраг се иступи,
Па га двори као старијега,
А Стеван је књигу прихватио
Крвав печат на њој разломио.
Кад видио што му књига каже,
Уз образ му пламен ударио,
А низ образ сузе проточио,
Објема се рукам' поднимио,
Пак се мисли што ће и како ће.
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и грануло сунце,
Уранио високи Стеване,
Пак на себи изврати хаљине,
Извратио свилену кошуљу,
Извратио кадифли доламу,
извратио ковче и чакшире,
Извратио калпак и челенку,
Пак ето га низ бијелу кулу,
Те он иде краљичину двору,
Опази га госпођа краљица,
Са пенџера са бијеле куле,
Па говори џенералу своме:
„О мој сине, Петре серашћере!
Ево оздо високог Стевана!
Стеван шеће сатли невесело,
Објема се рукам' подбочио,
Нешто му је до невоље љуте,
Сусретите високог Стевана,
Доведите мени у одају,
Да га питам што је невесео.
Кад дочуо Петре серашћере,
Он удари низ бијелу кулу,
Па сусрета високог Стевана,
Њему Стеван божју помоћ даје,
Џенерал му прихватио здравље,
Па га пита што је и како је,
Ал' му Стеван казивати не шће.
Кад го виђе Петре серашћере,
Узе њега за бијелу руку,
Одведе га госпођи краљици.
Када дође високи Стеване,
Три пута се смјерно поклонио,
Госпојици пољубио руку,
Руке преви натраг се иступи,
Да подвори своју госпојицу,
Госпа му се дворити не даде,
Но га сједа себи уз кољено,
Бијелом га загрлила руком,
Загрлила па га пољубила,
Па овако њему говорила:
„О мој сине, Царевић-Стеване,
Што је теби за невољу љуту,
Те прољеваш сузе од очију,
А извраћаш на себи хаљине?
Камо теби дебео дорине,
Што не јашеш дебела дорина?
Што си ми се тако порушио?
Али ти је нестануло блага?
Али, сине, чохе за дерања?
Али си се пожелио баба?
Али своје остарјеле мајке?“
Кад дочуо високи Стеване,
Додаде јој књигу шаровиту.
Кад виђела госпоја краљица
Што говори књига шаровита,
Од јада је забољела глава,
Па дозива Петра серашћера:
„О мој сине, Петре серашћере,
Ево теби триста хиљад' војске,
И ево ти кувет и топови,
И кумбаре, чим пале градове,
И ево ти хазна и џебана,
Те послушај Царевић Стевана,
Нек походи своју бабовину,
Не би л' своје прихватио царство
Од Турчина цар' Отмановића.“
Кад дочуо Петар серашћере,
Овако је госпи говорио:
„Наша круно, госпођо краљице,
Да је њима царовати дато,
Ту је било добријех јунака,
Не би своје упуштали царство
Ти не спремај силовите војске
Јер ћеш своју изгубити војску!
Није Стеван јунак од мејдана,
Није јунак кога кажу људи.
Кад је јунак високи Стеване
И он море војском управљати,
Походити своју бабовину,
Пошаљи га у нашу планину,
Ђено има зелено језеро,
У језеру несита аждаја,
Која ждере коње и јунаке,
Нек погуби неситу аждају.
Ако њему добра срећа буде,
Те погуби неситу аждају;
Подај њему војску и топове,
И ја ћу те послужити, госпо,
И пред војском у Косово сићи
Од Турака јада поградити.“
А кад дочу госпођа краљица,
Проговара Царевић-Стевану:
„О мој сине, високи Стеване!
Тебе кажу да си јунак добар,
Ти отиди у нашу планину,
Те погуби неситу аждају,
И донеси од аждаје главу,
Јер у мене не има јунака,
Да аждаји на мејдан изиђе,
За то сам се поуздала у те,
Не би ли ми погубио гују;
Ако твоја добра срећа буде,
Те погубиш шаровиту гују,
Даћу теби силовиту војску
Да походиш своју бабовину,
Пак што теби Бог и срећа даде.“
Кад дочуо високи Стеване,
Од земљице на ноге скочио,
Па госпођи пољубио руку,
Бритку сабљу прихвати у руку,
Пак удари низ високу кулу,
Те отиде до коња дорина,
Прихвати га за оба дизгена,
Изведе га из топла подрума,
Потеже му на токе колане,
Сва четири један по другоме,
А најпосле ибришим тканицу,
Што му коња од колана чува,
Пак посједе дебела дорина,
Оћера га на вишу планину
До језера до воде студене.
У лијепо долазио доба,
Када жарко оргијало сунце,
Изишла је шаровита гуја,
На обалу наслонила главу,
На обалу на зелену траву,
Пак заспала према жарку сунцу.
Кад опази високи Стеване,
Зачуди се шаровитој гуји.
Колика је шаровита гyја,
Море коња обзинути жива,
Жива коња и добра јунака
Пак устави бијесна дорина
И овако њему говорио:
„Мој дорате, моје десно крило!
Види, добро, шаровиту гују!
Лако крочи, а полако пуши,
Немој љуте пробудити гује,
Да нас оба не прождере гуја.“
А Стевану добра срећа била,
Мудар му се дорат догодио,
Лако иде, а још лакше пуше,
Привуче се шаровитој гуји
И он љуту не пробуди гују..
Када приђе високи Стефане,
Он је бритку сабљу повадио
Од мушкијех од девет педаља,
Пак удари шаровиту гују,
И гујину одсијече главу,
Док језеро крвљу замутио.
А када се пробудила гyја,
Праћака се по води језеру,
Из језера дохвати дорина,
Обори га у зелену траву,
А добар се доро догодио,
Пак из траве на ноге скочио,
И побјеже пољем широкијем,
За њиме се натурила гyја,
Натурила од аждаје глава,
Извија се небу под облаке,
Док достиже дебела дорина.
А кад виђе високи Стеване,
Ђе он гуји утећи не море,
Он поврати бијесна дорина,
А потеже перна буздована,
На коме је седамдесет пера,
Седамдесет пера и четири,
Пак удари од аждаје главу.
Прибоде је у зелену траву,
На десет је нагонио пера,
Па подиже перна буздована,
И на њему од аждаје главу,
Однесе је у земљу Русију,
Кад донесе Петрибургу граду,
Опази га госпођа краљица,
Па говори Петру серашћеру:
„О мој сине, Петре серашћере,
Ев' одовуд Царевић-Стевана,
Ђе он носи од аждаје главу,
Полетите па га сусретите,
Нек не носи у авлију главу,
Нек прибоде у зелену башчу.“
Сусрете га седам ђенерала,
И пред њима Петре серашћере,
Сусретоше па га разјахаше,
Руке шире, у лице се љубе
За јуначко питају се здравље;
Топуз баци у зелену траву,
И на њему од аждаје главу.
Кад виђела госпођа краљица,
И она му иде у сретење,
Пак Стевана рукам' загрлила,
Загрлила, па га пољубила,
Узе њега за бијеле руке,
Одведе га на бијеле дворе,
Донесе му пиво и јестиво,
Добро пише, док се напојише,
Овако му госпа говорила:
„Мио сине, Царевић-Стеване
Бог ти дао и ко те родио!
Кад си мени жељу испунио,
Погубио шаровиту гују,
Даћу теби што сам говорила.“
Пак му даде триста хиљад' војске,
И пред њоме Петра серашћера,
И даде му кувет и топове
И кумбаре чим пали градове
Пак походи своју бабовину.
Отален су полазили били,
Подигоше свилене барјаке,
Ударише у војсци свиралке,
Оде војска до Петровца града,
У Петровцу на конак панули,
У пољу је табор учинио;
Оде Стево од Петровца краљу,
Под кулу му заћера дорина,
Опази га лијепа ђевојка,
Па овако цура говорила,
Своме бабу ђенералу Павлу:
„О мој бабо, Павле ђенерале
Види оздо бијесна јунака,
По имену Царевић-Стевана,
Благо мајци, која га родила!
И сестрици што се куне њиме,
И ђевојци којој буде суђен.“
А кад дочу од Петровца краље,
Он дочека високог Стевана,
Изведе га на бијелу кулу,
Ту је њега добро дочекао,
Па говори високи Стеване:
„Господине, од Петровца краље
Ето теби књиге шаровите,
Добро види што ти књига пише.“
Кад видио од Петровца краље
Што му књига шаровита каже,
Овако је њему говорио:
„О мој сине Царевић-Стеване
Ако ћеш ти мене послушати,
Што ћу теби нешто говорити,
Пак ћу и ја тебе послушати:
Ти имадеш хата племенита,
А ја имам младу бедевију,
Да ми пушташ хата на кобилу,
Не би ли се парип уметнуо,
Нек имадем од боја парипа,
Да га храним за дуга мејдана.“
И Стеван му вјеру заложио,
Да му пушти хата на кобилу;
А то краље једва дочекао,
Па се врати у нове одаје,
Те он справља господску вечеру,
Донесе је Царевић-Стевану,
И донесе вино и ракију,
Замеђено и зашећерено.
Док је Стева вечер вечерао,
Поврати се од Петровца краље,
Те доведе лијепу ђевојку,
Своју шћерцу од срца рођену,
Окићену ситнијем дукатим',
Доведе је Стеви у одају,
Пак за њоме затворио врата,
Затворио и замандалио.
Кад уљезе лијепа ђевојка,
Стеванову пољубила руку,
Сави му се на бијело крило,
Пољуби га у бијело лице,
Проговара високи Стеване:
„Шта уради од Петровца краље?
Љуто ти се мене преварио!“
Ту се њему друго не могаше,
Но ђевојци обљубио лице.
Кад ујутру јутро освануло,
Он јој скиде мухур прстен с руке
„Ево теби, моја заручнице
Ако ти се мушко чедо нађе,
Нек се знаде отклен му је бабо,
Име њему нађените: Јанко;
Ако ти се женско чедо нађе,
Име њојзи нађените: Јања.“
Пак отален Стеван полазио,
Даде њему од Петровца краље,
Као ватре триста хиљад' војске,
И даде му кувет и топове,
И кумбуре чим пале градове.
Оде Стево до Крушева града;
Када дође својој бабовини,
Дочека га мајка и сестрица
Кукајући кано кукавице,
Дочека га Бановић Страило,
Руке шире у лице се љубе.
Ту је Стеван ноћцу заноћио,
Како сутра бијел дан освану,
Оде Стеван у бој у Косово.
Кад дрмнуше баљемез топови,
Потискоше низ Косово Турке,
Оћераше низ Урумелију
За пунијех за петнаест дана,
Пак у море наћераше Турке,
Заћераше Шаму и Медини;
Докле море очим' прегледати,
Турска војска море пресушила,
То је била од мора отока,
Овако им Стева говорио:
„Бјеж'те Турци, Шаму и Медини
Ђено вам је ђедовина стара,
Не газите моје бабовине.“
За њим топуз у воду бацио,
На топузу клетву учинио:
„Кад се амо топуз повратио,
Онда дошли у Косово Турци!“
Па поврати силовиту војску,
Оде право у Крушево равно.
Кад он дође на бијелу кулу,
Па погледа у своју одају
У одаји на своју чивију,
Кад то виси топуз о чивији,
Голему се чуду зачудио,
Па прихвати срчали дурбина,
Те погледа у поље Косово,
Кад Косово притиснули Турци,
Голему се чуду зачудио.
Да Бог пусти из неба јабуку,
Не би могла на земљу панути,
Већ на коња јали на јунака.
А кад виђе високи Стеване,
Од земљице на ноге скочио,
Па подиже силовиту војску
Како дође у поље Косово,
Добар јунак високи Стеване,
Добар јунак Бановић Страило,
Добар јунак Петре серашћере,
Јуначка је та краљева војска,
Потискоше низ Косово Турке,
За пунијех за петнаест дана,
Доћераше до морске отоке,
Проћераше Шаму и Медини,
И отоку морску пресушише,
Би ти реко и бисе заклео,
Да би стражњи сухим прелазио
Он за њима топуз отурио
И овако клетав учинио:
„Кад се топуз амо повратио,
Онда дошли у Косово Турци;
Хајте, Турци, Шаму и Медини!
Ђено вам је ђедовина стара,
Не газите моје бабовине.“
Пак отален повратио војску,
Право оде до Крушева равна.
Кад он дође на бијелу кулу,
Кад погледа у шикли одају,
У одају на своју чивију,
Кад му виси тешка топузина,
Из пера му ситна вода капље,
Голему се чуду зачудио,
Пак потеже срчали дурбина,
Окрену га у поље Косово,
Кад Косово притиснули Турци,
Око воде с обадвије стране,
Све попели б'јеле чадорове.
Зачуди се високи Стеване
Пак од земље на ноге скочио
И подиже силовиту војску,
Одведе је у поље Косово,
Па с Турцима рата заметнуо.
Добар јунак високи Стеване,
Добар јунак Бановић Страило,
Добар јунак Петар серашћере,
Јуначка је та краљева војска!
Потискоше низ Косово Турке,
Оћераше низ Урумелију
За пунијех за петнаест дана,
Доћера је до морске отоке,
Оћера је Шаму и Медини,
И њоме је воду пресушио,
И овако њима говори*):
„Хајте Турци, Шаму и Медини,
Ђено вам је ђедовина стара,
Не газите моје бабовине.“
Па за њима топуз отпустио
А на њему клетав учинио:
„Кад се амо топуз повратио,
Онда дошли у Косово Турци.“
Те он оде у Крушево равно.
Кад он дође до бијеле куле,
Онђе војску табор учинио,
Па он оде на бијелу кулу,
Кад погледа у своју одају,
Кад му топуз виси о чивији,
А из њега ситна вода капље.
Кад то виђе високи Стеване,
Голему се чуду зачудио,
Па овако био говорио:
„Боже мили, чуда великога!
И ја могу пак и дорат море,
Ал' је тако од Бога суђено,
Не да ми се повратити царство,
Повратити моја бабовина.“
Па говори Бановић Страилу:
„Сад што ћемо, моја браћо драга,
То се нама војеват не даде!
Да идемо до Ушћупа града,
Кажу онђе да имаде војске,
Да им онђе силу саломимо,
Не бих ли ја брата избавио,
Мога брата дијете-Јуроша,
Да га види за живота мајка.
Видите ли, моја браћо драга
Видите ли једног невјерника
Невјерника, Бранковића Вука!
Кад је за ме чуо и дочуо,
Да сам дошо у поље Косово,
Побјего је до Стамбола Вуче,
Да ми га је ухватити жива,
Да његову посијечем главу,
Више ништа не бих зажалио!“
Проговара Бановић Страило:
„Господине, високи Стеване
Како сутра бијел данак сване,
Да ми силну покупимо војску,
Да водимо до Ушћупа града,
Све сијеци цареве делије
А на ватри пеци Арнауте,
Добро тражи Бранковића Вука
Не бисмо ли њега налазили.“
Кад је сутра јутро освануло,
Подигоше силовиту војску,
Ударише низ Урумелију,
Робе пале села и вароши,
Ватром пече Арнауте љуте,
Казују му Арнаути љути:
„Господине, високи Стеване,
Зашто наске на муке удараш?
Ако тражиш Бранковића Вука,
Овђе нема Бранковића Вука,
Побје'го је до Стамбол-капије,
До Стамбола цару Бојадину,
Њему воли царе Бојадине,
Њему воли него сину своме,
Па га чува како сина свога;
Већ ти пиши књигу шаровиту,
Па добави Вука Бранковића.“
Кад то зачу високи Стеване,
Ту је своју заставио војску,
Па се врати до Крушева града,
Те он пита своје миле мајке:
„Моја мајко, госпођа Милице,
Ев' имаде седам годиница,
Откако сам дошо из Русије
И Турцима јаде порадио,
Све јуначке одс'јецајућ главе,
Ал' не могу потрефити гује,
Љуте гује Бранковића Вука,
Утеко је цару од Стамбола
И одвео мила брата мога,
Мога брата нејака Јуроша,
Како ћеш ти мене сјетовати?
Како ћемо њега избавити?“
Кад дочула госпођа Милица,
Она бјеше мудра и паметна,
Па овако сину говорила:
„О мој сине, Царевић Стеване,
Дохвати ми дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Да направим књигу шаровиту,
Да је спремам до Стамбол-капије,
На кољено Вуку Бранковићу,
Нека иде у поље Косово
И поведе мог милосна сина,
Мога сина дијете-Јуроша,
Да га види за живота мајка;
Ја ћу њему обећати кључе
Од мојијех четр'ест градова
И хараче од седам година,
Док избавим дијете Јуроша.
Ако Бог да, мој сине Стеване,
Те ми сина избавимо мога,
Не бих ли ја ђецу саставила
И жалосно срце украсила,
Ласно ћемо Вука намирити,
Невјеру ће вјера погубити.“
Кад је тако сјетовала сина,
Направише књигу шаровиту,
Опремише до Стамбола града
На кољено Бранковићу Вуку.
Кад је Вуку књига долазила,
Те видио што му она пише,
То је Вуче једва дочекао,
Све казује цару Бојадину,
Бојадину господару своме.
Говори му царе Бојадине:
„Мој посинче, Бранковићу Вуче
Ја те сама пуштати не смијем,
Јер ће тебе ђаур преварити,
Већ да силну покупимо војску,
Силне војске стотину хиљада,
Оба ћемо до Ушћупа сићи,
Онђе ћемо заставити војску,
Мој посинче за петнаест дана,
Док видимо док се увјеримо,
Је л' истина што нам књига каже,
Пак ћемо ми мијењат Јуроша,
За кључеве од свију градова
И хараче од седам година.”
Тако Вуче цара послушао.
Подигоше сто хиљада војске
И одоше до Ушћупа града,
На пољу су табор учинили
И довели дијете Јуроша:
Кад изашло петнаест данака,
То зачуо високи Стеване,
Па овако мајци говорио:
„Сад што ћемо, моја мила мајко?
Ето Вука нашег душманина
У Ушћупу у новоме граду,
Довео је дијете Јуроша,
Како ћемо њега избавити“?
Овако му говорила мајка:
„О мој сине, високи Стеване,
Ти оправи књигу шаровиту
Проклетоме Бранковићу Вуку
Да ти спреми дијете-Јуроша,
Кажи да је на умору мајка,
Са Јурошем нека и он дође,
Прије смрти да ја видим сина,
Мога сина нејака Јуроша.“
Тако Стево мајку послушао,
И ситну му књигу направио.
Шта ћу вама друго бесједити,
Добавише Бранковића Вука
И са њиме пет стотин' делија,
Доведоше дијете-Јуроша,
А Стеван се љутит догодио,
Погубио пет стотин' делија,
Савезао Бранковића Вука,
Избавио мила брата свога,
Дарово га госпоји Милици.
Кад се мајка добавила сина,
Њега љуби у бијело лице,
Не море се лако наљубити,
Наљубити и намиловати.
Кад су тако ухватили Вука,
Овако им Вуче одговара:
„Господине високи Стеване,
Немој мене данас погубити,
Води мене до Ушћупа града,
Вратићу ти од Турака царство,
Ту је осто царе Бојадине
Са његово сто хиљада војске,
Са мном ћеш га ласно погубити,
Пак ти врати своју бабовину.“
Кад дочуо високи Стеване,
То је Стево једва дочекао,
Па подиже силовиту војску
И поћера баљемез топове.
Како дође до Ушћупа града,
На цареву ударио војску
И Стевану добра срећа била,
(Јуначка је та краљева војска!)
Сву цареву војску погубио,
Вас је Ушћуп поробио редом
Све тражећи цара Бојадина,
Док он нађе цара Бојадина,
За перчин га руком ухватио,
А не знаде: је ли и није ли,
Јер је мудар царе Бојадине,
Сакрио је цареве нишане!
Ал' да видиш високог Стевана,
Како га је прихватио руком,
Прстеном му рану направио,
Низ образ му црна крвца љева,
Доведе га Бранковићу Вуку:
„Држи Вуче твога свиленгаћу,
Да то није царе Бојадине?
Ја т' је ово, ја т' је који ово!
Док је опет одем у ордију.“
А Вуче је цара познавао.
Како оде високи Стеване,
Пушта цара Бранковићу Вуче,
Пак овако њему говорио:
Господине, царе Бојадине
Право бјежи до Стамбол-капије,
Видиш данас од горице вука,
Који живе прождираше јањце,
Прождријеће и мене и тебе.“
Кад он пушти цара Бојадина,
За перчин је другог ухватио,
Кад наљезе високи Стеване,
Додаде га високом Стевану,
А Стеван га руком прихватио,
Па овако Вуку говорио:
„Копиљане, Бранковићу Вуче
Ово није они свиленгаћа,
Што сам га је теби даровао,
Ти си мене, Вуче, преварио,
Невјеру си мени учинио,
Камо њему рана на перчину?“
Вуче шути ништа не говори,
Док завика Бановић Страило:
„Јадан брате, високи Стеване
Зар не видиш да те преварио?
Невјеру је теби учинио
И пуштио цара Бојадина;
Да Вук море и да Вук умије
И тебе би с главом раставио.“
Кад то зачу високи Стеване,
Бирдем Вуку савезује руке
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Одведе га Крушев-долу славном.
Пак му онђе одсијече главу;
Пак покупи хазну Лазареву
И поведе своју фамилију
И свог брата дијете Јуроша,
Пак и секу Јелисавку младу
И са њоме своју милу мајку,
Поведоше сву краљеву војску
И одоше у земљу Русију.
Када прође Стеван кроз Косово,
На Косову клетву оставио:
„Бог т' убио проклето Косово!
Све по теби црно трње расло,
По њему се Арнаути легли!“
Пак он оде у земљу Русију.
Црно трње по пољу порасте,
Арнаути поље притискоше.