Вилински збор

Вилински збор  (1847)  Писац: Светозар Милетић

Тамо, гди се гора диже,
И зелени вечно гај,
Тамо, гди је моћ природе
Произвела земни рај,
У бајноме тамо лугу,
Од векова бели с’ двор,
И ту беле горске виле,
Често држе тајни збор.

Бајно вече — кад је свуда
Сјајни месец лио чар,
У чаробну ону гору,
Одмами ми чувства жар.
Све је тихо — све је мирно, —
Само горски шушти лист;
— Ој! тако су мирне груди,
Које од зла сваког чист. —

Двор су јеле опколиле,
Као стене бели град,
А липове над њим гране,
Шире, лију, сен и слад.
И влашчићи кад стигоше,
На највиши неба свод:
Ал’ се зачу’ са свих страна,
Као неки лаган ход.

Куд ћу — шта ћу? и на липу
Поноћни ме попне стра,
И већ прва стигне вила —
Бела ти је, брате, сва.
Танан копрен овлаш крије
Дражестни јој витки стас,
А по њени плећа бели,
Просула се златна влас.

Одкривени из недара —
Разлива се свуда чар,
А од њена лица сјајна,
И сам неба трепти шар.
Кад се виле искупише
На поноћни тајни збор,
Оне коло поведоше, —
Коло — слоге дивни створ.

Трипут су га обиграле.
Дижућ’ јасна грла клик,
Па се онда одпустиле,
А на прве виле миг;
И овој се све поклоне,
Јер је прву каже стас;
Реко би је Србијанка —
Она ’вако диже глас:

„Од како је јуначки ме
Избавио, Сестре! син,
И новога нам живота,
Процветао бели крин:
На ново се ми скупљамо,
На поноћни овде збор,
Гди нас само гора слуша,
И злаћени звезда’ хор.

„Ал’ нема нам Сарајевке,
Да сестара краси лик,
Не чује се Херцеговке,
И Бугарке јасан клик,
Нити оне јадне знају,
За времена моћни крок,
Но и сада у сужанству
Горки суза’ лију ток.

„Гди су они сад јунаци,
Оштри као муње плам?
За л’ им светло може лице,
Подносити овај срам?
Ил’ не чују онај тужни,
Што домаша звезде, плач,
Ил’ заливен из корица
Извадит’ се не да мач?

„Је ли славно с’ братском сузом
Смешан пити мира слад?
Ил’ јунаке, као негда,
Већ не рађа мајка сад?
Ал’ тако ми не чуо се
У горици од сад глас,
И поноћни не видио
Међу вама, сестре, час:

„Добави’ ћу чедо мало,
Што за мајке не зна груд,
Да на њојзи не посиса
Мудрог века отров худ.
Мојим ћу га вила млеком
Дојит’, да је сваком знан,
Вилином га водом појит’,
Мојом песмом мамит’ сан.

„И до бритке када сабља,
Дорасти ми јунак млад,
Кад му душа већ запламти,
Да јуначки сврши рад:
Сабљу ћу му Душанову, —
Што изгуби нејак син,
Када га је кроз горицу,
Вио злобни Вукашин:

„Да’ ћу му да” — но све виле
Сад на звезда’ гледну хор,
И хитрије него муње,
У бели се скрише двор.
Ах! ви звезде, што ми брзо
Прекратисте вила’ час,
Те ми сјајне будућности,
Не довршен оста глас.

Извор

1847. Славјанка, стр. 79–84.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Милетић, умро 1901, пре 125 година.