Визија Карла XI

Визија Карла XI (Vision de Charles XI) Писац: Проспер Мериме, преводилац: Павле Поповић

There are more things in heaven
and earth, Horatio,
Than are dreamt of in your
philosophy.^[1]
Shakespeare, Hamlet.

    Свет не верује у визије и натприродне појаве; понеке су, међутим, толико осведочене да човек који неће да им верује, мора, ако хоће да буде доследан, да одбаци и сва остала историска сведочанства.
    Да је ово што хоћу да вам испричам сигурно и аутентично, јамчи један записник састављен као што треба и потписан од четири сведока којима се мора веровати. Додајем још да је оно предсказање које се у записнику налази, било записано у њему и цитирано по њему још много пре него што су га догађаји наших дана могли потврдити.
    Карло ХІ, отац чувенога Карла ХI, био је један од најдеспотичнијих владара, али и један од најмудријих који су владали Шведском. Он је ограничио претерано велике привилегије племства, укинуо силу сената, и дао законе по својој личној вољи; једном речју, он је променио устав у земљи у којој је пре њега владала олигархија, и наморао сталеже да њему лично призналу апсолутну власт. Иначе је овај човек био просвећен, храбар, јако одан протестантској вери, несаломљива карактера, хладан, позитиван, потпуно лишен маште и сањарија.
    Тада му је баш умрла жена Улрика Елеонара. И ако је он према овој краљици био јако суров, што je, како кажу, и ускорило њену смрт, ипак је он њу ценио, и био је њеном смрћу више ганут него што се то могло очекивати од тако хладна човека какав је он био. Од тога догађаја он постаде још суморнији и ћутљивији него пре, и одаде се послу тако вредно да се у тој вредноћи видела неодољива потреба његова да одагна од себе црне и жалосне мисли.
    Једне јесење ноћи седео је он у својој домаћој хаљини и папучама поред камина у којем је горела јака ватра, у свом кабинету у стокхолмском дворцу. Поред њега седели су његов шамбелан, граф Брахе, којега је удостојавао нарочитих милости, и лекар Баумгартен који се, узгред буди речено, увек издавао за човека слободна од предрасуда, и који се држао начела да треба сумњати у све сем медицине. Њега је краљ то вече позвао да чује његово мишљење о не знам каквој својој слабост.
    Ноћ је ишла све дубље, али краљ им, преко свога обичаја, не показиваше никако да је време да се повуку. Оборене главе, очију упртих у ватру и угарке, краљ је једнако ћутао, осећао досаду у том друштву, али се бојао, ни сам не знајући зашто, да остане сам. Граф Брахе је већ поодавно приметио да његово присуство није врло пријатно, и већ је неколико пута излазио бојазан да не смета Његову Величанству које би се можда желело одморити: један покрет краљеве руке задржао га је да не оде. Лекар опет узе говорити колико уди здрављу седети дуго ноћу, али му Карло кроз зубе одговори:
    — Останите, још ми се не спава.
    Тада почеше разговарати о разним стварима, али сваки разговор престајаше после прве две три фразе. Јасно се видело да је Његово Величанство суморно и врло рђаво расположено, а у таквој прилици, једноме је ранину врло тешко наћи се. Граф Брахе, помишљајући да краљева суморност не долази можда од жалости за покојном краљицом, упре неко време поглед на њен портрет који је висио у кабинету, на уздахну дубоко и узвикну:
    — Како личи овај портрет! Исти њен израз, и достојанствен и благ у исто доба!…
    — Којешта! осече се краљ, који је увек држао да се њему нешто пребацује чим се помене пред њим краљичино име.
    — Тај је портрет улепшан, и сувише. Краљица је била ружна.
    Па онда, сам на се љут што је био тако груб, диже се и пође по соби да сакрије узнемиреност које се стидео, па застаде код прозора што је гледао у двориште. Ноћ бејаше мрачна, месец у првој четврти.
    Дворац у којем данас станују шведски краљеви није још био довршен, а Карло ХІ, који га је почео зидати, становаше у старом дворцу на врху Ритерхолма који гледа на језеро Мелер. То је велика једна зграда у облику потковице. Краљев кабинет био је на једном крају њеном, а од прилике према њему била је велика дворана где се састајала скупштина кад је имала да прима каква саопштења од круне.
    Прозори ове дворане изгледаху осветљени неком јаком светлошћу. То се краљу учини чудно. Он помисли најпре да то није неки слуга ушао тамо са запаљеном буктињом. Али шта ће, опет, слуга у то доба у дворани која толико година није била ни отворена? У осталом, светлост је била толико јака колико не може бити од једне једине буктиње. Готово да човек помисли да је пожар; али нема дима, прозори су читави, и никакво се пуцкарање не чује; све личи пре на какву илуминацију него на што друго.
    Карло је гледао неко време у те прозоре ћутећи. Граф Брахе пружи руку ка конопцу од звонцета и хтеде да зазвони за пажа којега би послао да види откуда та чудновата светлост, али га краљ задржа:
    — Идем ја сам да видим шта је, рече он.
    Кад је довршио те речи, побледе одједанпут и његово лице одаваше некакав религиозни страх. Али ипак изиђе чврстим корацима, а шамбелан и лекар за њим, са запаљеним свећама у руци.
    Кључар је већ био легао. Баумгартен га пробуди и заповеди му у име краља да одмах отвори врата од скупштинске дворане. Овај се, сиромах, забезекну кад чу тако неочекивану заповест; обуче се брзо, и пође краљу с пуно кључева на алци. Најпре отвори врата једне галерије која је служила као предсобље или излаз скупштинској лворани. Краљ уђе, али како се зачуди кад виде да су сви зидови потпуно превучени црном чохом!
    — Ко је казао да се овако превуче ова дворана? запита он љутито.
    — Нико, господару, колико ја знам, одговори кључар сав преплашен; кад сам ја последњи пут чистио галерију, зидови су јој били сви у храстовини као и увек… А ова чоха и није из магацина за намештај Вашег Величанства.
Краљ, идући брзим кораком, беше већ прешао две трећине галерије. Граф и кључар ишли су одмах за њим; лекар, Баумгартен беше мало заостао, плашећи се и да остане сам, и да иде у сусрет ко зна каквом догађају који се тако чудно указивао.
    — Немојте даље, господару, повика кључар. Тако ми грешне душе, ту нису чиста посла. У ово доба… од како је умрла краљица, ваша узвишена супруга… кажу да се она шета по овој галерији… Бог нас од напасти уклонио!
    — Станите, господару, повика и граф. Зар не чујете жагор у скупштинској дворани? Ко зна шта има ту, и каква опасност чека Ваше Величанство!
    — Господару, рече Баумгартен којем ветар угаси свећу, допустите ми бар да зовнем једно двадесет ваших пратилаца.
    — Улази, рече краљ одлучно, заставши пред вратима велике дворане, а ти, кључару, отварај врата брзо.
    Он гурну ногом о врата, а лупа се одби неколико пута о сводове, и одјекну по галерији као топ.
    Кључар је тако дрхтао да је кључем једнако ударао у браву а није могао никако да је нађе.
    — Стари војник па дрхти! рече Карло слежући раменима. Дед ви, графе, отворите нам врата.
    — Господару, одговори граф и устукну за један корак, нека ми Ваше Величанство нареди да сад станем пред данске или немачке топове, ја ћу без оклевања стати, али ви од мене тражите да и ђаволу пркосим.
    Краљ зграби кључеве из руку кључаревих.
    — Видим ја, рече он презриво, да морам сам отварати; па, пре но што га његова свита могаше задржати, он већ беше отворио дебела храстова врата и ушао у велику дворану рекавши ове речи: „Помози Боже!“ Она три његова пратиоца из радозналости која је била јача него страх, или од срамоте да не оставе краља, уђоше с њим.
    Велика дворана беше осветљена са безброј буктиња. Место старих ћилимова с фигурама, по зидовима бејаше црна чоха. Дуж зидова, бејаху поређани, као и обично, немачке, данске и руске заставе, трофеји војске Густава Адолфа. У среди су биле шведске заставе покривене црнином.
    По клупама је била маса света, огроман сабор један. Четири сталежа седела су ту сваки по свом рангу. Сви су били обучени у црно. Цела та множина људи, који су спрам црне позаднине изгледали сретли, толико је засењивала очи да ни један од наша четири сведока овог чудноватог призора није у њој могао угледати које познато лице. Тако глумац кад стоји пред огромном публиком, види само једну неодређену гомилу а не може да разазна ни једну једину личност.
    На узвишеном престолу одакле је краљ обично држао беседе скупштини, они су видели једну крваву лешину која је носила све знаке краљевске. Поред њега с десне стране, једно дете с круном на глави стојало је и држало скиптар у руци; с леве стране, неки постарији човек, управо неки фантом, ослањао се руком о престо. Он је имао на себи онај свечани огртач који су носили стари поглавари шведски, пре но што је Густав Ваза начинио краљевину. Према престолу, неколико људи озбиљна и важна држања, обучени у дуге црне ризе као судије, седели су за једним столом на којем су били велики фолианти и неколики пергаменти. Између престола и клупа, био је један пањ увијен у црно, и на њему секира.
    Нико у овој надчовечанској скупштини као да није приметно да је ушао Карло и три његова пратиоца за њим. Кад су они ушли, чули су само неки потмули жагора нису могли ухватити ни једне артикулисане речи; мало доцније, најстарији судија у прној ризи, онај што је изгледао да је председник, устаде и удари шаком три пута по фолианту који је пред њих стојао отворен. Одмах настаде дубока тишина. Неколико младих људи, отмена лика, богато обучени, са рукама везаним одостраг, уђоше у дворану на врата супротна онима на којима је ушао Карло. Они иђаху усправљене главе и јуначкога погледа. Иза њих, некакав снажан човек у некој као блузи мрке коже, држаше крајеве конопаца који им руке везиваху. Онај што је први, и што је изгледао главни међу њима, заустави се на сред дворане, пред пањем, и погледа на њ презриво и поносито. У псто доба, лешина као да задрхта грчевито, и крв свежа и румена пође из њене ране. Млади човек клече и пружи главу; секира сену у ваздуху и на мах тресну о пањ. Крв покуља потоком на естраду, и помеша се с крвљу лешине; а глава, одскачући неколико пута од црвена пода, докотрља се до Карлових ногу и попрска их крвљу.
    До овога тренутка, Карло бејаше занемео од чуда; али, кад виде овако крвав призор, „језик му се одреши“; он учини неколико корака ка естради, и обраћајући се ономе што је имао огртач старих поглавара, изговори мушки ону познату формулу:
    — Ако си Бог, говори; ако си Нечастиви, одступи!
    Фантом му одговори полако и свечано:
    — Краљу Карло! ова крв неће потећи за твоје владе… (овде глас постаде нејаснији) него пет влада доцније. Куку, куку, куку крви Густава Вазе!
    Тада многобројна лица ове чудновате скупштине стадоше бивати нејаснија, и изгледаху само као обојене сени, на ускоро и ишчезоше сасвим; фантастичне буктиње погасише се, и пред Карлом и његовом свитом указаше се само стари ћилими и завесе које су се лако нихале од ветра. Још се неко време чуо некакав мелодичан шум за који један од сведока рече да је личио на шуштање лишћа по ветру, а други, на онај звук кад се струна на харфи прекине баш у моменту кад се инструменат удешава за свирку. Сви се сведоци слажу о трајању целог призора, и цене да је он трајао десет минута од прилике.
    Црна чоха, одсечена глава, крв која је окаљала под, све је то нестало кад и фантоми; само се на Карловој папучи задржала једна црвена мрља, и она би га сама подсећала на призоре те ноћи, да је он икада могао на њих заборавити.
    Кад се вратио у свој кабинет, краљ нареди да се напише извештај о свему што је видео, рече својим пратиоцима да га потпишу, па га и сам потписа. Ма колико да се пазило да се садржина овога акта сакрије од осталога света, свет ипак сазнаде за њу, и то још за живота Карла ХІ; тај акт постоји и сад, и до данас још се нико није усудио да посумња у његову аутентичност. Крај му је вредан пажње:
    „И, ако ово што сам напред рекао, вели краљ, није сушта истина, ја се одричем сваке наде на бољи живот на оном свету, који сам може бити заслужио неким добрим делима, а нарочито заузимањем за срећу мога народа, и за одбрану религије мојих предака”.
    Сад, ко се сећа смрти Густава III и суђење његовом убици Анкарстрему, наћиће две три сличности између тога догађаја и прилика овог необичног пророштва.
    Млади човек којем су одсекли главу пред целом скупштином био би Анкарстрем.
    Крунисана лешина била би Густав III.
    Оно дете, његов син и наследник Густав-Адолф IV.
    А онај старац, напослетку, био би војвода од Судерманије, ујак Густава IV, који је постао краљевски намесник а после и краљ, након оставке нећакове.

Фусноте

1. Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. август 1903. Књига IX, Број 8. Стр. 570—577.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Павле Поповић, умро 1939, пре 87 година.