Вече (Алекса Шантић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

Кад бијели данак за горама мине,
Вечери рујне затрепери крило,
У свету прошлост душа ми се вине
И свег се сјетим што је некад било:

Кад сваки зрачак оних звијезда мали'
Анђелским пламом пуњаше ми груди,
Сањивом долом кад сићани вали
Причаху миље што га срце жуди;

Кад сваки свијетак што равнице краси
Ствараше усхит на лицу ми младом,
Кад славуј-тице задрхтали гласи
Згријаваше крвцу светињом и надом...

И сада вече трепти крилом благим,
По плавом своду звјездице се нижу,
И сада зефири са мирисом драгим
Кô тајни поздрав до менека стижу;

И сада славуј њежну пјесму буди,
И звијезде сјају тајанственом дражи,
Ал' моја душа у даљину блуди,
Далеко тамо своју љубав тражи.

16. септембра 1892.