Веран части и дужности
| Веран части и дужности (1944) Писац: Димитрије Љотић |
Драги мој Мишо, теби говорим, говорим у своме срцу већ више од двадесет и четири часа призивајући те ту и разговарајући ту са тобом и желећи да ти кажем
пре него што уђеш под црну земљу све оно што за живота још нисам био рекао.
Да, теби говорим, јер и вера наша, и разум наш и искуство наше све нас упућује и вели нам: ниси ти умро, ниси ти умро, Милоше Масаловићу, и живећеш ти и то не само у срцима родбине твоје, или у срцима пријатеља и другова твојих, живећеш ти као душа бесмртна живога Бога, живећеш ти и живећеш дуго времена и зато и кажем: Теби говорим, драги мој Мишо.
Хтео бих да ти говорим без икакве туге, онако као што то приличи нама, који се познајемо већ 30 година скоро, а познавали смо се и на падинама Кајмакчалана, у оно славно време, када бисмо поштовани од целога света. Хтео бих дакле да ти кажем без икакве туге, ма да твоје мртво тело лежи непомично пред нама. Иако ипак поред све те моје вере у моме гласу продире туга, онда знај није та туга продрла ту због тога што би жалио тебе или себе, него због тога што жалим Отаџбину нашу и народ наш, јер тако гледам на смрт твоју, а не друкчије.
Јер, шта си ти био на дрвету рода свог? Ти си био грана, не сува, него сочна. Ти си био грана не бесплодна, него плодна. И такву грану одломила је злочиначка рука, такве гране лишила је род наш. Иако би у моме гласу било туге, онда она не долази због тебе, јер на крају крајева вера наша је истинска и тврда, камена и ми знамо да си ти променио живот свој као долину плача за живот у коме нема воздиханија, и због тога што ми тебе жалимо. Али жалимо оне који остају, а нарочито Отаџбину нашу.
Пре скоро три деценије ми смо се упознали. Били су то славни дани куме мој. Нисмо тада мислили ни ја ни ти да ћемо овако горке и тешке дане дочекати. Али не правимо ми само судбину своју. Ми желимо једно, Бог даје друго. Према заслугама, или још боље према греховима нашим.
Ти си био, Мишо, међу друговима цењен и вољен. Ти си био веран друговима својим и они теби. Сви који су те упознали у другом батаљону 5. пешадијског пука сви су ти остали пријатељи верни све до своје смрти и нико од њих не може да те заборави.
Ти си био херој не само на бојноме пољу. Ти си био херој целог свог живота. Ти си био велики у правом смислу речи. Ти си знао да бити војник значи одсећи се од своје сопствене воље и потчинити се вољи својих старешина. И ти си јуначки испуњавао војнички позив целог свог живота. Почео си још 1912. године, па 1913. па 1914. до 1918. године. То је била главна школа кроз коју си ти прошао. Ја бих могао да поменем сва она славна места која су зарезана на твојој дуванској кутији, на којима је твоје друго митраљеско одељење 5. пешадијског пука вршило своју дужност према краљу и Отаџбини. Али зашто? Што да помињем то кад ти то добро знаш, а они који ово чују за њих то нема такав значај као што има за тебе, Мишо мој, и за мене.
Ти си остао целог живота свог војник. Од капларске дужности, када си постао ађутант батаљона у 14. пуку другог позива, па све до последњих највиших војних дужности ти си остао војник какав је реткост у иначе одличној војсци нашој. Ти си био тачан као сат. Ти си због тачности своје погинуо. Да си мало мање тачан био, твоје убице не би знале тачно када ћеш наићи на одређено место. Али твоја тачност била је пословична. Људи су могли навијати сатове према томе када те на одређеном месту виде. Ти си био предан својој дужности тако, да се са тобом нико не може упоредити. Ти си знао и за пријатељство и за другарство, али изнад пријатељства и изнад другарства и изнад породичних обавеза, ти си знао само за своју службу. Ти си био веран Богу, веран краљу, веран Отаџбини, веран председнику свом.
Твоја верност ће остати као ретко сјајан пример, који приказује шта раса наша може да да, када се примерак те расе однегује у таквом гнезду као што је био дом пуковника Миладина Масаловића. Ти си био веран краљу своме. Ти си имао ретку част да проведеш пуне четири године поред Краља Александра. Четири године ти си био његов ордонанс официр.
Ти си, мој куме, био сав под утицајем светлости, топлоте оног великог краља кога је пре десет година злочиначка рука смакла само зато да би држава наша и народ наш напослетку дочекали овакве данашње дане.
Хтео бих, драги мој Мишо, да ти довикнем последње збогом. Како је дивна та реч: Збогом. Како је наш народ нашао праву реч на растанку. Јер, пазите шта та реч каже. Ти не идеш сам, ти идеш с Богом. Збогом, дакле путуј, Мишо, куме мој. Слава нека ти је Милоше Масаловићу.
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.