Божји дар
| Божји дар Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1860. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Божји дар
Та зар се један над'о од људи?
Једног је клетва стизала, зар?...
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... гроб.
Ви̂ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.
Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени — свет...
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти — ми једно знамо;
Да нам спасења доноси... гроб...
|