Благо цара Радована: О херојима (Глава 2)

    Храброст, и кад је највећа, није дакле довољна да се назове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуришу на тврђаву, гину јуначки храбри људи свих ових категорија. Међу свима њима усамљен гине само онај херој, који има дух омађијан једино победом неке идеје. Поред њега пада човек који у том јуриши гледа само победу силе веће над силом мањом, а не силе више над силом нижом. И поред овог гине човек који из личне сујете убија, или пада убијен чак и против непријатеља који се боре за виши идеал правде. Ту исто тако гину и извесни људи у борби с другим људима, као што би у афричкој шуми погинули у борби са зверовима: из крволочног спорта или бруталне маније; више из обести него из разумне енергије и свесног херојства.
    У римском пољу, и само за један дан, вежбаху се десет хиљада младих људи из свега царства да као гладијатори умру у циркусу за забаву цезара и римске господе. Цезар је свако пре подне бацао зверовима људе и с уживањем посматрао њихову смрт, а после подне је ишао да у позоришту слуша љубавне стихове Марцијала и Теренција. Било је међу тим истим цезарима и људи који нису били иначе по срцу рђави. Веспазијан је саградио циркус само за престиж свога царевања; а и његов син Тит је ишао у тај циркус по потреби политичара; али је Домицијан, брат Титов, ишао већ по потреби своје навике и свога укуса. Према томе Веспазијан, Тит и Домицијан су била три различита човека. Једини је Домицијан био крволок. Само су кукавице крволоци, а он је једини од тројице био кукавица. – Херој не воли крв и насиље. Херојство је племенито и чисто и невино, као Ифигенија. Херој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из личне сујете, него само из љубави за идеју правде и за добро других људи. Свирепи император Вителије говорио је да ништа не мирише на сунцу као лешина непријатеља; али племенити император тог истог царства, Марко Аурелије, „Милосрђе је чувар државе”. Кад су Анрија IV, честитом краљу француском, пребацили да код Рошеле није био довољно строг према непријатељу, он је одговорио: „Ја сам урадио што сам хтео, а хтео сам само онолико колико сам морао”. – Наш херој Лазар је постао идеал народног хероја тек онда кад га је песник опевао према оваквом идеалу. Иначе, историјски, кнез Лазар је био само свирепи човек феудалног доба, себични господар, неумитни владар. Победивши војводу Николу Алтомановића, свог великог противника, отео му је Ужице, а њега је ослепио. Али доцније, жртвујући свој живот и своју државу на Косову за небеско царство, постао је херој за идеале народне, најпопуларнијим владаром историје, и, најзад постао је светац, као што би у античко доба постао такозваним полубогом. Тако небо враћа земљи оно што она чини за победу светлости над мраком. Река Дирас је изашла из земље да помогне Хераклу да расхлади своју рану.