Благо цара Радована: О песнику (Глава 5)
| ←Благо цара Радована: О песнику (Глава 4) | БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА Писац: Јован Дучић О песнику (Глава 5) |
Благо цара Радована: О песнику (Глава 6)→ |
О песницима се могу рећи или само обичне ствари, или само необичне заблуде; зато ко о њима не каже ово прво, у опасности је да каже ово друго. Јер је уметност најискључивија творевина људског генија, пошто за њу ниједна дефиниција није добра ни довољно тачна. А тако исто и никакво тумачење за њу није потребно. Није могуће ништа тумачити што се тумачењем не даје преправити или поправити. Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама. Треба одиста невероватна смелост онима који се умешају између песника и тих извора његове инспирације. Стари Грци нису за уметност ни имали критичаре него само памфлетисте; а зна се да су имали историју књижевности још у старо време. Имали су и уџбенике о законима естетике. Поликлетов канон је била књига које су се држали они који су учили скулптуру само
по школама; али у атељеу самог Поликлета су, извесно, учили без те књиге. Јер се уметност учи од уметника, а не од критичара, који увек истиче себе више него уметника. Скулптура се учи од скулптора, сликарство од сликара, а техника поезије се учи само из песничких дела. Уметност се не даје објаснити него само осетити. У томе је она супериорнија од свих творевина људског генија. Једино се она позива на
форме мисли које нису опште и свачије, него привилегија извесних природа које су затворене у себе и у своју тајну.
Сви су људи способни бар за једну од многих грана науке, али су за уметност способни само изабрани духови и нарочити сензибилитети. Има велики број људи који би радије вукли лађе, него читали песме, или посматрали слике. Аристотелов ученик, Александар, није се одвајао од Илијаде, али сам признаје да је из тог епоса учио стратегију, а не сублимну лепоту песничке визије. Било је великих научника и војсковођа који су или сами писали песме, или са страшћу читали туђа песничка дела. Између великих људи има један афинитет који показује да људски геније излази из једног истог извора, и да се велики људи увек сретну у највишим висинама. Тако кад један песник постане одиста велик, он постане философ; а чим један философ постане одиста велик, он постане песник. Међутим, укус за лепоту је донекле урођен свима људима. Примитивни човек је почео да прави уметничке шаре и фигуре на зидовима своје пећине и пре него што је знао да броји, и пре него што је знао да говори. Можда је и певао мелодије, пре него што је изговорио и прву фразу. Али ко нема такво урођено уметничко осећање, узалуд му је тумачити ствар лепоте. Тумачења лепоте нису учинила друго него да се укуси нивелишу, и да људи пођу за једном општом формулом лепоте више него за својим сопственим осећањем: више за туђим речима, него за својим очима.
И заиста, укуси су најзад постали више колективни него индивидуални, више сугерисани него инспирисани. Зато су на свима раскршћима историје постојали заједнички укуси у великој групи културних народа, и на пољу различитих дела. Не само да су се посвећени људи једног истог доба подједнако дивили истом уметничком делу из поезије или музике, него су имали и исти начин говора, облачења, намештаја, плеса. Тај заједнички смисао ишао је понегде до готове формуле, која је увек била силнија од појединог човека. Разлике су постојале само у нијансама. Пред делима великих мајстора сви људи имају исте утиске, бар за све крупне одлике, а разликују се најчешће само у детаљима. То је као високо стабло палме која иде у висину док се не почне рачвати и гранати у своје лепезе на све стране. - Колективни укус диже се на тај начин до своје висине, али наједном престаје да буде једини и апсолутни вођ, него почне да се грана и рачва у индивидуалне укусе, који затим постају стварима срца и темперамента сваког појединца. Полазећи са места где се одвајамо од опште формуле, књишке и школске, ту већ настаје осећање личности, кад мање тумачимо и судимо, него што волимо и мрзимо. Одатле све гледамо кроз себе и за себе; и више није толико реч о уметничком делу, колико о нашој природи. Одатле већ делује нетрпељиви и непомирљиви лични укус, који је често урођен. На том делу линије тражимо у једној уметничкој ствари свој сопствени смисао за лепоту, за природу, за љубав, за срећу, за смрт.
Види се из овог колико је критичар једно потпуно страно лице у стварима где престаје колективни, а почиње индивидуални укус и суђење. Ипак ће критика увек постојати, ако не као књижевност и уметност, а оно као наука. Критика, то је наука о човековом духу (као што је антропологија наука о човековом телу), али је критика наука само кад је у питању човек уметник. Предмет проучавања критичког, то су особине писца које су у вези с делом. Можда су то бескорисне дисертације за читаоца, а нарочито за писца, али ипак тесно везане за његово стварање. Критичар треба да пише само о добрим уметницима и добрим делима; а он је користан само кад хвали. О рђавим се писцима нема шта рећи, као ни о најбољим. 0 рђавим писцима пишу само рђави људи. - Критичара мрзе подједнако и рђави и добри уметници. Рђави писци се боје његовог знања, а добри писци се не боје његове памети, него његовог злог језика.
Има, дакле, у сваком уметничком делу нешто апсолутно и опште, и нешто релативно и лично. У првом ми идемо за оним што смо научили а у другом за оним што смо сами осетили. Прво одговара укусу свих људи једног истог времена, а друго одговара личном темпераменту и раси. О првом се даје говорити с изгледом да и други поделе наше мишљење, али се о другом не даје говорити без опасности да увек дођемо у сукоб и с оним људима с којим смо иначе у свему другом потпуно сложни. Зато је посао критичара неблагодаран; и није чудо ако изазива злу крв када хоће да буде насилан. Критичари би били потребни само када би у књижевности плевили и рашчишћавали. Међутим, они одиста нису били у стању да шкоде ни најгорим писцима кад су писали противу њих, ни да ишта исправе и измене. Лажни писци пропадну једино пред равнодушношћу читалаца, а то је када су читаоци од њих књижевнији. - Не постоји у уметничком суђењу експеримент ни принцип, него осећање и каприс; нити се суди до краја методом и памећу, него темпераментом који није ни методичан ни паметан. Зато је критика непотребна. Један страни писац је рекао да песник увек говори о себи, а нама изгледа да говори о нама. Неоспорно, оно што ми нађемо на једној слици или у једној песми, као да је интимно наше, то је оно што је најлепше и најдубље за нас лично, и кад је најповршније за него другог. Због тога делића ми волимо или мрзимо једну песничку ствар и њеног творца, и на том делићу нико није потребан да нам ишта тумачи.
Историја уметности, то је историја развијања само општег, колективног укуса. То је прича о том шта су културни људи заједнички сматрали лепим у разним периодима историјског процеса. Та прича ништа не доказује, него само показује.