Благо цара Радована: О песнику (Глава 4)
| ←Благо цара Радована: О песнику (Глава 3) | БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА Писац: Јован Дучић О песнику (Глава 4) |
Благо цара Радована: О песнику (Глава 5)→ |
Кад једно осећање постаје поезија, и кад се јави искра творачка? Ко би на то могао одговорити, кад знамо да је тајна уметникова велика као и тајна божја. Мени се ипак чини да се та искра јавља у судару двеју супротности, у додиру двају полова, На пример, у осећању трагичног, а то је када идеја о вечности стане насупрот идеји о смрти. Затим, та искра избија у осећању љубави, а то је у спајању двеју душа или двају тела. Или, најзад, у осећању идеала: када инстинктивна љубав човекова за себе треба да се жртвује у свесној љубави за другог. И тако даље. Искра поезије избија, дакле, равно из оне тачке где су се таква два противна правца укрстила - Човек је утолико дубљи, уколико има више оваквих сукоба у његовој души. А ако томе зна и да дадне уметнички израз, да један моменат уопште и направи свеобимним људским фатумом, онда тај човек постаје песник. Велики број људи живе без оваквих унутрашњих потреса, или су ти потреси код њих сасвим епидермички; а то је онда гомила обичних људи, непотпуних, недовршених и плитких. Овакав човек, и кад је у стању да нешто осети, он није у стању да том осећању дадне место ни цену. За ситне људе је све ситно, а за велике духове нема ситнице; јер велики духови виде све у недељивости. Ситница је за њих само део нечег безмерног. Велики духови су као дубоке планине из којих се понова сваки ехо враћа стократан. Један шпански мислилац каже на једном месту: „За разочараног философа нема ничег новог под сунцем, али за песника илузионисту све је ново у сваком тренутку". А илузија, то је највећи фактор стварања. - Илузија о животу, то је читав оптимизам космички. Зато је оптимизам одлика младости, а песник је увек млад, често и увек дете. Све философке школе, кад су биле силне и младе, биле су оптимистичне: и Платонова академија, и Зенонов стоицизам, и Александријска школа. Платонизам је постао скептичким тек са Карнеадом, значи тек у доба пропадања. И две најснажније расе европске дале су две моћне струје философског оптимивма: Француска са Декартом и Малбранцем, и Немачка са Лајбницом. Немци су постали песимисти у философији тек са Шопенхауером, а то значи кад су били изгубили веру у своју државу и љубав за своју нацију. Тако је некад и скептичка философија Пиронова у старој Грчкој избила наскоро после пропасти код Херонеје, и за време националног помрачења.
Оптимиста изгледа лакоуман и без јасне идеје шта може и шта хоће; а песимиста изгледа дивљи страдајући од жеља великих и несразмерних, али зна шта хоће и уме да мери шта може. Међутим, оптимиста ствара, јер у све верује, а песимиста задржава стварање и сам себе искључује из покрета. Први је позитиван и користан, а други негативан и разоран. Било је великих песимиста међу песницима, као Леопарди и
Алфред де Вињи; а било је чак и великих песимистичких религија, као будизам. Али најсилнији народи нису знали за
песимизам. Велтшмерц или mal de vivre, јесте једно ново људско осећање. Међу старинским песницима није било песимиста. - Песник је природно оптимиста, јер је он једини стваралачка сила, и јер нешто хоће до крајњих граница. Зато је он у сталном сукобу поменутих двеју супротности, и у сталном додиру двају поменутих полова. Зато је свако његово осећање једна искра зачећа.
Треба волети човечанство само због неколико великих људи које дадне с времена на време. Ја не знам шта је Бог, али велики човек даје ми идеју о томе. Стари Грци су имали реч ημιφεοι, што значи људи-богови. Тај исти народ је распео критичара Зоила што је напао песника Хомера.