Благо цара Радована: О песнику (Глава 3)

←Благо цара Радована: О песнику (Глава 2)

БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА Писац: Јован Дучић О песнику (Глава 3)

Благо цара Радована: О песнику (Глава 4)→

Најизразитији и најпотпунији тип једне расе, то је песник. Он је мерило расног генија, сензибилитета, идеологије. Као што песник увек стоји на раскршћу између два доба, он стоји увек и на раскршћу између два народа. То је сунчани сат на којем сама сунчева луча црта своје путеве у васиони; и песник је есенција расе, као што је можда и њен крајњи мотив. Зато је песник непобитно и фатално највећи патриота. Било је и великих писаца који су били кивни на своју отаџбину, и то изражавали често безобзирно и горко. Данте се потписивао: „Фирентинац по рођењу али не по моралу". Шопенхауер се горко и отворено кајао за своје немачко порекло. Ниче је говорио да се стиди што је Немац. Бајрон је напустио Енглеску с огорчењем и заклео се да се у њу никад неће вратити. Русо се формално одрекао своје Женеве, а Жозеф де Местр и Стендал су писали рђаво о својој Француској. Баш најбољи патриоти говоре често о својој земљи с оваквом дубоком горчином, зато што је њихов идеал о отаџбини виши него отаџбина њиховог времена, а нарочито него њихови савременици. Они који се хвале, или су незналице, или лажови, или циници. Хтети све савршено, то је највеће осећање љубави. Први просвећени човек је био највећи патриота. Отаџбина, то је савест друштва. Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. - Песник је зато увек огледало своје расе. Еуклид и Хипократ су могли бити научници ма којег народа у културној историји старог доба; а Галилеј је могао лако бити и сународник Архимедов. Међутим, Софокле је могао бити песник само грчки, а не ни персијски, ни египатски. Тако исто је Данте могао бити само песник хришћанске религије и латинске расе, и песник католичке Италије тринаестог века. Тринаестог, јер је песник огледало не само своје расе него и свог времена: идеала једне генерације. Тако је Тасо био песник једног колена, а Ариосто једног другог колена, ма колико било кратко доба које је раздвајало периоде ренесансе и реформе. Између Дантеа и Петрарке има растојање од четрдесет година, а то се већ види и по њиховим делима. Између Корнеја и Расина има иста разлика у годинама: као шездесет према двадесет шест, што се и овде добро види по њиховој естетици и њиховој фактури. Песник је најчистија груда своје земље. Обичном човеку може отаџбина изгледати једна предрасуда историје. Одиста, земља коју називамо отаџбином може данас бити малена, а сутра велика; данас на северу, а сутра на југу; данас једнорасна, а сутра састављена од више расе; значи, нешто што не представља ни једно исто земљиште, ни исту климу, ни исту крв. За време Тукидида, Грци су сматрали својом отацбином само сваки своју покрајину са једним главним божанством, а не целу Хеладу, ни сва грчка божанства. Али предмет човекове љубави за отаџбину који се мењао с временом по форми, ипак се није мењао по суштини; и та љубав је стара колико и историја човекова. То је осећање стечено у првој заједници срећа и несрећа једне групе људства: у сигурности код куће, у страху од непријатеља споља. Језик и традиције заједничке, само су еманација једног вишег мотива: мрачне човекове љубави за тло које га је хранило одмах после мајчиног млека. Једно од најстаријих грчких божанстава била је Геа, што значи земља која рађа; а једно од највећих божанстава, богиња Деметра, била је божанство земљиног плода, са светилиштем у Елеусини, која је постала центром грчког света. Тако је осећање за домаће тло постало мрачним атавизмом, и јачим од свег нашег унутрашњег живота. За племенитог човека љубав према земљи превазилази љубав према породици. Већи му је бол кад непријатељ загази у његову земљу, него кад негде на граници потуче војску. Ми волимо своју земљу и кад не волимо своје суграђане; и ми волимо свој родни град и онда кад нас прогна из себе, као што је био случај Овидија и Дантеа. Човек се после свих неправди враћа у своју отаџбину кад је у опасности, да јој ипак помогне, као Аристид што се кришом вратио из прогонства да се бори у битки код Саламине; или као Платон што се вратио, да би учио своје суграђане како да управљају својом државом. - Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриота неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији. А то је увек песник. Он је то и онда кад није највећи војник. Било је рђавих војника међу песницима, јер се помињу Архилох и Хорације; али је било и хероја као што су били Есхил, Сервантес, Камоинш, и стотину других пре и после њих. Есхил је један од највећих хероја са Саламине, а у Атини на сликама су представљали Есхила како је правио чуда од јунаштва и у битки на Маратону. - Јунаштво је често ствар грубе и тврде воље, наслеђе, васпитање, лична сујета, патолошко крволоштво, љубав за физичку победу човека над човеком, жеђ за славом или за осветом, чак и страст за један страшан лов. Али песник који би био кукавица, не да се ни замислити. Хорације је сам говорио да је бацио штит у једној битки и побегао из борбе; међутим, зна се добро да је код Филипа био храбар војник. И песник Овидије се код Филипа борио храбро на страни републиканаца Брута и Касија. Бајрон је ишао да се мачем бори за ослобођење Грчке, а и Пушкин и ЈБермонтов су погинули на двобојима. Немачки песник Гете, присуствујући битки на Валми, шетао се пољем, које су засипали топовски меци, да би окушао снагу својих нерава, а у истом рату је Шатобријан, бретонски војник, био озбиљно рањен. И сам Данте је у два маха био флорентински војник. Све ово доказује исто крвно порекло хероја и песника. - Међутим, хероизам није само пред животом: има свакодневних моралних храбрости које су страшније и лепше неголи и физичка храброст на бојном пољу. Оно што понекад нема песник од хероја (снагу воље), то има херој од песника (идеал). Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја. Не да се замислити истински уметник који није дубоко частан човек. Поштење уметниково је једна главна основа његовог дела. Шарлатан, то је уметник без поштења. Може неко бити рђав кројач, или рђав војник, па ипак бити поштен човек. Али рђав писац није само човек који рђаво пише, него је још рђав и непотпун у многим стварима, а најчешће покварен и зао човек. Сви лоши писци су били неваљали људи. Ја сам их познавао много таквих.