Благо цара Радована: О песнику (Глава 2)

←Благо цара Радована: О песнику (Глава 1)

БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА Писац: Јован Дучић О песнику (Глава 2)

Благо цара Радована: О песнику (Глава 3)→

Само песник ствара, јер само он мисли да би измислио. Ко је год нешто створио, он је био песник. Јер све ново што је поникло, поникло је из поменуте недокучне тајне стварања:из нечег нереалног које је извор свег реалног. Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства. То не значи да песник нема осећања стварности, могућности и немогућности; песници су, напротив, једини људи који гледају на стварност помичући је увек до њених крајњих граница усавршења. Он је суперреалан, онај који међу људима види реалност јасније него ико други, јер је једини он види у њеној непотпуности и недовршености. Он најтачније зна одакле треба да се довеже конац којим се иде од данашње непотпуне стварности до њеног сутрашњег усавршења. Само обични људи виде онолико колико постоји; творци виде и оно што не постоји данас, а што може постојати сутра, јер иначе не би били творци. Реалисти нису ништа створили, него су само примењивали туђе стварање; а кад год су се одмакли од туђег узора, они су само кварили. У парадоксу речено: утописти више вреде него реалисти, јер је много пута једна утопија само зачетак једне истине; утопија, то је једна идеја у њеном првом заметку. Песник мисли подсвесно; он је једини сасвим интуитиван, и није измислица кад се каже како он има једно чуло више него други људи. Јер стварно, и оно што не постоји, они виде у облику као да постоји. За све друге људе један комад белог мрамора, јесте само један комад белог камена, а за њега је у том хладном предмету затворена једна богиња или једна сотона, који траже само руку скулптора да те замисли пусти из њиховог каменог заточења у живот и у обожавање. На белом листу хартије, на којем за сео свет нема ничег написаног, за човека који се зове Данте или Шекспир, на том празном простору, затрепере истог часа речи најлепше које су речене после речи божјих. Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала. Тај идеал је песник био некад изразио у виду предмета, или доцније у виду човека, сликајући свог бога увек према развитку своје културне историје. Бог просвећених народа има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највише. - Пошто песниково дело свагда говори само о највећим вредностима, и говори и усхићењем и вером, он је тумач божанства, онако како то у две речи каже Платон. Има и философа који су веровали да је космос могао постати без учешћа божјег, што би могло значити да је могао постати и без његове воље, и против његове воље, по једном закону чисто механичком, који је сам себи довољан. Али ја не познајем ниједног песника који је био безбожан, и веровао да је грађевина постала без грађевинара. Никад ниједан песник није опустошио свемир, ни оставио просторе без великог божанског даха који избија из свих ствари. Песник је религиозан, јер су песници и измислили религију. Да Бог није чак ни створио свет и човека по свом образу, него да је човек направио Бога по свом идеалу, песнику би и то било довољно да буде побожан: он би ничице пао пред лепотом таквог човековог дела које превазилази све друге лепоте на свету. И зато, песник и кад сумња, он верује; јер је сумња један осећај, а не мисао. - Ни атеизам није право одсуство религије, то је индиферентност. Песници су баш, напротив, најпобожнији међу људима. Сви антички и грчки песници били су побожни, јер нису никад видели човека друкче него у вези са божанством. Хомер и Хесиод били су прави хијерофанти, а Илијада једног и Теогонија другог, биле су највеће религиозне књиге. Тако је било и са латинским песницима. Кад се за време последњих латинских краљева и почетком републике водила борба у Риму да народ не прими грчки Олимп, и не призна грчка божанства и за своје небо, онда су то радили само свештеници и политичари. Али доцније, чак и у цезарско доба, било је у народу латинском много присталица да се римска вера поново врати свом примитивном националном култу из времена Ромула и Нуме, значи пољским и планинским божанствима старих Латина. Тада су први поборници овог повратка били песници Вергилије, Хорације и Овидије. Енејида је била подједнако религиозно и национално дело. - Такав је побожан песник био доцније и Данте. Његова Божанствена комедија је једно дело које је утицало на религиозност католичког света можда мало мање него еванђеље. Песник безбожан не да се ни замислити. Есхил је ратовао против божанства, али једног божанства конвенционалног, које није потекло из моралног идеала, него из шарене бајке; борио се против Хомерових богова који су претворили били Олимп у легло својих порока, и у тврђаву против свих идеала човекових. Песник Есхил, међутим, веровао је у једно ново божанство, пријатељство према људима: у Прометеја, распетог на Кавказу, претечу Христовог, распетог на Голготи... Песник је први објавио Бога. Идеја о божанству јавила се, извесно, у својој чистоти и величини само кроз уметност: чим је примитиван човек почео да ствара, он је добио идеју о стварању; а видећи себе као творца свих других ствари, питајући се откуд и све друго око њега. Само тако мерећи своја дела са делима тог непознатог градитеља, добио је појам о његовој свемоћи, свезнању, свеумењу.