Беспуће/VII

ГЛАВА СЕДМА

►

ГЛАВА СЕДМА

Облаци замрачише небо и застрше планине; просуше се јесенске кише, и Уна се замути, набуја и прели се преко својих обала, напунише се јаруге водом, а брдски потоци, носећи лишће, земљу и камење из планине, ваљаху се низ водојаже и слијеваху се с хуком у Уну. Село се смирило и ријетко ко се помаљаше из кућа, покривен црним аљинцем по глави или заштићен каквим старинским, црвеним кишобраном који је мијењао толико газда. Једног јединог дана, село мало оживи и узбурка се, кад се на неколико дугачких и тидесних кола, покривених асурама, с пијаним кочијашима, вратише неки радници из туђине и уз пјесму полетише кроз село, збијени и стијешњени да су им ноге висиле из кола; а главе им се помаљале, с искривљеним лицима од пјесме коју пјеваху из свег грла.
Рад на новом друму бијаше застао и сви се надаху још лијепом времену, али кад се видјело да се дани за рад неће више повраћати те године, срушише се радничке колибице и однесоше алати с недовршеног и раскаљављеног друма.
Панек се није много журио да отпутује, а није ни имао разлога да хита; његове су дневнице, и ако се није више радило, расле, а Јандрић довезао из Далмације ново вино, којега се Панек није могао довољно нахвалити ни напити. Гавре Ђаковић одбијаше увијек његове позиве, јер није волио да се упознаје с новим људима и да одговара на њихова радознала питања. Он провођаше дане гледајући на прозор у сиво небо и слушајући успављиво и мирно падање кише; после ручка разговараше с Иреном док је она радила неки ручни посао, причајући му штогод из својих ситних доживљаја, и одговарала на његова питања, давајући му увијек у свему за право, што је Гавру Ђаковића љутило. Он је тражио да је дирне којом ријечи, док га је она само чудно погледала, пуштајући га да јој каже све што му се свиди и буде по ћуди.
А увече, док се у старој, жељезној пећи која није била одавно оцрњена и мјестимице се црвенила гдје је спала боја, разгарао и пиштао сиров пањ, Гавре Ђаковић дао се склонити од Панека да играју карте. Ирена је сједила, радећи, иза његових леђа и посматрала његове карте; он осјећаше више пута њезин дах на своме лицу и губљаше игру; једном, кад сјеђаху упоредо, дотакнуше се њихова кољена и обоје се погледаше у исти мах; Гавре Ђаковић се осмјехну, а она збуњено обори очи.
Па и ако му се чинило да не обраћа довољно пажње игри, ради Ирене поред себе, — опет није хтио да вјерује да је тако рђав играч, да губи партију иза партије. Играло се у новац. Инжињер, црвен и задовољан, натеже и искапљује, сваких пет минута, овелику чашу црног вина и опет је сам налијева. Гавре Ђаковић, на своју несрећу, био је купио једно буренце доброг вина које је Панек одмах прогласио као лијек од костобоље која се у њега редовно јавља сваке јесени.
И једном приликом, Гавре Ђаковић ухватио га је да вара. Али то Панека није смело. Он тек само што се завали на столицу, зажмири мало и стаде да се смије громким смијехом да се потресала кућа и узбунили сви пси у комшилуку, и само што предушиваше од смијеха, па почимаше поново, тресући се и машући рукама око себе.
Ирена је била поцрвенила. Гавре Ђаковић одгурну презриво карте и примакну столицу к пећи, чекајући да дође Панек к себи. Он бијаше задуван, као да је трчао неколико километара, брисаше великом, плавом марамом зној са чела и одахну гласно неколико пута. Потапка Гавру Ђаковића неколико пута по рамену, назва га пријатељем, али му не врати добивени новац.
Тако се прекиде играње, и Гавре Ђаковић није хтио више никада од тога доба да попусти толиким молбама Панековим да отпочну поново. Стари се досађиваше и излажаше увече у биртију. Гаврино буренце и онако је било на измаку.
А у времену се већ осјећала промјена; из кланаца удараше бура и натјериваше Уну о обалу, повијаше косимице кишне млазеве, погињаше пусто дрвеће и стресаше заостало, жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи. Па кад кише стадоше, испод сивог неба остаде сам оштар и сух вјетар, који замрзну воде и оцрвени уши и носеве дечурлији која дераше бруквицама потковане опанке на смрзнутим барама, веселећи се близој зими и грудању, док их старији не погнају у кућу да не кваре улудо обућу.
Дан одласка Панекова приближавао се, и Ирена већ почимаше да спрема ствари за пут. Поред ствари, ту бијаше и један боцун домаће ракије од десетину литара, поклон Панеку од једног пензионисаног жандарма с којим се био Панек много спријатељио .
Ирена бијаше невесела и замишљена, не радујући се одласку. Чинило јој се да одлази одовуд сасвим друкчија у души него што је дошла, да се је измијенило нешто у њој, да јој је Уна у чији ток је она тако често утапала очи и мисли, однијела нешто из њезине душе и оставила празнину, замишљеност и чаму.
С коликом је радошћу она оставила хладне самостанске зидине; колико младости осјећаше у себи кад се је осјетила слободна, ријешена молитвеника , круница, светих слика; немајући више да стријепи пред оштрим, мрачним и испитивачким погледом калуђерица; кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља. Па како је то кратко трајало, то безбрижно и весело доба, како су брзо прошли и пројурили ти ведри часови! Осјетила је у себи срце које бије и младост која чезне; срела је једног непознатог човјека који се досађивао и имао настране мисли, који јој се приближио, зауставио је у њезином уживању, задобио њезине симпатије, заузео њезине мисли, показао да му није равнодушна, и остао једнако мрк, неприступачан и затворен.
И она га посматраше, радећи преко воље свој посао, на столици поред себе, гдје пуши цигарету за цигаретом, игра се с димом и добаци јој по коју равнодушну примједбу или обично питање, гледајући у оно што она ради.
Она не знађаше што да мисли о њему. Бијаше дана кад јој се чинио близ у мислима и несрећан, и дана кад јој се чинио досадан и плитак, или безобразан и дрзак. Она је уздрхтала толико пута под његовим ријечима, заплакала у себи ради његовог подсмјеха или зажалила и осјетила горко кад би опазила да тај човјек кога је волила има према њој само једну ниску жељу. И често пута она није знала да ли га воли, презире или мрзи, и пушташе да јој сузе замијене мисли.
Без икакве радости, она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини. Она се осјећаше сама, сасвим сама, уз неурачунљивог оца, без мајке која се негдје изгубила у свијету и о којој није ништа чула. И прво што је срела у животу, то је била несрећа; прије него што је могла да се нарадује слободи, она је осјетила срце пуно јада.
Рекла је Гаври Ђаковићу да ће отпутовати сутрадан с оцем. Он се само зачудио. Рекла му је да је добила мјесто. Он јој је честитао. Она је хтјела да га омрзне у томе тренутку. Није могла.
Па поред свих спремљених ствари, долажаху јој часови кад не вјероваше да оставља ову кућу и ово мјесто. Чинило јој се све као сан, док она зна да ће да се пробуди и да се радује животу који је добар и пун среће.
И оно мало времена што јој је преостајало, она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака, пуних натегнутог очекивања, горке зебње и слатке наде да ће се то све свршити онако како она жели, да ће њезину срећу повећати једна казана ријеч у посљедњем часу, и она дрхташе при помисли на то. „Зна ли тај човјек шта се збива у мени?“ питала се она. Тренуци бијаху дуги, а времена све мање. И те посљедње ноћи она није тренула оком; она никад није осјетила толико несреће, колико у тих неколико мрачних и непомичних часова.
А већ прије зоре чекаху кола пред кућом.
Гавре Ђаковић, полубунован и дремован, загрнут једним дугачким капутом, опростио се од њих обичним поздравом. Она је уздрхтала, пружила му руку, а ријеч јој се угушила у грлу. Он је напола спавао и очевидно било му је непријатно остављати топао кревет. Она је то видјела, а још више је то осјећала у себи.
И он сигурно већ поново спаваше кад изађоше кола из села и почеше се пети уза страну. Инжињер, држећи један велики кишобран међу кољенима, хркаше и љуљаше се тамо и овамо. А у Ирени се нешто проломи и она тихо зајеца и покри лице рукама.
Дан пробијаше, а у даљини се магла утапала у Уни.
Тек касно ујутру, кад отвори очи, Гавре Ђаковић осјети пустош и мртвило око себе као некада, и ужасну се. Он се испљуска хладном водом, али не могаше да растјера чаму и да заборави пријекор који се будио у њему. Он осјећаше сву студен овог неразумљивог, сањивог растанка; он разумједе зашто му она не рече ништа при одласку и бијаше му тешко при души, као да је из ове куће отишло нешто што није требао ни смио пустити да оде.
Куњаше читавог дана. Пред вече напи се вина и угрија, насмија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци, и извуче из џепа неки стари број новина у којима се тражила кућа и земљиште на продају, и написа једно писмо.
И осјети како је нешто умрло у њему за увијек.
Нико га није видио кад га је нестало из села. Тек послије петнаест дана допутова неки ситан и ћосав Шваба, откључа кућу и истог дана почеше се на кући пробијати врата за дућан, а унутра стружући тезге, пјевао столар Талијан пјесму у диалекту.
Писаху неки сељаци кући из Америке да су видјели Гавру Ђаковића у Валпарезу.

Лондон, 1905. и 1906, и Париз, 1907.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вељко Милићевић, умро 1929, пре 95 година.