Беси

Беси Писац: Александар Пушкин, преводилац: Јован Јовановић Змај

Колутају маглуштине,
     Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине, —
     Мутно небо, мутна ноћ.
Саонице сте̏пом клизе,
     Звонце звони цин-цилин,
На том путу моро би се
     Ужаснути сваки џин.

„Терај, момче!” — „Залуд мука;
     Коњ запао, кајас крут;
Мрзне ми се већ и рука,
     А не видим нигде пут.
Пропашћемо, — зло је, зло је,
     Куцно нам је задњи час,
Пред нама се хале роје,
     Беси скачу око нас.

„Ено један зубе кеси;
     Други ме је пљуно, — ху!
То су беси, то су беси,
     Радују се нашем злу.
Сад је један трчо лево,
     Коње гуро у пролом,
А други је оком сево
     Неком ватром пакленом”.

Колутају маглуштине,
     Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине, —
     Мутно небо, мутна ноћ.
Сад ни маћи, — — јао, јао!
     Опет заста звона звук.
„Шта је оно?” — „Бог би знао, —
     Нека клада, — ил је вук”.

Си̑чу, пиште ноћне страве,
     У грудма ти храброст мре;
Коњи ржу дижућ’ главе, —
     „Каква ј’ оно авет, гле!”
Лете коњи ко помамни,
     Ко да ј’ оркан одостраг;
Иза оних је́ла̂ тамни’
     Церека се неки враг.

Из даљине нешто куља,
     Не знаш је ли дим ил сен;
А урличе нека руља
     Вртећи се у вретен.
Чудна хука, чудна бука,
     Не знаш узрок, не знаш смер, —
Сахрањују л каквог смука,
     Ил удаје Даба кћер!

Колутају маглуштине,
     Месец губи своју моћ,
Снег се витла са висине, —
     Мутно небо, мутна ноћ.
Разуздани беси лете,
     Радују се нашем злу,
Кри̑ци њине песме клете
     Кроз срце ми продиру.

Извор

1900. Летопис Матице српске, књига 201. Свеска I, у Новом Саду, издање Матице српске, 1900, стр. 1—2.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 122 године.