Београдске кафане

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Београдске кафане
Писац: Бранислав Нушић




Ту скоро читао сам један оглас у новинама. Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала "Нови век", објављује да је "модерно преуређена" и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој "концертира" џаз-банд и изводи се дансинг.

   "Нови век", одиста нови век! Боље име није могла понети ова кафана у предграђу, па да обележи период прелома који наше доба преживљује. Док су монденски етаблисмани са егзотичним именима "Ексцелсиор", "Палас", "Луксор", и "Сплендид" сузбили из центра наше престонице наше старе кафанице код "Жмурка", Мецовалије" и "Дарданела", ми смо се, стари Београђани, зар и мирили оним што нови живот и ново доба мора собом донети. Брисали су се трагови један по један; рушила се једна по једна кафана у којој смо младост провели, а често можда и младост сахранили и ми смо побожно скидали капу и шаптали резигнирано за покојником којега су крај нас пронели: "Бог да јој душу прости!" Опраштајући се тако са једним по једним трагом старога Београда у центру његовоме, ми, стари Београђани, који се налазимо у гласачким списковима осамдесетих година, повлачили смо се и сами из центра и одлазили на периферије, тамо где се повлачила традиција сузбијена бујицом новога живота.

   Са нама заједно одселили су се тамо, на периферију, и они класични касапски пањеви на којима се секиром черечило печено прасе и јагње; одселиле су се и оне простране, прљаве и прегореле тепсије, у којима су се крчкале крезле и шкембићи; одселиле су се и оне чађаве кастроле, у којима су се, у црној масти, на улици, пржиле мекике и... све, све се повукло тамо, на периферију, док су остали само, као последњи трагови прошлости, ћевапчићи и ражњићи, који су не само задржали право грађанства и у центру модернизиране престонице већ су распрострли свој дражећи мирис и кроз целу Краљевину Југославију. Горе од Марибора, где је некад било мезе само мала црвена ротквица, па све доле до Ђевђелије, где је царовала као мезе пастрма од козетине; и отуд од Јадрана, где су господариле као мезе маслинке и сушене сараге, па све до тимочких страна, где се кашкаваљ мезетио уз свако пиће - загосподарили су данас ћевапчићи и постали народно мезе подједнако драго свима Србима, Хрватима и Словенцима. И као сто се некада говорило: "Где је слава ту је и Србин", тако би се данас слободно могло рећи: "Где су ћевапчићи ту су Југословени!" Тако су ћевапчићи, пре него политика, пре но књижевност и уметност, пре но и све остале појаве, ујединили три племена једнога народа. И као што, улазећи у Мађарску, ви кроз ноздрве осећате да сте ушли у земљу гулаша; улазећи у Италију, ви тако исто морате запазити да сте ушли у земљу макарона, у Румунију у земљу краставаца и паприке, тако исто, улазећи у Југославију, ви по мирису ћевапчића можете осетити да сте ушли у кућу где живе три рођена брата: Србин, Хрват и Словенац.

   Искључујући дакле ћевапчиће, чија је постојбина био некад Лесковац па су отуд преко Ниша, допрли у Београд и били некад главна карактеристика старе престонице, а сад малтене стекли интернационални карактер - сви остали мезелуци, заједно са кафаницама старога стила, са чокањчићима, џезвама за кафу, циганским оркестрима са раштимованим виолинама и подераним певачким грлима - повукли су се на периферије да се склоне испред бујице новога живота.

   Па ево сад, "модерно уређен" "Нови век" и на периферији објављује да, сем одличног пића и добре послуге, у њему свако вече "концертира" џазбанд и изводи се дансинг! Нови век је дакле почео да продире и на периферију и да немилостиво разорава традиције и тамо где су оне нашле последње своје прибежиште. И неће проћи много времена па ће и тамо ишчезнути чокањи и печење с пања а зацариће се меланжи, кник-бајнови, вермути, оранжаде са сламчицом, џаз-банди и дансинзи. И тада ће се избрисати и последњи траг живота старога Београда и ишчезнуће из памћења наших онај ведри, онај патријархални живот предратне престонице, који је додуше имао много примитивнога у себи али је имао и нечега срдачнога, нечега топлога, нечега што генерације васпитава љубављу према родној груди, из којега је васпитања и поникла она велика генерација, која је обилном крвљу натопила Куманово, Једрене, Брегалницу, Цер, Добро Поље и Кајмакчалан, а расула своје кости широм бела света, од далекога истока до суморног запада.

   И зар то доба што пред нашим очима изумире и, зар ту прошлост која се пред нашим очима брише, није дужан кроничар да забележи те да му, за познија поколења, за историју нашега јавнога живота, остане трага?

   Знам да ће бити међу вама, читаоцима, и пакосника који ће се злурадо осмехнути те рећи: "Гле Нусића, колико га тешко заболела прошлост кафана у којима је младост провео." Можда у мојој намери да се сетим старих београдских кафана, које изумиру заједно са животом који се развијао у њима, има нечега и од тога сентименталнога осећања али, има и нечега јачега од тога што може определити једнога хроничара да тргне из заборава старе београдске кафане. То је што су у ствари кафане наше пре рата биле једини израз нашега јавнога живота те, сетити се тих кафана значи дати драгоцен прилог тога живота у полупрошлости.

   У почетку постојања нашега друштва "у доба зачетка нове државе" куће наше нису биле тако приступачне, што је трајало готово до пред крај прошлога века. Оне су, под утицајем турскога харемског живота а можда и из потребе да буду поштеђене посета турских господара, постале једна врста породичнога скровишта. Високи зидови, који су кућу одвајали од улице, скривали су за собом тих, миран и патријархалан живот, обезбеђен од спољних утицаја. Сем о слави и великим годовима - Васкрсу и Божићу - када су се спољна врата широм отварала, сав се живот у авлијама кретао између родбине и комшилука, спојенога нарочитим капиџицима, тако да се култ "комшилука" био попео на степен најближега сродства.

   Сав остали живот, ван породичнога, кретао се кроз чаршију и кроз кафане. Још у доба првих дана живота наше престонице, док су још и Турци становали у вароши, ситнији су се послови свршавали на ћепенку. Ћир Николче прешао би на ћепенак код ћир-Стерије, тутнули би џезву са кафом у жар распаљен у мангалу, крај којега би чучало чираче мешајући кафу комадићем за то нарочито обрезаног штапића а чорбаџије би, подвијених ногу под собом на ћепенку, шушкале повијених леђа и ослоњених руку на колена. То би били мањи, ситнији послови.

   Но већи и крупнији обављали су се још тада у хановима, где је био усредсређен сав трговачки живот. Ти ханови представљали су тада једну врсту берзе, где се усредсређивала сва и увозна и извозна трговина, где су чињени закључци и где се регулисавао и курс оне чудне мешавине монета која је тада циркулисала кроз нашу чаршију.

   Кад су ханове, где се седело на асурама повијених ногу под собом, почеле да замењују кафане са столовима и клупама око њих, прешао је цео тај живот у кафане. Ту су се збирали трговци, ту занатлије, ту чиновници - ту су се вршиле куповине и продаје, ту утврђивале погодбе, ту закључивали и отплаћивали зајмови, ту мењао новац, ту куповала и продавала имања, ту се ортачило и разортачавало, ту закључивали бракови, кумства, пријатељства; ту се водила политика, ту писала писма, тужбе, жалбе и молбе властима, ту су се сретали људи и упознавали се. Уз сваки такав чин, било трговачки или лични, закључивала се каква погодба или се склопило какво пријатељство, следовао би облигатни "алвалук", који је обичај још више везао тај свет за кафану.

   Што се више развијала нова престоница, кафане су све више и више постајале центри у којима се кретао живот. Ту су се састајали људи ради споразума; ту су заказивали састанке ради посла, ту су се чак и адвокати консултирали са клијентелом, ту се заказивао састанак између проводаџије и девојачког оца, ту је дужник потписивао меницу, ортак уговор, тужилац пуномоћје и, готово сви јавни акти, изузимајући тестамента, обављали су се у кафани. Ту су друштва држала састанке; ту су политичари склапали завере и конспирације, ту је често и болесник потражио доктора да га припита за савет.

   Наишао је затим партијски живот који је још више везао људе за кафане, и то до тога степена да су кафане већ биле и политички обележене. Било је кафана либералних, напредњачких и радикалних и никад, или врло ретко би приврженик једне партије залазио у кафани друге партије. Партије су у тим кафанама имале и своје клубове па често и канцеларије; ту су се држале конференције, ту зборови, ту су се збирали и дан и ноћ приврженици те расправљали своју партијску политику. А за време општинских или скупштинских избора, те кафане су постајале штабови, одакле су излетали кортеши, где су се збирали гласачи пре гласања ради инструкција, а после гласања ради очекивања извештаја о резултату. Често, приликом избора, те су кафане служиле и као амбуланте, где се доносио покоји свесни гласач разбијене главе да му се исперу ране и да се поткрепи. И не само политички већ и сав духовни живот кретао се у кафанама. Ако је требало провести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима а затим, кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило се у оне "засебне" собе где се увек до дубоко у ноћ већало. Многа и многа иницијатива, која данас има широке замахе, никла је у тим кафанским засебним собама. "Народна одбрана" поникла је из засебне собе код "Коларца"; велики народни покрет против анексије Босне и Херцеговине, који је заталасао и целу Србију и целу Европу, поникао је из засебне собе "Позоришне кафане" где је дуго година имало своје седиште и Новинарско удружење.

   За кафанским столовима оснивали су се и листови и политички и књижевни, а организовале су се и редакције; ту је многи и многи сарадник написао уводни чланак, а многи поета песму. Покојни Војислав Илић је на столу код "Дарданела" написао за Јовићев дечји лист многе песме, па и ону познату светосавску песму: "Ко то тако позно лупа?" Сем неколико богатих и скупих клубова, основаних у последње време, и данас јос кафане служе као клубови појединим организацијама. И данас се још поједине организације у кафанама састају и одржавају своје седнице. Еснафи и удружења и данас још своје славе славе у кафанама а није ретка појава да погдеко и даћу приређује у кафани. Ранија певачка друштва одржавала су чак и своје часове певања у оној засебној соби у кафани, док нису затим извојевала право да се послуже школским учионицама, а затим стекла и сопствене зграде.

   Кафане су у своје време биле и радничке берзе. Свака је кафана била средиште једног еснафа или једне струке радника. У рану зору кад пођеш, наћи ћеш незапослене зидаре у тој и тој кафани, тесаче тамо, молере овамо; стаклоресце, столаре, коваче и све остале, сваког у својој кафани. И ту си ти као послодавац залазио, погађао, одабирао и водио раднике на посао. И данас још радничке организације имају своја седишта у засебним собама појединих кафана, па ћеш на спољном зиду кафанском, поред фирме, често видети и табле дотичних друштава.

   Тако се ето, у прошлости, сав наш јавни живот манифестовао у кафани и кад се данас која од њих руши, односи собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старога Београда.

   Но у тим кафанама и кафаницама, и онима у центру и онима у забитим и далеким махалама, на крају града или на друмовима који воде у град, није се развијао само нас јавни живот, већ упоредо са њим и порок, који је тај живот нагризао. Многа се и многа трагедија почела а многа завршила у тим кафаницама. Колико је младих снага, које би корисно послужиле и држави и друштву, разорило своје здравље овде; многи ум, који је могао поузданом светлошћу обасјати стазе нашега напретка, замрачио се овде; колико се великих и крвљу и знојем стечених имања расточило овде; колико је срећних породица запиштало на праговима ових кафана где им је срећа утонула; колики се злочини ту, у тим забитим кафаницама, зачели и колики још и извршили.

   Пре но што су се у Београду појавиле кафане у данашњем смислу, постојале су већ на периферијама или на друмовима, који воде у варош, механе. Те друмске механе и данас још постоје, само их је сад престоница, својим наглим проширењем, обухватила те су престале бити оно чему су намењене и постале варошке кафане. Такве су механе: Вулетова механа, Стефановица механа, Господарска механа, Чедићева механа, Деспотова механа итд. Оне нису можда одувек носиле ова имена, а извесно да ни данашње зграде нису оне исте из првих дана - али, оне несумњиво означавају места на којима су већ одавно биле механе.

   Механе су прве установе где се осим кафе крчмило и пиће. У њима су се увраћали путници који би ходили друмом, да се одморе и поткрепе; у њих су се увраћали и сељаци који су доносили на београдску пијацу воће, сир, млеко и живеж.

   Прве кафане у Београду постајале су из оних дуцанчића у којима се пекла кафа и разносила по чаршији. Међу тим дућанчићима било је, за време Турака, и пространијих са разастртим клупама около целог дућана, где су се збирале балије. У таквој кафани обично је у једном ћошку био и берберин те би ту, уз кахву, балије бријале главу док би остали водили велику и крупну политику. Једна од таквих најстаријих кафана била је "Гушанчева", у непосредној близини градске капије. У ту кафану у прво доба нису смели нити су хтели залазити хришћани, нити се у њој служило што друго до кафа, ратлук и чесменска вода.

   Прве кафанице, где се почела уз кафу точити и ракија, никле су у хришћанским деловима вароши, на Варош-капији и на Дорћолу. Оне на Дорћолу већ увелико су збрисане са лица земље те замењене новим грађевинама, а на Варош-капији још и данас постоје онакве какве су биле пре седамдесет и осамдесет година. На ономе чвору, испод Саборне цркве, у бизини старе Валожићеве књижаре и данас постоји нетакнут део старога Београда и кафанице које данас плаћају већу месечну кирију но што је њихово зидање пре осамдесет година коштало.

   Прве кафане носиле су имена по газдама зграде или по газдама радње. Других имена и назвања није било. Таква имена задржале су погдекоја од кафана и радња и до данас, уколико још постоје, као: Шишка-Лазина, Монака, Коларац, Хаџи-Максимова, Урошева, Шишкова, Хајдуковићева кафана, Панђелова, Пандилова, Талетова, Думина, Најдановића, Петка баштована, Гинић, Пере Џамбаса, Жмуркова, Чадина (постало од Чича Дина, скраћено Ча Дина - Чадина), Алексе Жандара, Виторова пивница, Германова башта, Ђозина кафана, Зуљанова кафана, Шуменковићева, Соколовићева и тако даље.
   Нарочита имена кафана поникла су најпре по месту на коме су, без намера да то буде фирма кафана. Тако, на пример, кафана "Текија" била је у близини оне текије на старој великој пијаци, па су је тако и прозвали: "она кафана код Текије", одређујући тиме њено место. Доцније, повиком и кафана се сама прозвала Текија.

   Тако исто кафана: Тобџијска пијаца, Астрономска кула, Ладно купатило, Чубура, Смутековац, Велики башамаци, Народна скупштина, итд. Разуме се да и међу овим набројаним кафанама, које носе имена по месту, има и познијег датума (Нар. скупштина, Астрономска кула) али су оне само усвојиле традицију која је заостала од првих кафана и од прве појаве крштавања кафана.

   Други начин на који су прве кафане добијале назив била је каква ознака или предмет који се у бизини њиховој налазио и уочљиво издвајао. Такав је, на пример, наслов "Два јаблана" (познија кафана "Загреб"). Ту у близини дуго су се држала два усамљена јаблана и дуго се времена тај крај означавао тиме: "Тамо код два јаблана". Природно је, дакле, да је та околност наметала и име кафани. Тако је и постало и име "Златна рупа", по близини оне познате рупе на Врачару, која је за време династичких прогањања, прошлога века, служила као затвор у који су трпани политички противници. На тај је начин добила назив и кафана код "Палидрвца" јер се налазила у непосредној близини прве наше фабрике палидрвца, на Дорћолу. Тако је добила име и кафана код "Два папагаја". Ту је, у једној малој кућици, становао неки старац који је имао два мала зелена папагаја и са њима је залазио на вашаре и црквене славе те су извлачили оне цедуљице у којима је исписана судбина. Он је кавез са овим тичицама држао увек над вратима своје собице у коју се с улице улазило, те су се деца збирала и забављала гледајући зелене тице. На тај начин они су постали популарни и читав крај се њима означио: "Тамо код она два папагаја!" те и доцније, кад је и старца и његових папагаја нестало, рекло би се: "Тамо код два папагаја", па није чудо сто је и сама кафана, која се ту дигла, и без воље газдине, сама собом добила назив код "Два папагаја".

   Тако исто је добила име и позната кафана у Скадарлији код "Три шешира". Ту је раније била радионица (фабрика) шешира старога Димчића, оца познатијега кафеџије код "Империјала" Ђоке Димовића. На кући је била истакнута фирма на којој су била од лима изрезана три шешира. Ти су шешири дуго стајали и доцније, кад је фабрика престала да ради, а кад се у тој кући отворила кафана, сама је собом, и без икаквога крштења, понела име код "Три шешира".

   По једној таквој ознаци сачувано је и до данас име једне од најстаријих кафана у Београду. То је она кафана у Душановој улици, на дну Капетан-Мишине, која још и данас носи име код "Црног орла". Још за време аустријске владавине Београдом (1717-1739) постојала је ту зграда која је морала бити каква војничка установа. Врло је вероватно да је ту била истурена стража на путу који је водио из Вишњице кроз Темишварску капију, иза које је одмах била и резиденција принца Јевђенија Савојског (Пиринчана). Та мала стражарска касарна имала је два спрата; на горњем је становао старешина страже а доле војска. Ту се сваки пролазник, који би излазио из вароши или улазио у варош, морао пријављивати. На тој згради, споља, био је истакнут велики црни орао, аустријски грб. Када су Немци, по закључењу Београдског мира 1739, предали Београд Турцима, унели су у уговор да се све грађевине које су Немци ради утврђења Београда подигли поруше. Како ова мала касарна (стража) није припадала онима које су подигнуте ради утврђивања града, остала је неповређена и доцније, када је на Дорћолу почео све више да преовлађује хришћански елеменат, ту је отворена једна од првих београдских кафана. На згради је дуго, врло дуго, кроз пуних стотину година, стајао још увек насликан онај црни орао и свет је кафану по томе сам назвао кафаном код "Црног орла". Та кафана и данас постоји под истим именом. Имена кафана постајала су често и по родноме месту онога који држи кафану. Таква имена носе кафане: Рудничанин, Губеревац, Мецовалија, Кичевац, итд.

   Још чешћи је случај да је кафана названа по занимању оне класе људи који су се у њој искупљали. Тако су постала имена: Трговачка кафана, Еснафска кафана, Тесач, Ратар, Три ковача, Девет кочијаша, итд.

   Тек после великог покрета 1848. године, када су војвођански елементи почели јаче да придолазе у Београд, донели су они и обичај, који је већ владао у њиховим крајевима, да и кафанама дају нарочито измишљена имена. У првоме реду су била династичка имена наших и страних пријатељских династија. Тако су постале кафане: Кнез Михаило Престолонаследник, Српски краљ, Српска краљица, Српска круна, Руски цар, Руска круна, Грчки краљ, Грчка краљица, Румунски краљ, Чешка круна, итд.

   Упоредо с тим одмах су почеле да се јављају, као називи, имена европских престоница и других великих градова, као: Петроград, Атина, Златан Праг, Одеса, Њујорк, Берлин, Лондон, Париз, Солун, Видин, Софија, Мали Париз, Мостар, Севастопољ, Бели Петроград, итд, а упоредо са овим и имена земаља, као: Америка, Трансвал, Босна, Британија, Русија, Балкан, Сибирија, Македонија, Херцеговина, итд. Одмах затим почела су се употребљавати и имена наших градова и места, која су обично била везана са рођењем или пореклом кафеџијиним. Тако су постала имена кафана: Параћин, Ваљево, Борча, Крагујевац, Ресник, Жича, Ужице, Ђердап, Делиград, Охрид, Авала, Посавина, Шар-планина, Шумадија, Битољ, Високи Дечани, Љубић, Зворник, итд.

   Утицајем војвођанских омладинаца, занесених родољубљем, почела су се убрзо јављати и историјска имена везана било за име или за догађај историјски. Такви су називи по именима историјским: Обилић, Царица Милица, Топлица, Девет Југовића, Цар Душан, Марко Бочарис, Краљевић Марко, Лука Вукаловић, Хајдук Вељко, Цар Лазар, Рајић, Велики Петар, итд. А историјски догађаји, као натписи кафана, ови су: Таковски устанак, Независна Србија, Топола, Балкански савез, Уједињење, итд.

   Упоредо са тим почела је да се јавља и поезија у избору имена, те су тако постала нарочито тражена имена: Лепи изглед, Кошутица, Винова лоза, Бело јагње, Весели двори, Језеро, Бела мачка, Славија, Зелени венац, Последњи грош, Жировни венац, Задужбина, Авала, Вулкан, Златан крст, Млади Арапин, Златно буренце, Зора, Лепа Катарина, Бели орао, Три листа, Сабља димискија, Сребрна кугла, Три грозда, Два тигра, Два сокола, Сложна браћа, Златан коњ, Златан топ, Славина, Две буле, Златан анђео, Два бела голуба, Три лафа, Грозд, Јелен, Баштованка, Златна лађа, Паун, Два ловца, Месечина, Голуб, Пролеће, Седам Шваба, Златан бокал, итд, итд.

   Имена кафана су постајала и на друге начине. Каква личност се популарисала у светским догађајима и одмах је њено име узето за фирму кафане: Гурко, Кригер, Гарибалди, Наполеон; какав догађај или идеја која је тако исто популарна: Нова влада, Велика Србија, Балкански савез, а најчешће још по професији оних који су се у тој кафани окупљали. Тако су постала имена кафана: Влаковођа, Гардист, Два Талијана, Седам Шваба, Тесач, Ратар, Бандиста, Два ловца, Девет кочијаша, Патролџија, Баруџија, Пожарна касина, Јеврејска касина, Краљева гарда, итд.

   После рата настала је манија за страним именима, нарочито у центру Београда. Тако су никли: Унион, Сплендид, Ексцелсиор, Луксор, Палас, Клериџ, Трансвал, итд. И док се центар града тако интернационалише, не изостају ни периферије. И оне су почеле да траже егзотичне натписе кафанама, међу којима се истиче: "Бифе промаја" и кафана "Земљотрес".

   Једно од најоригиналнијих имена носи кафана Јаћимовића-Јагоде у Александровој улици. На њој, као фирма, пише:

Чија није била
Чија бити неће

   Београд броји данас скоро три стотине кафана и оне ничу сваки дан. Тешко би било кроничару снаћи се; те кафане ничу и затварају се, дућани се за ноћ преправљају у кафане а кафане у дућане. Некадашњи знаменити "Златан крст" данас је велика помодна трговина Цупарина; некадања знаменита кафана "Престонаследник" познији "Гранд хотел" данас је банка; некадања тако исто знаменита теразијска кафана "Париз" ено се, колико пре неколико дана, претворила у дућане. Тако исто мењају се гдекад и имена кафана те стара заборављају. Као пример нека послужи она кафана у Поенкареовој улици која је некад носила име: "Шарена механа", па затим "Кинески цар", па "Елита", па "Велика Британија", па "Звезда" и затим "Атина".

   Описујући поједине кафане, ми не можемо стићи да их све обухватимо. Уосталом, то и није циљ овога написа, јер то би значило писати историју београдских кафана, док ми желимо да изнесемо наш друштвени живот у полупрошлости који се у кафанском животу изражавао. Стога се у овоме опису нећемо придржавати ни некога нарочитога реда, азбучнога или хронолошкога, већ ћемо најпре говорити о оним кафанама, и на њима се задржати, које су најизразитије у томе погледу.

   Најизразитије су од ових београдских кафана деветнаестог столећа, то нема сумње, биле пет кафана: "Гранд хотел", "Коларац", "Дарданели", "Позоришна" и "Гушанац кафана". Тих пет кафана као и "Грађанску касину", коју не убрајамо у кафане, не уносимо у овај општи опис јер смо им посветили нарочита поглавља.

   Центар живота престоничког седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века био је данашњи позоришни трг. Ту су биле и три од поменутих пет кафана (Коларац, Дарданели и Позоришна касина). Када из тога центра пођемо Васином улицом да затим кроз Узун-Миркову дођемо до града, прво ћемо на левој страни Васине улице срести кафану "Златан анђео" (данас више не постоји).

   "Златан анђео" је био у двоспратној кући Томе Лека у којој је, на горњем спрату, дуго и дуго година живела породица Леко а где се доцније уселила фабрика амрела познатога Моше Аврама Маце. "Златан анђео" је имао разнолику публику а како је био мало заклонит и повучен, у ту су кафану залазили ђаци Велике школе који би, уз црну роткву или киселу паприку, пијуцкали из чокањчица ракију и водили бескрајне социјалне и националне дискусије.

   Ова кафане се највише прочула по једној интересантној шверцерској афери, која се десила крајем осамдесетих или можда одмах почетком деведесетих година деветнаестог века. Тада је била први пут заведена општинска трошарина и на уласцима у варош наплаћивао се увоз намирница и пића. Ако би продавац неку количину непродану извезао, враћала би му се наплаћена трошарина.

   Тада је држао кафану "Златан анђео" неки Гвозден кафеџија који је, осим тога, и трговао на велико са ракијом. Он би увозио по неколико кола натоварена бурадима у којима је била ракија, распродавао ову а ако би му сто преостало, он би извозио и враћала би му се трошарина. То је тако месецима ишло док најзад трошаринским чиновницима није пало у очи да Гвозден стално извози исту количину ракије коју и увози и увек прима натраг сав новац плаћен за трошарину. И кад су једнога дана отворили врањ на једноме бурету, уверили су се да Гвозден увози ракију а извози воду и прима новац који је положио за трошарину. Од тога се начини читава афера која је тада необично занимала Београд.

   У истој улици и на истој страни, само ближе Универзитету била је кафана "Српска краљица" познатија под именом "Кијаметова кафана" по надимку који је носио газда имања. Та је кафана била отприлике преко пута данашње Класне лутрије.

   Ту где је данас Класна лутрија била је дуго година централна пошта. То је била обична двоспратна кућа у којој је на горњем спрату био телеграф и канцеларије управе а на доњем спрату, у једној обичној повећој соби, преграда са три шалтера: један за писма, један новчани и један аманетни. Кафана "Српска краљица" била је тако рећи поштанска кафана, ту су највише свраћали поштански чиновници и одатле се односиле на служавнику од тенећке, и преко улице, кафе у пошту; ту је свраћала и публика која је имала посла на пошти; да адресује писмо, да напише адресу на пакету, да испуни упутницу, итд. А ту су радо свраћали и сви они мали трговчићи из Васине улице да попију ујутру кафу, предвече чокањчић ракије.

   На врху Васине улице постоји и данас, у кући која је била имање Нанкино, кафана "Македонија", некад трговачка кафана, где су свраћали на ноћиште сви наши трговци из унутрашњости. На горњем је спрату био, као и сада, хотел који је за своје време важио као доста добар, те увек био посећен. Кафана је била врста пијачнога вашара. Ту је свратило на кафу све што је дошло на пијацу да што пазари; ту је свраћао на ракију сељак, који је лепо продао оно што је донео; ту мали прекупци и трговчићи који живе од препродаје, посредовања, распродаје и уопште од пијаце. Данас, како се пијаца изместила са трга испред Универзитета, "Македонија" је изгубила тај значај.

   Преко пута "Македоније" налази се и сад "Империјал". Данашњи "Империјал" подигао се на рушевинама једнога од оних београдских ханова који су за време турске владавине били трговачка свратишта. Тај хан је у то доба био искључиво турски те и доцније, кад су се Турци повукли у град, иако је прешао у српске руке, задржао је име "Турски хан" који је носио све до пред измак седамдесетих година деветнаестог века, докле је трајао, пре но што се подигао данашњи "Империјал".

   У то доба, седамдесетих година, "Турски хан" и "Македонија", два суседна локала служила су за свратишта нашим трговцима из унутрашњости. У "Македонију", која је већ имала физиономију хотела (засебне собе са креветима), свраћали су само трговци а у "Турски хан", где су били пространи арови (стале), свраћале су кириџије са стоком. Последњи ханџија у "Турском хану", пре његовог рушења, био је неки Трајче Македонац.

   "Империјал" је, пошто се назидао, стао у ред најотменијих хотела где су затим и угледни странци одседали, док је кафана и ресторација све до данас задржала тај ранг отменијег локала.

   Кад пођемо од "Македоније" некадањом Великом пијацом, која је сада претворена у Универзитетски парк, и где се, тачно на месту где је своју тезгу имала тетка Ката, позната земунска пиљарица, сада издиже Доситејев споменик - онда ће прва кафана коју ћемо срести и коју само једна кућа одваја од "Македоније" бити она код "Рајића". Данас је то лепо назидана двоспратна зграда, раније је била стара кућерина такође на два спрата. На доњем је, као и сада, била кафана са врло великом таблом на којој је, доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу. Не могу поуздано да тврдим али чини ми се чак да је та фирма била рад једнога од наших сликара старе генерације.

   Кафана "Рајић" је била чисто пијачна кафана. Ту су увек били гости и они што су пазарили на пијаци. Ту су се окрепљавали ракијом и земунска пиљарица и Жарковчанин или Мокролужанин и онај Јеврејин са пертлама за ципеле преко кажипрста, које по цео дан нуди на пијаци.

   Кафана "Рајић" знана је и по томе што су се ту први пут почели да култивишу ћевапчићи. Биће тако шездесетих година, они су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили ту, у кафани "Рајић". Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића размножила те се око кафане "Рајић" поотварао читав низ малих чевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Од ових је најзнаменитија она Живка ћевабџије, која и данас постоји у сутерену зграде у којој је хотел "Македонија". Живко је своје ћевапчиће толико реномирао и тај посао толико развио да је од ћеапчића назидао цркву у своме родноме месту!

   На горњем спрату кафане "Рајић" - оне старе зграде - била је дуго времена певачка школа друштва "Корнелије".

   Испод "Рајића", на углу који Југовићева улица чини са великим тргом, преко пута жандармеријске касарне, била је раније неугледна кафаница без имена. Тој кафани су гости - највећим делом жандарми - наметнули својом посетом име, те је у своје време била позната под именом "жандарска кафана". Доцније, кад је сопственик порушио страћару и подигао мало бољу зграду, исписао је на њој фирму "Жандарска касина" Данас више не постоји.

   Преко пута данашње Управе вароши Београда, на ономе празноме плацу, који од Управе одваја Вишњићева улица, била је некада муслиманска текија (текија је врста капеле), у којој је био гроб некога знаменитога правоверника. Трагови те некадање текије и данас се још на томе плацу познају. Испред текије била је мала двоспратна кућица, где је у своје време становао хоџа, чувар текије. У тој је кући становао па у њој и умро 21. марта 1811. године, тада члан Совета и попечитељ просвештенија народња - Доситије Обрадовић. До тога плаца и текије, по повлачењу Турака из вароши у град, отворена је једна кафаница која је сама собом, по месту на коме је, понела име кафана код "Текије" и врло дуго носила то име, чак и у доба када је текија већ била слишћена са земљом.

   Још доцније, подигнута је на тргу пожарничка касарна и ватрогасци су постали најредовнији гости кафане код "Текије". Отуда им је сопственик и учинио концесију те је, приликом реновирања кафане, назвао исту "Ватрагасна касина".

   Опет на истоме тргу, између кафане "Уједињење" и пожарне касарне била је у своје време мала ресторација која је носила чудновато име "Код вола". И та кућа више не постоји. Крај кафане "Код вола" у истој кући, држао је осамдесетих година малу ресторацију Мата Бараћ са зеном Резиком. Кујна је била домаћа и јевтина; за два дуката месечно ручак са четири јела, и вечера са два јела. За доручак бела кафа са хлебом за један грош.

   У овој су ресторацији били редовни гости: практиканти, телеграфисти, великошколци и понеки отменији калфа. У ову су кафану понекад увраћали на доручак и тадање калфе Михаило Ђурић и Коста Ризнић.

   Из ове кафане "Код вола" пријатељи Ђорђа Бабића, првог српског комичара, натерали су овога да иступи јавно пред публику. Послушавши своје пријатеље и њихове савете, он је дао прву представу код "Уједињења" и постигао сензациони успех, те се од тога тренутка одао тој професији постижући све веће и веће успехе.

   Кафана "Уједињење" постојала је на месту где је данас подигнута берза, преко пута општине. Сама та околност што се налазила преко пута општине опредељивала је и карактер кафане. То је било збориште свих оних који имају посла у општини; ту си у своје време могао наћи оне мале адвокате - буџаклије, обично отпуштене чиновнике, који су ту сачекивали молиоце те им за динар или два писали молбе за општину. Ту си увек могао наћи и оне беспосличаре којима је професија сведочење. Потребна су ти, ради вађења каквог уверења код општине, два грађанина који имају изјавити да те познају, ти одеш код "Уједињења" нађеш два таква типа, који те никад у животу нису ни видели, и они, за динар и два, одлазе с тобом и потписују се да те знају, да си то ти па, ако је потребно, и јамче својом "чашћу и имањем".

   Колико год је било покушаја, а било их је, да се ова кафана промени у отменију, није се успело. Ако је ко успео штогод у том погледу, као што је то нпр. закупник Лаза Миодраговић, то је мало времена трајало па се кафана опет враћала својој првобитној улози.

   У ономе делу Узун-Миркове улице од Краља Петра улице па до града била је некада знаменита кафана "Гушанац". О њој и о животу у њој пишемо посебно поглавље.

   Кафана "Гушанац" је дуго трајала; запазиле су је још и данашње генерације. Кад је порушена, на место ње, мало даље на углу, отворена је нова кафана којој је газда, да би сачувао традицију, дао име "Трговачка касина". "Трговачка касина" је постојала али није постојала више она стара чаршија те се тако и та кафана угасила. Данас ту нема више кафане.

   Мало даље, на врх Узун-Миркове улице, на самоме Калемегдану, преко пута Реалке, постојао је хотел "Српски краљ". Та је, за то доба врло угледна зграда, подигнута почетком шездесетих година, свакојако пре предаје градова Србима јер, сећам се, читао сам негде да је последњи београдски паша улагао чак и једну врсту протеста што је новој кафани, првој кући од градске капије, дато провокаторско име "Српски краљ". Биће да је као одговор са српске стране, на овај пашин протест, кафани, која је у суседству ове а опет на домаку београдских бедема мало затим подигнута, нарочито дато име "Српска круна".

   Место где је подигнута кафана "Српски краљ" или бар непосредна околина ове кафане везана је болним сећањем са почецима нашега ослобођења. Ту, на томе месту, Турци су натицали на коље наше грешне устанике; ту су излагали жртве на углед када би у граду извршили смртну пресуду (Петар Молер и други).

   "Српски краљ" је од оснивања свога био кафана отмене и пробране публике па је то остао и данас. Тај реноме му је нарочито стекао дугогодишњи закупац Урошевић чија се кћер удала за др Стејића. Увек је то била тиха пристојна кафана; у њој се кретало одмерено, све било пажљиво, те је у ствари више личила на какав клуб но на кафану. Посећивали су је радо Радовић, председник касације, Ђока и Јефта Павловић, угледни трговац Талви, доктор Стејић, браћа Рашић и још неколико нотабилитета. Над кафаном је био чист и врло пријатан хотел који су посећивали највише странци.

   Доцније је ово имање прекупила Врачарска задруга, и она је, после рата, подижући још два спрата и вршећи из основа преуређење и преправке и свих осталих просторија, дала престоници угледан хотел и ресторацију.

   На Зереку, где је половином прошлога века био јачи саобраћај и бурнији живот, било је тада више кафана но што их има данас у томе делу Улице краља Петра. Тако, у то доба постојала је: Турска кафана, Давичов хан, Талетова кафана, Хоџина кафана, Ђозина кафана, Милутинова и кафана Јована Деде.

   Данас на Зереку постоје само три кафане: "Одеса", "Балкански савез" и вечита "Талетова кафана".

   У средњем делу данашње Улице краља Петра, од Узун-Миркове па до Кнез-Михаилове, никад није било кафана.

   У Главној чаршији од Грађанске касине па ка Саборној цркви, у истој згради где је био "Гранд хотел" (Старо здање) а у ономе високоме приземљу преко пута Саборне цркве, где су сад неки дућани, била је седамдесетих година мала и чиста кафана коју су радо посећивали посетиоци Саборне цркве. Над вратима те кафане био је шилт на коме је била намолована звезда у паду са светлим репом за собом и натписом "Код Репате звезде". Кафану је држао Никола Тодоровић кога су због такве фирме прозвали: Никола Репача. Никола Тодоровић - Репача отац је нашега знаменитога глумца Саве Тодоровића који је ту, у тој околини, и одрастао.

    Према бочним, јужним вратима Саборне цркве, онима из Краља Петра улице, налази се одувек једна мала кафаница на доњем спрату оне интересантне куће турскога стила, која се све до наших дана сачувала онаква каква је. То је кућа чувеног Ећим-Томе, те се и та кафаница у прво своје време звала "Ећим-Томина кафана". Позније, она је добила име "Кафана код Саборне цркве". Када је владика Инокентије постао митрополит и настанио се према Саборној цркви, њега је то љутило да се једна кафана зове "Код Саборне цркве". Тако закупац кафане буде принуђен те дозове једнога дана фирмописца да избрише фирму и новом је замени. Фирмописац избрише старо име али нико, ни газда ни гости да се сете какво би ново име дали кафани. Неколико дана домишљали су се и газда и фирмописац и гости па никако да нађу подесно име. За то време фирмописац испише изнад врата знак питања хотећи тиме да означи да питање натписа стоји отворено и да се чека његово решење. Публика прихвати онај знак питања као дефинитивно решење и тако и назове кафану која остаде затим, па све до данас, кафана код "Знака питања".

   Кафана код "Знака питања" одиста везује свој живот са животом Саборне цркве. Њу похађају посетиоци Саборне цркве. Ако ко пре времена порани на службу божју, свратиће у ту кафану на јутарњу ракију и кафу; ако је неки парастос, ту ће се сабрати посетиоци да сачекају време; ако је коме дуга служба у цркви те не може да је одстоји, ту ће свратити да се поткрепи. Када су пратње па хоће неко да избегне оне дуге говоре и беседе над покојником, ту ће се склонити. Чланови певачког друштва, пре но што пођу на хор црквени, ту ће свратити да попију кафу и да се саберу и уопште, све што има посла са Саборном црквом и у Саборној цркви, ту ће се свратити. И зато је та кафаница одувек добро радила.

   Дубоко доле, на завршетку Краља Петра улице, испод Митрополије и Уметничке школе, била је доскора кафана "Јелен". Та је кафаница раније била без имена а када је Старо здање скинуло свога бронзанога јелена са угла, и када је Староме здању име "Јелен" замењено са "Гранд хотел", онда је та кафаница прихватила као неко наследство име "Јелен" које је у томе крају већ било популарно.

   Онај крај од Саборне цркве па ка Савамали називао се Варош-капија по капији која је била ту где је доцније била Валожићева књижара. Та је капија била на ономе шанцу који је опасивао целу варош. Све до бомбардовања 1862. године, ту су капију чували турски низами. Та је капија била од камена и дебелих греда те су јој се темељи налазили дуго затим, кадгод би се у том крају која кућа подизала. Има јој темеља и под кућом инжењера Савчића.

   Варош-капија је била најживљи део Београда, јер ту је становало чисто српско становништво, док је на Дорћолу било измешано са Турцима, Цинцарима и Јеврејима. Тада је на Варош-капији постојало и српско гробље пре онога код Маркове цркве на Батал-џамији. То се гробље простирало од Варош-капије на Зелени венац и тек је 1828. године измештено овамо на Ташмајдан.

   Отуда што је сав живот Срба становника Београда био сабран ту, на Варош-капији, одувек је па и данас још ту велики број кафана. Тако је прва међу њима, када се пође од Саборне цркве: "Независна Србија", у кући која је назидана тек после српско-турскога рата, почетком осамдесетих година, те прихватила за своју фирму политички догађај прогласа независности кнежевине Србије.

   Одмах испод "Независне Србије" постоји једна кривудава улицица, остатак некадањих турских сокака, која се сад зове Јаворска улица. Та улица, са оном која води на Косанчићев венац, одваја један мали блок старога Београда, живописнијег но што су остаци у Скадарлији. У томе блоку, на фронту који гледа на Варош-капију, две су старе кафане. Једна од њих и носи име кафана код "Варош-капије". То је малена, ниска и симпатична кафаница која има сталне своје госте који је годинама не напуштају.

   Друга кафаница на истоме фронту, управо на углу Јаворске улице и Варош-капије, јесте "Црни коњ". Она је знаменитија од оне прве по томе што су се ту збирале прве наше комите још пре но што се комитска акција јавила као организовани покрет. Први четници, који су на своју руку и самостално, као хајдуци, водили борбе са Турцима, обично су на зимовник пребегавали у Београд, очекујући ту да граде пролеће. Тада су они по целу зиму проводили у тој мало кафаници код "Црнога коња", ту се збирали, ту договарали о даљем раду на пролеће. Ту је, у тој кафаници, пробављао тада зимске дане и познати комитски војвода Глигор Соколовић. Тек доцније, 1903. образован је комитет у Београду, те приступио организацији ових комита и већ поцетком 1904. године пребацио преко границе две организоване чете.

   Једна од знаменитих кафана на Варош-капији, била је и она код "Сребрне кугле" која сад више не постоји. Она је била на месту где се сад диже четвороспратна кућа Раденка Раденковића, штампара на углу Космајске улице и Варош-капије, управо према Валожићевој књижари.

   "Сребрна кугла" има један свој историјски значај из наше недалеке прошлости.

   Маја месеца 1862. године почеле су оне познате зађевице између Срба и Турака које ће изазвати бомбардовање Београда. Јуна 3. било је пушкарање и отимање капија варошких, а 5. јуна бомбардовање Београда, и очас се цео Београд претворио у војнички логор готов на одбрану. Тада се почеше на излазима према граду подизати барикаде и на њима се појавили грађани-добровољци. Једна од тих барикада била је код Саборне цркве, управо на месту које затвара продирање на Варош-капију. То је била лицејска барикада, јер су на њој били сами омладинци, лицејци, а командант - старешина - те барикаде, био је прослављени поета и родољуб Стеван Владислав Качански. Штаб ове лицејске барикаде, тј. место где су се уморни добровољци поткрепљивали, била је кафана код "Сребрне кугле", која је управо била у позадини саме барикаде.

   У то доба, доба бомбардовања Београда, управо нешто мало касније, када су умукли топови на београдскоме граду, али њихове цеви остале још увек наперене на варош, а грађани још увек бдили на барикадама, дође први пут у Београд Хрватска позоришна дружина, која је дотле давала представе по Војводини. Дружини на челу био је Мандровић. Иако су мучне прилике у Београду биле, иако је цео Београд био под оружјем, опет је ова дружина дала том приликом седам представа, највећим делом родољубивих комада. Све слободно време глумци су проводили са лицејцима код "Сребрне кугле", слушајући приче о бомбардовању и осталим догађајима који су се после овога низали. Глумци су се тада са нашим великошколцима толико сродили и њиховим подвигом да оружани чувају Београд толико одушевили да су им великошколци, пред полазак из Београда, приредили опроштајни банкет 13. августа и то на самој барикади. Тада су, испред наперених топовских цеви пили, певали, грлили се и здравили заједничкој будућности својој - Срби и Хрвати.

   У Космајској улици, на стотину метара од "Сребрне кугле" али са противне стране, постоји и данас кафана код "Црногорца". Њу је у своје време основао и држао неки Милун Катуњанин, те се по њему и прозвала код "Црногорца". Доцније је он дао намоловати на великој табли од плеха Црногорца у природној величини, те му је висио на вратима. То му је била фирма коју је он звао "шиљте". После овога Милуна Катуњанина држао је исту кафану Велицки, књиговезац.

   На стотину метара испод "Сребрне кугле" низ Поп-Лукину улицу, налази се и данас кафана "Златан грозд". Некада се та кафана звала "Енглеска краљица" а била је пре "Позоришне кафане" и пре "Дарданела" прва наша позоришна, односно глумачка кафана.

   Почетком године 1866. играла је Мандровићева позоришна трупа још у Великој пивари, али већ маја месеца престала је и појави се у Београду Немац Карло до Ремаја са немачком трупом и са глумцима српским и немачким. Тај Ремај давао је српске и немачке представе једновремено и наметао се чак да он организира и прво наше државно позориште. Та дрскост Ремајева изазвала је реакцију код наших родољуба, те да парирају акцију Ремајеву, доведу из Модоша трупу Друштва за Српско народно позориште којој је на челу био Јован Ђорђевић. Та трупа је почела најпре давати представе код "Круне" (данашњи општински суд) а затим у Сушићевој кући код "Енглеске краљице", где је на оној страни плаца из Космајске улице била затим Синагога. Тако је кафана код "Енглеске краљице" у то доба постала права позоришна кафана, утолико пре што су тадању трупу Друштва за Српско народно позориште представљали најомиљенији наши глумци. У тој су трупи тада били: Ружић и Ружићка, Коларовић и Коларовићка, Милка Гргурова, Телечки, Софија Максимовић, Никола Недељковић, Лаза Поповић, Пелеш, Марко Станишић, Младен Бошњаковић, Милева Радуловићева, и други.

   Знатно је да је представе ове трупе код "Енглеске краљице" посећивао и сам кнез Михаило и ту код "Енглеске краљице", после једне успешне представе, кнез је Јовану Ђорђевићу дао реч да ће сазидати Народно позориште, којем се зидању одиста одмах затим и приступило.

   Испод "Енглеске краљице" односно данашњега "Златног грозда", на углу где се сретају Поп-Лукина и Бранкова (некадања Господска улица), постоји одавно већ кафана "Златан коњ". И као што на Варош-капији има два коња, црни и златан, тако има и два грозда, златан и обичан грозд. Ово други име носи кафаница испод Државне штампарије која се зове кафана код "Грозда", али је још познатија под именом: "Арса код Грозда", по дугогодишњем свом кафеџији Арси.

   Преко пута ове кафане, нешто мало ниже, у Поп-Лукиној улици, постоји данас кафана која се зове "Радничка касина", а некад се звала "Кафана код Луке Вукаловића" и имала је на фирми насликан лик овога херцеговацког устаског војводе. Како та кафана лежи преко пута Државне штампарије, није чудо што су јој најчешћи гости били чиновници и словослагачи из штампарије. У своје доба, као коректор Државне штампарије, велики део дана па и ноћи, проводио је у овој кафани Ђура Јакшић, те је, веле, и многу своју песму ту, у тој кафаници, написао.

   Треба поменути још једну малу кафаницу која је осамдесетих година прошлога столећа била јако посећивана, а то већином од радника, па и чиновника из Државне штампарије. Она је постојала у оној малој уличици до Државне штампарије, и звала се "Каљавац". То је била једна мала кућица, северу окренута, са великом баштом и воћњаком. Доћи до ове кафанице, био је по рђавом времену читав проблем, али ипак, а нарочито суботом, кад радници приме плате, ова би кафаница оживела, те се орила задовољна песма све до зоре! Ова је кафаница била својина Стајића, старог словослагача Државне штампарије.

   Интересантно је да је тај цео крај, па и простор где је сада Државна штампарија, у дужини све скоро до Варош-капије, било српско православно гробље почетком деветнаестог столећа. Кад је та улица нешто мало регулисана, и порушена једна страћара спреда Поп-Лукине улице, при прекопавању, ископаван је костур до костура.

   За време турске владавине над Београдом, све до почетка деветнаестог века, Савска обала је била потпуно пуста, и звала се Савска јалија или још чешће кафанска махала. Ако је и било каквог насеља, били су ту бостанџије, лађари и Цигани. И Мађари и Аустријанци и Турци за време својих владавина знали су само за Дунавски крај, који су и насељавали. Савска јалија звала се кафанском махалом стога што је ту било безброј малих кафаница са доксатима, где су ракијали лађари. Бивало је да су покаткад изјахали на коњима и Турци из града, те поседали на те доксате и теферичили.

   Тек кнез Милош наредио је да се сви они који се баве трговином и трговачким посредовањем морају настанити на Сави, и од тада је тај крај почео да се подиже. Од многих старих кафана, које су постојале у некадањој кафанској махали, има их које су све до данас заостале, разуме се, не у ономе облику какве су биле као јалијске кафане.

   Почев од Калемегдана, данашњом Карађорђевом улицом, до Београдске задруге, а затим стрмом Улицом Краљевића Марка, до Босанске улице (Сава-махале), наћи ћемо данас ове кафане:

   "Чокот", кафаница у врху Карађорђеве улице, под Калемегданом. Та кафаница лежи према оним познатим Калемегданским лагумима, који су служили као стоваришта вина. Због своје близине тој винској пијаци, "Чокот" је одувек важио као нека винска берза. Ту су се искупљали купци и продавци, кафеџија је припремао мезелуке, а из оних лагума доношене су боце за боцом натегачом извученога вина, које се ту код "Чокота" разливало у безброј чаша, те се, уз мезе, пробало, оцењивало, и ту закључивали пазари.

   Данас, откако су они лагуми престали бити винска стоваришта, изгубио се тај значај кафане "Чокота", те она животари само као обична кафаница.

   "Милојевића кафана", одмах испод "Чокота", се звала најпре "Делиград" доцније "Подриње", а затим "Милојевића кафана". Најживахнија је била у доба када ју је држао познати кафеџија Михаило Николић-Кића, који је држао и "Албанеза", а затим и "Славију".

   У раније доба та је кафана важила као најзгоднији састанак љубавних парова. Наши су Београђани ради таквих састанака најрадије прелазили у Земун, али кад би "испустили" лађу, да не би губили време, свратили би код "Подриња" и узимали собу на дан, а не би се ни пун сат бавили у њој. То је у почетку бивало можда и случајно, а затим је то постала редовна ствар, те је кафана стекла тај реноме.

   Када се пређе улица, којом од Саборне цркве слазе Велики степени, те избијају на Саву, одмах иза зграде у којој је царинарница, пружа се пространа зграда хотела "Крагујевац", која је подигнута још првих дана преображаја Савске јалије, те и данас још постоји као кафана и хотел. Потребу подизања хотела и кафане "Крагујевац" диктовало је пристаниште јер, иако је раније пристаниште увек било на Дунаву, а само једним делом (винарице и дрварице) на Сави, од доба саобраћаја парним бродовима, пристаниште прелази дефинитивно на Саву, која се затим нагло развија као најживљи трговачки крај.

   Ту потребу трговачког света да има где одсести и где се састати задовољавао је у пуној мери хотел "Крагујевац", који се сад свео на место где путници очекују полазак лађе или сачекавају путнике.

   Хотел "Крагујевац", иначе нема никакву своју нарочиту историју, сем што би се дало забележити да је 1876. године ту био штаб талијанских добровољаца, које је под талијанском заставом, која се вила на "Крагујевцу", уписивао симпатични гарибалдијевац Делабона, и водио их на Дрину да се са нама заједно боре за нашу слободу.

   На истој страни где је и "Крагујевац", мало дубље у чаршији, постоји сада "Савска касина", која се у своје време звала "Владикина кафана". На чардаку те кафане, при излету из града, поседали би увек нешто отменији Турци и сејирили би пијући кахву и мухабетишући.

   Иза Савске касине, према Гођевцу, а на ономе чвору где се укрштавају улице које воде на Варош-капију и где се спуштају Мали степени, налазила се кафана "Босфор", коју је прогутало грађење новога савскога моста.

   Некада су ту, у непосредној близини обале, били гости капарише за истовар и утовар бродова, јер су недалеко одатле пристајале дереглије са трговачком робом. Затим, до последњих дана, трајања, то је била једна обична весела ноћна кафана.

   Недалеко од "Босфора", налази се кафана "Кичево" такође једна од заостатака старога Београда.

   Затим долази кафана "Венеција". Та кафана, по свој прилици, носи назив по бари Венецији, која се простирала од ушћа Топчидерске реке па све до Београда, и на којој су данас железничка станица, фабрика монопола, Вапина фабрика хартије и многа друга насеља. Та се бара некад звала Циганска бара, па су је неки учењаци, ироније ради, назвали Венецијом, и то јој се име задржало. Кафана "Венеција" је била кафана (и хотел), где су одседали трговци из унутрашњости.

   Кућа у којој је данашњи кварт савамалски била је некад знаменита кафана "Лиман", одмах до Захине куће.

   Лиман се звало само место (обала), где су пристајале босанске лађе. Ту, око обале, живели су Турци који су држали магазе и кафанице, где су одседали трговци Бошњаци, који су стизали лађама у Београд. Ту на Лиману имали су и Срби и Турци сваки свога чиновника за прегледање тескера оних који допутују лађама. Око тих тескера и надлежности српске и турске власти често је долазило до сукоба, а једном чак, 24. јула 1860. године, на Лиману леже и крв међу Србима и Турцима, тако да је чак и официр Бучовић морао са војском дотрчати из касарне да утиса сукоб. Тада је Лиман ушао чак и у дипломатску преписку гарантних сила, које су поводом горњега сукоба размењивале ноте. Последица тога сукоба је била да је турска власт дигнута са Лимана.

   Кафана "Лиман" имала је у своје време најпространији чардак, који се истурао чак у воду.

   Иза Лимана подигао се доцније хотел "Босна", који је дуго трајао и важио као један од отменијих хотела. "Босна" је регулацијом порушена, и сад је на њеним темељима сквер, а место ње подигнут је модеран хотел "Бристол" који не лежи на истом месту где је била "Босна".

   Име "Босна" хотел је добио с обзиром на Бошњаке који су тај крај, ради развијене трговине са Босном, врло много населили. Велики и угледни босански трговци ту су се крај Лимана концентрисали, ту купили имања, ту подигли куће и магацине, и ту приграбили сву трговину у своје руке. Отуда је тој кафани, коју су највећим делом они посећивали, и дато име "Босна".

   Испред "Бристола", на улици отприлике, био је некада и чувени "Паранасов хан", такође хан једнога Бошњака. Он је лежао на оној пијаци у коју су се стицале многе улице, а која се звала Мала пијаца. На среди те пијаце дуго се држао један крст од црвенога мрамора ограђен гвозденом оградом. Тај је крст подигао о своме трошку београдски трговац Ћира Христић, а хтео је, веле, њиме да обележи и покаже Муслиманима Бошњацима, чим би се са лађе искрцали да су стигли у земљу где крст влада.

   Ту је у близини и кафана "Спуж", једна обична мала лађарска кафана, названа тако стога што је, као лађарски знак, био пред њом пободен у земљу један спужасти кљун лађе (дереглије).

   "Ладно купатило" је кафана у улици која води у тада једино купатило на Сави. То је било знаменито купатило Милоша фризера. Пред кафаном "Ладно купатило" зауставили би се гости после купања, те би ту мезетисали рибе пржене на роштиљу, и залили то расхлађеним вином.

   "Златна лађа" је кафана у Улици Краљевића Марка. Ту је дуже времена био кварт савамалски, а данас је ту Дом малолетника.

   Одмах изнад "Златне лађе", налази се и сад кафана "Краљевић Марко" над којом је некада била интересантна фирма на којој је био приказан двобој Краљевића Марка и Арапина. И данас та кафана постоји.

   Савским кафанама припадају и све оне које се налазе на савској падини од Зеленога венца и Краљице Наталије улице па ка обалама, као и оне које се налазе у Сарајевској улици све до "Три кључа".

   У првом делу је данашња Босанска улица некадања Сава-махала. Сава-махала у ствари се протеже од онога раскршћа Босанске улице и Улице Краљевића Марка па иде дуж Саве све до монополских зграда на Топчидерском друму. Некада је Савамала било село ван Београда, које је имало и свој сеоски запис на оној пијаци (Топчидерској) пред Бајлоновом пиваром. Ту се је о Марковдану играло коло и одржавао се вашар на који су многи Београђани, па и сам кнез Милош, одлазили. Доцније је кнез Милош раселио Савамалу и населио њене становнике у данашњој Палилули, где се и данас Марковдан слави као стара слава Савамалаца.

   У Савамали (данашњој Босанској улици) почев од раскршћа, које смо горе означили, две су кафане: "Манакова" и "Демир-капија". Ова друга је нарочито типична и припада као зграда староме Београду, који све више и више нестаје.

   По реду у Савамали су још ове кафане: Шоповићево купатило, Шишка-Лазина кафана, Стари влаковођа, Европа, Мала кавана, Нови свет (сад већ порушена да отвори места новој улици која води на железницку станицу), Тетово (такође порушено), Радничка кафана и Краљева пивара.
   Од ових су знамените: Шоповићево купатило и Краљева пивара.

   Године 1857. паде у Београд једна немачка позоришшна дружина под управом Прајза и сагради арену у Шоповићевом купатилу те почне давати представе на немачком језику. Видећи да нема публике, он се удружи са Србима дилетантима те отпоче крај немачких давати и српске представе. Из Шоповићевог купатила ова дружина пређе у Велику пивару. Краљева пивара или Велика пивара, како су је доцније звали, велика је зграда која је све доскора постојала у близини Вазнесенске цркве. Ту је зграду 1840. године назидала кнегиња Љубица а први закупац те пиваре био је неки Риста Париповић, Рудничанин. У тој се пивари налазила повећа сала у којој су наши дилетанти давали представе и у којој је 30. новембра 1858. године одржана и знаменита Светоандрејска скупштина.

   Изнад Савамале (Босанске улице) на савској падини лежи Ломина улица у којој се налази једна једина кафана (подрумче) код "Војводе Ломе". Изнад споменуте је Улица краљице Наталије која истиче из Зеленог венца па тера све до Улице Милоша Великог. Она је некада звана абаџијска чаршија. Ту је некада, тридесетих година, била велика ливада кнез-Милошева, а абаџије су биле у вароши, у турској чаршији. Кнез Милош парцелише своју ливаду и натера абаџије да се ту населе, од којег доба доби улица име абаџијска чаршија. Доцније, кад су абаџије као занат изумрле, улица добија име краљице Наталије с обзиром на то што је у истој краљица назидала и своју цркву.

   Зелени венац, из којега истиче она улица, добио је своје име по једној старој кафани која је такво име носила. На Зеленом венцу, сем поменуте, налазе се још и кафане: Жировни венац и Америка а, пошав ка Варош-капији, долазе на почетку Бранкове улице Царица Милица и Човићева кафана.
   У Савској улици која је припадала такође Савамали и која од Босанске води ка монополској фабрици, ове су кафане по реду: Девет Југовића, Лазаревац, код Владике (порушена), Добро јутро, Оријент, Бајлонова, Суви ђерам, Чедићева, Хајдук Вељко, Једране (нова), Златан паун, Два Талијана, Сувобор, Пирот, Гарибалди (данас се зове Макиш) и Три кључа.

   Од ових је интересантна кафана Гарибалди, која је понела своје име по Гарибалдијевцима који су дошли к нама као добровољци а затим остали на железници као радници.

   Изнад Сарајевске улице, на тој падини према Сави је Улица Милоша Великог, која се спушта од Лондона па док не избије на Топчидерски друм. У тој је улици мало кафана. На врху њеноме је кафана и хотел "Лондон" који припада више Теразијама, а мало ниже и са противне стране налазила се кафана код "Народне скупштине". Седнице Народне скупштине држане су у почетку у згради Црвенога крста, у данашњој Симиној улици па, како се та зграда показала недовољна, осамдесетих година подигне влада једну привремену зграду (бондручару) на углу Милошеве и Краљице Наталије улице. Одмах према њој, на углу Милошеве и Његошеве улице подигне се тада кафана "Скупштина", која је имала пространу и врло угодну башту те у своје време била врло посећена кафана. Једно је време носила и име: Трансвал.

   Дуж целе Улице Милоша Великог нема затим кафана, све до њенога свршетка, где се налази најпре кафана "Губеревац" према болници за душевне болести и на врху њеном кафана код "Лепог изгледа", иза које је сад мали парк.

   Изнад "Лепог изгледа", где пут већ завија да пође на Топчидерско брдо, налази се на самоме углу кафана "Мостар" а више ове, преко моста који јаше мокролушки поточић, а са противне стране, налази се "Смутековац" односно бивша кафана и башта Вајфертове пиваре.

   Најстарији Београђани памте да је земљиште на коме је данашња Вајфертова пивара, односно "Смутековац", носило име "Замастир". Смутек се звао неки Чех који је први ту подигао зграду и отпочео рад, али је он напустио посао и отишао у свет. Доцније је ту зграду и место откупио Ђура Вајферт и развио ту своју велику индустрију пива. Башта "Смутековац" била је у своје време пријатно излетиште Београђана.

   Поменусмо да кафана "Лондон", на врху Улице Милоша Великог, припада већ Теразијама те почев од ње прећи ћемо на теразијске кафане.

   На Теразијама, почев од "Лондона" прва кафана, одмах до "Лондона" била је код "Пауна". Она и данас постоји али под другим именом. Мало ниже а са противне стране била је кафана код "Обилића". Доцније је та кафана преобраћена у посластичарницу и здрављак. Од "Обилића" па све до ћошка који води ка Батал-џамији није било кафана а од тога ћошка па до Пашићеве куће била је а и сад је кафана до кафане. Најпре "Шишкова кафана" и данас још чувена, па онда "Урошева пивница" која је била много пространија па имала чак и башту. До ње је знаменито "Таково", које је једно време било глумачка берза. У своје време је ова кафана имала врло уређену башту и ту се слегао цео Београд. До "Такова" налазио се хотел "Париз", један од некада угледнијих престоничких хотела са највећим просторијама за кафану и ресторацију. Кафана "Париз" знаменита је као теразијска кафана јер је ту био увек радикалски партијски штаб. До "Париза" је "Касина". Та је кућа назидана још 1858. године и припадала је Браћи Лукићима из Великог Села. У тој кући образована је била тада некаква касина за нарочите чланове па је по њој добио име и локал. Доцније, када су се у нас развила партијска такмичења, "Касина" је важила као напредњачка кафана. То је нарочито важила за време свога најзнаменитијег закупца и газде Васе Мијатовића, званог "безобразни Васа", који је ову зграду завештао Дому сиротне деце. Пре неколико година порушена је стара зграда и подигнута врло угледна и модерна зграда која краси Београд.

   И са друге стране Теразија, од "Лондона" и "Пауна" па све до "Москве" није било кафана. Била је само једна ниска и врло интересантна кафаница код "Два тигра" на месту где је затим била Дифранкова посластичарница. Где је данас "Москва", са теразијске стране, били су дућани а са оне друге стране, која гледа у "Балкан" и Балканску улицу, била је кафана "Велика Србија", коју је изгледа крстио Стеван Владислав Каћански. Због доброга бермета, а и због родољубља кафеџијиног, у ову је кафану некад, у ранијој младости, радо залазио и Стеван Сремац. На месту "Велике Србије", обухватајући и све дућане који су били око ње, подигнута је палата и кафана "Москва".

   Према "Великој Србији" постојала је доскора стара кафана и хотел "Балкан" који је сад регулацијом порушен, а мало иза њега је била - сад је већ нема - чувена теразијска кафана "Славина", где је неколико година, за једним сталним столом, коме је председавао пок. Срета Пашић, пок. Радоје Домановић раскошно расипао своје здравље и свој дух трошећи га на једну врло обилну усмену литературу.

   Са те стране Теразија била је некада и знаменита београдска кафана "Златан крст", која је постојала још пре седамдесетих година. Зграда и данас постоји као својина пок. Владе Лацковића, и лежи одмах до палате банке "Славија", али то није више гостионица, већ је ту једна велика мануфактурна радња. И данас још испод стреје над кровом постоји златним словима натпис "Златан крст". Једини натпис ћирилицом, који Аустријанци за време окупације нису скинули, јер га вероватно нису приметили. "Златан крст" је у најбурније доба новије историје играо знатну улогу. Ту, у тој кафани је 1876. године никао родољубиви поклич да се помогне голоруким устаницима у Босни и Херцеговини; ту су се збирали новчани прилози за устанике, ту уписивали добровољци. Када је Србија загазила у свој први рат, одатле су, из "Златнога крста" кретали добровољци на Дрину, Делиград и Јавор.

   Доцније, по ослобођењу, та је кафана постала збористе либералне Ристићеве странке, мада су у њу радо залазили и конзервативци. Држао ју је тада чувени газда Михаило Јовановић, један од врло симпатичних људи којега је волео цео Београд. За његово време је била код "Златног крста" нарочито чувена кујна, те је покојни Коста Вујић, професор, био због тога и један од најчешћих гостију те кафане.

   Од "Златнога крста" па до Калемегдана била је још (између данашње Делинијеве апотеке и "Цара") такође врло позната кафана и ресторација "Хајдук Вељко", којој је углед нарочито уздигао познати и симпатични Талијан Карло Пероло, један заостали добровољац гарибалдијевац.

   Мало низе, а на раскршћу Кнез-Михаилове и оне улице која са Венца води ка Позоришту, налазио се и пре, и сад се налази "Руски цар". На удару улица, које су најважније артерије Београда, у центру који је увек жив, та је кафана одувек била стециште целог Београда. Некада, пре рата, ту је бивао састанак свих београдских гурмана, данас, када се место некадашње трошне кафане дигла ту лепа, модерна и угледна палата, "Руски цар" спада у кафане где се састаје најотменији Београд.

   Од "Рускога цара" па све до Калемегдана било је још само неколико кафана. Најпре "Гранд хотел" иза онога дела према Академији. То је био најотменији хотел и ресторација који је подигао Душан Милићевић, пошто је напустио стари "Гранд хотел" (данашњу Жел. дирекцију). Данас је и тај хотел затворен, а локали претворени у банкарске канцеларије. Према "Гранд хотелу", у великој палати Академије наука, налази се кафана "Академија" која је новога порекла, а на углу према Академији, где Караџићева улица сече Кнез-Михаилову, налазила се некад кафана "Русија" али је и она ишчезла и у ту се зграду уселила банка.

   Та кафана је носила само званично име "Русија", али је под тим именом нико није знао. Она се звала по газди "Јамандија", и била је знаменита са своје необично јевтине кујне, тако да се ту хранила сва сиротиња универзитетска, као и млади трговачки помоћници из чаршије.

   Ниже "Јамандије" у истоме реду, на доњем спрату Првостепенога суда, била је знаменита трговачка кафана Браће Крстића, а још ниже, друга трговачка кафана која и данас постоји, "Грчка краљица".

   Ред кафана до Калемегдана завршава "Српска круна", некада омиљени хотел, данас кафана старога Београда, са врло лепом терасом ка Калемегдану.

   Почев од теразијског чвора, десном улицом која спаја Теразије и Позоришни трг (Коларчева улица), настаје низ кафана, од којих су многе већ раније изумрле. Једино, на врху те улице, постоји и данас, као траг старога Београда, и постојаће, како изгледа вековима, кафана "Албанија", ругло Београда, али елдорадо свих закупаца те кафане. Не постоји кафана са мање режије а више промета; нити постоји кафана коју посећује тако разнолика и тако мешовита публика.

   Одмах до "Албаније" постоји јос један остатак старога Београда, такође једна кафаница из најстаријих дана наше престонице, "Мала касина".

   На противној страни ове улице постојале су некада три кафане старога Београда, али их је време све три збрисало. Једна је била "Трговачка кафана", ту негде где је сад Извозна банка, према Цупари; ниже ње, према "Малој касини", постојао је "Сребрн коњ", а испод овог, где је сад кућа Ивковића, до Југословенске банке, била је некад чувена "Жмуркова кафана" у коју се пело на четири пет расклиматана степена. То је био познати ћумез, али је имао врло добру ракију и одличне госте. Из ове кафане нису избијали глумци Мита Коларовић, Лаза Лугумерски и Пелеш. Кафеџија чика Лаза, звани Жмурко, био је особењак своје врсте. Он би сваком госту прописао колико чокања сме попити, и, да си хиљаде плаћао, не би могао више добити но што ти је он прописао.

   У стари Београд свакојако спада и данашња Душанова улица, као и Скадарлија и Поенкареова улица једним делом својим. На Дорћолу је једна од најинтересантнијих београдских кафана "Црни орао" о историји чијег имена смо већ казали што треба на ранијим странама.

   У Скадарлији је данас најпопуларнија кафана "Три шешира", која је у своје време била седиште београдске бохемије, коју је сад измешала и друга публика. Кафана "Три шешира" није врло стара. Као што смо већ мало раније казали, то је била кућа оца Ђоке Димовића, који је држао "Империјал". Његов отац је био фабрикант шешира (управо преправљао је и фарбао старе шешире) и на тој кући, у којој је он живео и радио, стајала је фирма, на којој су била насликана три шешира, сваки другог фазона. Кафана је по тој фирми понела име.

   Много старија је по постанку она кафаница на врху Скадарлије која се данас зове кафана код "Вука Караџића", а раније, мислим да није имала никакво име. Она је и данас сачувала тип старих турских кафана.

   Тамо где избија Скадарлија у Поенкареову (Македонску) улицу биле су једна према другој две знамените кафане старога Београда, од којих једна и сад постоји под именом "Хотел опера" (данас биоскоп "Балкан"). То је некад био чувени Пасонин "Булевар". "Булевар" је некад била само зграда, која је и сад на Поенкареовој улици, а према Позоришној улици је била велика и лепо уређена башта, где се цео Београд збирао, и где су се проводиле многе будне ноћи. Доцније, у тој башти назидана је велика сала спојена са ранијим локалом, те је служила за игранке и свадбе, све док се није назидала Коларчева сала. У тој сали је Жарко Савић отворио и прву оперету у Београду. Од престанка те оперете, сала стално служи варијетеима и биоскопима. Пашонин "Булевар" носи име по оснивачу своме, у своје време најпопуларнијој личности старог Београда, Ђорђу Пашони, о коме постоје многе анегдоте које се још и данас причају.

   Преко пута Пашониног "Булевара", на другом углу постојала је до пре десетину година "Еснафска кафана". То је у ствари била еснафска берза рада. Ту су се у рано јутро збирали зидари, калдрмџије, циглари, тесари и друге занатлије, и ту су долазили они који су били потребити, те одводили раднике на посао. Разуме се, да су с вечери те исте занатлије увраћале у "Еснафску кафану" да оставе један део зараде. Но у тој кафани било је и једно засебно сопче, где су често увраћали и други. Тако је у своје време ту стално проводило ноћи ово друштво: Ђура Јакшић, Панта Бесаровић, рачуновођа Министарства просвете, Алекса Шилић, телеграфиста, капетан Марко Петровић, Љуба Недељковић, телеграфиста и Илија "Ћопа", армоникаш. У тој собици је Ђура Јакшић написао и своју песму "Падајте, браћо!" После ове генерације, ту су собицу притисли великошколци, и држали су је деценијама.

   "Еснафска кафана", као зграда, била је својина некога Милоша Жероње терзије, а дуго година ју је држао под закуп Таса Македонац.

   У Палилули, која такође припада староме Београду, бар ономе из доба кнеза-Милошевог, постоје и данас две врло старе кафане које се налазе готово на истоме тргу. Једна је код "Седам Шваба". Та је кафана на углу Видинске и Хилендарске улице, управо према кући старога Јове Илића.

   На вратима је фирма, на којој је насликано седам Сваба како су храбро атакирали на једнога зеца!

   Илићева деца, Драгутин, Милутин, Војислав и Жарко, до те кафане су чинили свој први пробни лет, када су излетали из очева гнезда. Војислав је и доцније увек радо навраћао у ту кафану и, кадгод би коме заказивао састанак, најрадије би то било код "Седам Шваба". Многу и многу песму своју Војсилав је написао ту пред кафаном, под малим, лиснатим багремима.

   На другој страни овога трга, тамо где Таковска улица слази испод старе касарне, налази се такође врло стара београдска кафана којој су и данас као некада најчешћи гости нижи чинови из касарне. Та кафаница носи име "Код крчмарице Маре" и чувена је била у своје време са многих туча које су се ту дешавале између плаховитих Палилулаца и младих каплара.

   Од старих кафана по другим крајевима Београда ваља поменути и кафану "Два тесача" која је до пре тридесет година постојала у некадањој Писарској а данас Делиградској улици. То је била кафаница сва у зеленилу са турским османлуцима пуним зрела грозђа. Била је кафана наших "цимермана" због којих и носи име "Два тесача". Разуме се да је недељом најмилија забава ових "Шваба" била куглана. Ова је кафана била својина првог "танцмајстора" у Београду, онда познатог Тасе, а који је иначе по занимању био стаклорезац.

   Исте врсте је и кафана на Западноме Врачару код "Немачког цара". Она је подигнута шездесетих година на месту где је некад била врачарска рупа, тако да је, према тврђењу старих Београђана, врачарска рупа управо у подруму кафане код "Немачкога цара".

   Године 1842. Вучић се побунио и довео војску на Врачар да запрети Београду и кнезу. Он је са војском пао на ону ледину где је канцеларија среза врачарска. Тада ту није била ниједна кућа већ је била пуста ледина. На тој ледини била је једина кућа коју је подигао Исидор Стојановић. Како је Исидор Стојановић кућу градио од набоја, то је у близини исте ископао дубоку рупу из које је вадио земљу за набој. Вучић је хватао своје противнике, и како на ледини није имао других затвора где би их држао, добро дошла му је била та рупа те је у њу трпао своје противнике. Та Вучићева рупа је задала страх и трепет његовим противницима. Први је у ту рупу стрпан неки Тркић из Шапца и неколико је дана био сам, те се и по њему једно време звала Тркићева рупа, а доцније је названа врачарска рупа.

   Кафана "Немачки цар" била је средиште Немаца насељених у Београду, који су се и иначе најрадије настањивали ту на Западном Врачару. Ту су недељом приређивана посела, играо се шотиш и уз пиво певале немачке песме. Ову је кафану годинама држао под закуп отац г. Ставенова-Пепике, дугогодишњег службеника Срп. брод. друштва.

   Постоји на крајњој периферији још једна кафана коју треба споменути, јер је добила име баш због тога што је била бестрага удаљена од вароши. Та се кафана зове "Сибирија", а и данас постоји. Некад је она била на пустоме друму (смедеревском), чак близу старих козара, тамо код Седам кућа. Данас је она у средини великога насеља које је на томе путу на Смедеревском ђерму отишло чак у Мокролушке атаре.

   И данас је то пријатна кафана али иза ње има сад већ и других, као што је на пример "Цветкова кафана".

   Ранијих година "Сибирија" је била потпуно усамљена све док општина није преко пута ње подигла трамвајске депое. Уз те депое почело је да се гради насеље у њима запослених раденика, док није скупа кирија у центру натерала и друге Београђане да се у томе крају населе.


Бранислав Нушић, Београдске кафане