Белзацер

Белзацер (Belsatzar) Писац: Хајнрих Хајне, преводилац: Јер. Ж.

Ноћца је пала ко̂ црни вео,
У тами лежи Вавилон цео;

Алʼ тамо где су краљеви двори,
Уз блесак свећа песма се ори:

Белзацер силни не зна за ваје.
У двору своме весеље даје.

Гомила слугу с крајева разниʼ
Уз дивљу хуку пехаре празни,

А звек пехара баш ко̂ што ваља
Гођаше срцу силнога Краља.

Образ му пламти од светла жара,
Узбуди му се охолост стара,

Па у заносу пијанства свога
Поче да хули највишег Бога

И грмну псовка и грмну вика
Од бесрамника и бестидника.

Краљ нешто викну поносна гледа
И оде слуга — краљ заповеда!

Судове носи, о грдна срама,
Из Јеховина поносна храма!

Белзацер силни без помишљаја
Напуни пехар вином до краja,

Нагло га попи до једне капи,
Па тад без свести громко завапи:

„Јехова нула на своме трону,
А ја сам сад краљ у Вавилону!”

И тек што грешна хула одјекну,
Хладно га нешто у срце текну.

И неста смеха крај жарка вина
У сали наста гробна тишина.

Алʼ погле чуда: на белу зиду
Рука се види у чудном виду.

Огњена слова пламеном пише
И нестаде је, нема је више!

Пијани силник леденим гледом
На свиту своју гледаше редом,

Алʼ чета слугу од тога часа
Нема и бледа не пусти гласа.

Дозваше маге, да натпис виде,
Ко како дође тако и иде —

А Белзацера, до скора, славна
Те ноћи сакри гробница тавна.

Извор

Дела, 1. јануар 1895. Књига пета. Стр. 88–89.