Без наслова

Без наслова  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Јавише ми да је данас, 30. јула, тек што је весео јавио својим друговима у Београду да је свршио преговоре који воде сигурно народној слози, враћајући се кући, сину свом јединцу, пао у Чачку, изрешетан револверским мецима свештеник и професор Драгутин Булић.

Ланске године би се рекло: убили су га комунисти.

Ове године, после његове осуде од лондонске радио станице, мора се рећи: убили су га они што су криви за смрт неколико стотина хиљада Срба.

Немам ништа да кажем о овом тешком губитку српског народа и његових другова.

Немам ништа, јер сам већ све рекао у истинитој причи: Професор Дарко Јелић под словом „З”, јер Дарко Јелић није нико други него свештеник и професор Драгутин Булић.

Био је жив: Морао сам му име променити. Био је свештеник: прећутао сам. Био је удовац: у причи му је жена жива. Имао је једног сина Србољуба: дао сам, из истих разлога, два сина: Мирка и Миленка.

Али, све је друго углавном истина. Речи су у разговорима свакако друкчије, али су догађаји сви истинити и смисао разговора увек веран.

Знали смо сви ми како је његов положај опасан. Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:

„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем своме народу. учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним!

Бог је ту велики и силни. Чуваће ме док му требам.

Без његове воље не могу ми ништа.

А по Његовој нека буде сада и увек и у све векове”.

Тако је погинуо.

Данас више немам шта рећи.

Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем.

Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумевали, схватили.

То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.