О ви, што гледате са прекором јетким
Безбожника, над ким склапају се вали,
И бежите од тог, што је првих дана
Угасио светлост, која срце гали, —
Умирите безум охолости круте,
(Зар на милост права он имао не би?)
Па, тронуте душе, почујте му ваје,
Он злочинац није, крив је самом себи.
Ко ће мелем дати за његове грехе,
Кад је, јадник, лишен и прве утехе?…
Гони ли га судба неумитна, тајна,
Изневери ли га срећа малотрајна,
Издају ли нађе, где утехе тражи,
Позна лʼ пријатељства превртљиве дражи,
Без ослонца сваког, отпадник од вере
Тек тада осети, шта је права злоба:
Њему се не пружа она рука света,
Што дарује блага с оне стране гроба;
Залуд су, у красу слободне простоте,
Откривене пред њим природне красоте;
Залуд око свуда креће тужни глед —
Ум тражи божанство, алʼ је срце лед.
Синови несреће, немоћи и страсти,
Од рођења свога гробу смо у власти.
Сваког часа може доћʼ последњи дан:
Живот — пун невере, колеб непрестан.
Обавијен тамом, хладном грозном тамом,
Кад загробни почне душе наше ток,
Тешки ли су боли опроштајне сузе,
Тежак ли растанак на незнани рок!
Ну ти онда, веро, с душом разговараш,
Ти јој гробну таму гониш и обараш,
Ти је надом крепиш на далеки пут.
Још теже је своје другове преживетʼ,
Али и ту вера светли сваки кут,
Дух клонули крепи, срцу даје лека:
„Још једно виђење за гробом нас чека”.
Он, пак, мудрац слепи, јеца поред гроба,
Он ни за шта не зна што утехе спрема,
Не осећа поздрав укрепљиве наде —
Иде гробу, зове… — одговора нема…
Јесте ли га видʼли, сред вечерње тмине,
Тамо где прах труне његове родбине?
Јесте ли га видʼли, где је рака скрила
Трошни пепо̑ оне што му беше мила?
Вечерња тишина мртвима га зове,
Наслања се на крст онесвеслом главом,
Уз очајне сузе, уз паклене сузе,
У ћутању страшном, у безумљу правом,
Ри̏да. А крај њега, на скорашњу хумку
Побожно клекнувши, да је мајци ближе,
Гле, девојка млада, у тихоме болу
И нежан и тужан поглед небу диже!
Друга, озарена месечином бледом,
Ко̑ анђео туге, што са неба слеће,
Грли хладну хумку и уздахе вије…
Тама тиха пада, гробље велом крије…
А он, бедник, гледа, гледа то и пати,
Па затресе главом, са гроба се креће,
Иде даље, алʼ га јад и тамо прати.
Уђе ли у цркву, где се Богу поје,
Ту још и увећа боле душе своје.
Ту, испред олтара, ту сред сјаја тога,
Од гласа пастирског, светога појања,
Узаври безверје, што га свуда гања,
Он не види нигде, нигде тајног Бога;
С натмуреном душом пред светињом стоји,
Хладан према свему, окорела срца,
Он с досадом слуша молитвене гласе:
„Срећници! Срећници!” одједном загрца,
Што се ја не могу тргнутʼ уму строгом,
Па једино с вером да паднем пред Богом?”…
Алʼ залуд, залуду! Нема куд ни камо,
Блаженства му нема. И безверје само
Безверника вуче по животној стази;
Он за тужним вођем гробу своме слази.
А шта га то гони у тај незнан вир? —
Ко зна! Алʼ он само туна види мир.
Лајпциг 1902.
