Пређи на садржај

Бахчисарајски шедрван

Извор: Викизворник

Бахчисарајски шедрван
Писац: Александар Пушкин, преводилац: Јован Дучић


БАХЧИСАРАЈСКИ ШЕДРВАН
(А. С. Пушкин)


Многи су, као и ја, посјећивали овај
шедрван, али неких нема више, а неки
путују далеко.
Сади.

Сједи Гиреј мутан, мрачан,
Јантар пуши, брижан љуто,
Око њега све је сјетно,
Све је н'јемо, забринуто. . .
Све у дворцу бјеше тихо,
Сви читају више дана
Страшне знаке гњева, јада,
На сумрачном лицу Кана.
Ал' господар кад им горди
Нестрпљивом мане руком,
Све се пред њим ропски клања,
Све излази, мучећ муком.
Он остаје н'јем, усамљен —
Слободнији дах му тада . . .
Строгим челом јаче блисну
Притајени вали јада:
Тако с' облак одражава
У зрцалу мора плава.
Ал' шта трза горду душу,
Какве мисли, какви снови:
Да л' на Русе нова војна?
Да л' за Пољску закон нови?
Ил' завјере и издаје
Усред војскâ нађе своји'?
Страши ли га јад народâ?
Ил Хенуја то се боји?
Не, малакса рука грозна
Скупљајући славе бојне,
И мисô му далеко је,
Далеко од нове војне. . .
Је л' издајство, је л' невјера
У мирни му харем пала,
И ханума, кћи невоље
Је л' Ђауру срце дала? . .
Не, жене му и не смију
Да што желе, да што жуде,
Под вјечито будном стражом
У тишини цвате туде.
За издајство и не знају
У вјечитом крилу јада,
Сјен тамничка тврдо чува
Њине чари, љета млада:
Врт стаклени ко што крије
Тужне руже Арабије. . .
И пролазе драги часи,
Дни, мјесеци, љета гину,
И односе у неповрат
Херувимску младост њишу.
Једнолично и досадно
Теку дани тромо, лако,
Живот гине у љености
И наслади реткој тако. . .
Младе жене обмањују
Срце, младост која горе,
Китећи се и заводећ
Дуге игре, разговоре —
Ил при шуму живих вода
Што роморе с тугом њима,
Јаворовим шећу хладом
У лаганим ројевима.
Зли међ њима ходи евнух
Ког се заман клоне редом,
Он их прати и дан и ноћ
Будним слухом и погледом.
Све сљедују р'јеч његову;
А велика воља Кана,
За њега је закон исти
Као света р'јеч Корана.
Он не тражи сласт љубави
Ко кип мртви сноси мирно —
Подсмјех, пакост, укор, мржњу,
И шаљење безобзирно;
Сузе горке, уздисаје
Мутни ропот, боле, ваје . . .
Лукавим је продро оком
У дубоке женске ћуди,
У харему у невољи
И кад бјеше посред људи:
Нит их љуби, нит их штује,
Нит их мрзи, нит вјерује.
Распуштене лаке косе
Кад робиње дивне ходе
На купање, у дан жарки —
И кључали вали воде
Кад се проспу живим пљуском
На Канове красне жене,
Ту је и он. . . Равнодушан
Он их гледа обнажене. . .
И кроз харем, ноћ кад падне
По меканим ћилимима
Од ложнице до ложнице
[радови у току]

Извор

[уреди]

Летопис Матице српске, књига 201. Свеска I за годину 1900, у Новом Саду, издање Матице српске, 1900, стр. 3—20.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.