Бакоња фра Брне/XII
Протекла је година дана од смрти фра-Брне Наћвара. Бакоња фра-Брне стигао је на своју парохију у К. да замијени фра-Пињату Ћука. Три дана млади фра-Брне бијаше као гост у парохијском дому. Његов лијепи зеленко гризао је у нуглу коњушке а његов сејиз (једно момче Кркотића) либио се уз старога слугу Пињатина. Фра-Брне је имао поваздан службенога посла, пишући инвентар црквених и парохијских ствари. Пакосни Пињата навлаш је одуговлачио и цјепидлачио, али фра-Брне не изгуби стрпљења, но је све, чак и увредљиве ријечи примао са осмијехом. Виђенији сељаци долажаху одвојено и у гомилама да се познаду са новим парохом. Његова слава бијаше га давно претекла. Знало се да је млад као капља, лијеп као уписан, бињаџија као какав бег, снажан као рслан, срчан као хајдук, уз то богат и огранак једне старе свете лозе. да се све те особине налазе при једноме човјеку, то је тешко било вјеровати, али и оне које бијаху на први поглед видљиве заношаху његове парохијане. Фра-Брне је пријатељски сусретао свакојега и сваким начином настојао да они одмах осјете разлику између њега и сухога фра-Пињате. И сељаци одлажаху задовољни. Једино млађи људи врћаху главом, јер по самоме чувењу помамило се, болан „женско уво“ гдје им дође фратар каквога нема Далмација! А шта ће бити кад га виде изблиза и кад га чују како пјева! Јер, збиља, кажу и да пјева дивно...
Најзад фра-Пињата очисти стопе. Фра-Брне нареди да се окрече свијех пет соба, па на горњем спрату распореди свој лијепи нови намјештај, који бјеше купио у варошици. Одмах при уласку, где је дотле била соба слугина, биће одсад „канцеларија“, да сељаци не би шврљали по кући тражећи „вратра“. А да би се то озбиљније препријечило, фра-Брне даде направити решетку пред стубама. Осим тога ста уређивати двориште и врт, који бјеху прилично запуштени.
Све је то заузело три-четири дана. По селу се пратио сваки његов покрет и разносила свака његова ријеч. Он је свакога јутра „диванио“ малу мису, али како бјеше вријеме највећег пољског рада — окопавање кукуруза — није нико долазио ни у цркву ни иначе к њему.
Најпослије ограну и недјеља.
Све, и старо и младо, спремаше се цркви. Људи су се бријали, жене су вјетриле зубуне и опрегаче, узајимао се сапун по кућама, натакали се вишци ракијом, бураче вином, тргали се шипци са тавана, брбале су дуње по дну ковчега, задруживала се стока како ће и више чобана моћи на богомољу. Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње. Старци сјеђаху пред фратровим двориштем. Кркота, у новим хаљинама, држећи руке на крстима и звиждукајући, шетукаше по дворишту као војник на стражи. Кад се кнез упути у кућу, Кркота диже главу и замаха њом, само толико.
Дуго се чекало и гледало пут отворенијех прозора, на којима лепршаху китњасте завјесе, предмети великог испитивања и нагађања женском „уву“. Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе. Можда је премишљао о свијем прошлијем свечаностима при првој миси новога пароха, јер одједном диже главу и рече: „Е, овога није никад било!“ — па отиде у парохијску кућу, не осврћући се на Кркотину забрану. Али се на вратима срете са фра-Брном те устукну.
Сав народ поустаја. Сви они који дотле не видјеше фра-Брну зинуше од чуда. А он достојанствен и лак, штитећи бијелом марамом главу од сунца, прође између стараца и уђе у гробље. Све се скркну око њега. За два минута обје му руке и конош бјеху влажне од цјелива. Једва се ослободи те уђе у сакристију да се обуче.
Затијем, више од два часа, плијенио је милином срећни пастир своју нову паству. Од тренутка кад својим звонким гласом прво запоја, до тренутка кад послије мисе, на крају своје поздравне бесједе не рече „амен“, нико не скиде очију с њега.
Пошто изађе, црквењак и Кркота изнијеше ракију из куће да часте народ, а примљена уздарја стављају пред Брну, који већину тога подијели међу дјецу. Онда се ухвати коло, а старци се с парохом склонише у врт, гдје га узеше на испит, онако, сељачком лукавошћу. Бакоња се добро сјећаше Срдаревих поука, те њеке примијени. Шта га све нијесу питали!? Један је тражио лијека њекој болести, други је искао савјета због њеке парнице, трећи је издалека наводио да му треба новаца, а да не би жалио дати добар залог итд. Бакоња стаде сасвијем потанко, управ досадно потанко, испитивати онога првога о његовој болести, па онда засу савјетима о лијечењу, које је опет толико трајало; тако исто поступаше и са питањем о парници, а учини се да није чуо или да није разумио наговјештај онога трећега. Тако га је вазда Срдарина свјетовао: „Говори у бескрај о ономе што ни мало не засијеца у твоје интересе, а чим се сељак дотакне ствари која би ти могла донијети зановијети, направи се нејасан па, ако хоћеш, и недотупаван.“
Пред подне се народ разиђе. Људи однијеше мишљење да је паметан, жене да је скроман и милостив према дјеци. Још се изнити читава прича како кућу држи чисто и господски, али да се храни сасвим просто, пошто му један његов рођак готови. Још се види да није у души поносит, кад он и другима каже да му је Кркота рођак.
Послије подне Бакоња пројаха кроза село, те се пред сваким двориштем устави и поразговара, не гледајући у очи младе женске, иако су га њихве очи пиле. Тога је вечера ипак одјекнуло због њега доста удараца по невјестама — па иако под сасвим другијем изговором.
Тако је трајало за њеколико недјеља, докле се народ не утврди у мишљењу да је фратар сасвим друкчији него што би се могло мислити видећи га онако млада и бујна!
Једнога раднога дана увече дође из варошице (не оне којој је припадало Зврљево, него оне којој је припадало село К.) један дебељко лацманин и с њим један факин носећи велику котарицу. Факин одмах отиде, а дебељко остаде. То је био кувар, који је дуго времена служио код њекога имућнога самца.
Сутрадан пред подне стигоше: поп Илија, Срдар и Тома, Машин син са Велике оштарије. Бакоња им се надао, јер је свакога тренутка излазио из куће и изгледао. Бакоња је одржао ријеч задану попу Илији, јер, прије но што доби парохију, био му је гост два дана. Поп Илија бјеше удовац без дјеце, а на гласу бјеше његова дочекљивост. Сад се Бакоњи образа тицало да му се тако одужи да се и то разгласи, па макар његови парохијани промијенили мишљење о њему; а већ не треба казивати како је својски желио Срдара, и због чега му је добро дошао и Тома.
Четири дана непрекидно трајаше гозба. Домаћин и Срдар очатили би мисе, па би тек тада будили попа Илију. Онда би сви у шетњу на коњима. Кувар се управ ачио својом вјештином, те је свакога оброка задивљавао поп Илију, који је могао судити о тијем работама. Он и Срдар особито се издовољише морском рибом, које бијаху жељни и за којом се тако слатко пије. Послије ручка „спавнули“ би сви, па би се опет шетали до вечере, која се доцкан почињаше.
Поп Илија и Тома отидоше, али Срдар оста. Сутрадан отиде и Бакоња тобож да походи родбину, како рече главарима, а замијени га Срдар у парохијанским дужностима. На Великој оштарији оста два дана, па оде у Зврљево опет на два дана, јер се Галица удавала. У повратку је опет имао посла на Великој оштарији за један дан, па се врати у своју парохију, и смјеста се увјери да је Срдар већ омиљен међу сељацима, јер га затече с великом гомилом у гробљу гдје пију.
Протекао је већ мјесец дана откад Срдар гостује и Бакоња одлази сваке недјеље за један дан. Додуше, зуцкало се о томе, али никоме није криво било што се млади фратар бакочи изван села.
У почетку бербе Срдар се врати у манастир, а почеше долазити походе из Зврљева. Најприје дођоше Кушмељ, Шкембо и стари Кркота, те зачамише. Кушмељ и Кркота шврљаху цијелога дана по виноградима, упознајући се са људима. Кнез је свуда лијепо приман био, те се свак чуђаше његовој необичној снази, кад би као из шале дизао бадњеве са кљуком. А Кркота заглушиваше свакога причајући о разним особинама Јерковићева соја. Он је увјеравао да никад не бјеше њихове одиве вјештице, те се женици увијек грабише око њих. Обојица пак од лупежа стрица Јурете направише њекога знатнога јунака, који је био страшило ркаћима.
Послије њих дођоше: Осињача, Крива, Чмањак и стриц Чагљина. Како Осињачина намјера бјеше да ожени Чмањка, то она и Крива стадоше врло вјешто сијати ријечи о том, а како се Чагљина досјети томе, а бјеше му потреба од њеких двадесет и пет талијера, то он проглуши село причајући о честитости Кушмеља и Осињаче и њихову великом имању. Најзад, на велико чудо Бакоњино једнога вечера „изуше се“ пред њим. То је Чагљина, разумије се, исказао у једној здравици, у којој привуче пажњу дујову ова изрека: „А да велика богољубнос твоја свеже мало и далеко Зврљево са овим богатим и племенитим селом, то је по сриди наше дите Јозица, које твоја богољубнос може усрићити.“
— Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим.
Чмањак побјеже.
— Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да...
— Знам, знам — прекиде је нестрпљиво син — него с ким сте ви то уговорили, на коју сте око бацили?
— Па на нику Вицу Јеретину...
— Вицу! — узвикну фратар у чуду, јер она бјеше удовица, старија од Јозице најмање десет година, а тако крупна да би га, што но кажу, могла за пас задјенути. Он одмах разумједе шта их је навело на тај избор. Вица је била имућна удовица без дјеце.
— Јесте ли ви при себи? — рече он. — Ди је она за бедуастог Јозицу! Осим тога, да ли је она за наше село и за нашу кућу! Она је навикла живити у равници, па, борме, и у сваком изобиљу.
— Лако је за све то, ако ти само оћеш — умијеша се Крива.
— А шта ту „крупна“, „богата“, „старија“ и шта ти ја знам — вели Чагљина. — Главна је ствар: част. Она је мудра жена, колико сам ја позна, и она што највише жели, то је да се назове снајом једнога вра-Брне Јерковића.
Дуго су о томе распредали, и најзад Бакоња не може друкчије него пристаде, а Чагљина сутрадан предаде злато и смете Вицу и званице једном здравицом какву никад прије није смислио.
Трећу најезду сачињаваху: Галица, муж јој, Рора, Кљако и Цонтрона. Ти дођоше испред Божића. Бакоња се веома бојао да Кљако и Рора нијесу дошли да разгледају земљиште, како би им послије лакше било „приваћати“, те су кувар и Кркота имали наредбу да им никако не допусте да се тријезне. То је био једини начин да се парох обезбиједи. Цонтрону пак није могао зауставити да не лијечи дјецу по селу од сугреба и урока...
И тако село имаде прилику да позна готово сву родбину Бакоњину. Иако већи дио њих не начини рђав утисак, опет су се сељаци чудили на кога се Бакоња увргао.
Послије празника дође опет Срдар у госте, те Бакоња једва одахну и отпутова мало, а пошто се врати, нови пријатељ, Вицин брат, поче зидати прилично опсежну кућу, недалеко од парохијског дома. Све је село знало да је он пуки сиромах, те се нагађало да је то Вицина намисао, и да ће довести мужа, у уљештво. Брат о томе није ништа говорио, иако су га често питали. Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину. Цвита је већ била испрошена за једног удовца, пропалог трговчића у варошици, а Јозица већ бјеше три пута оглашен. Више је бриге фратру задавало ово пошљедње, јер се бојао бруке, и често говораше о томе са Срдаром. Да не би њега, могуће је да би Бакоња ту свадбу одгодио, па и покварио. Али му Срдар не даде премишљати, но учини да с тим похита. Ради тога Срдар оде у Зврљево и дође са сватовима. Сељаци се зачудише увјеривши се да се Вице збиља пресели у Зврљево.
Међутијем нова кућа бјеше покривена, па се закључа, и остаде тако пуста.
Вицин брат се јадаше да нема више новаца за даљу опрему, а у исто вријеме нејасно наговјешћиваше да га је њекако сестра преварила. Чуо је био да ће власт послати жандаре у село, па им је хтио спремити стан.
То је било пред црквену славу, која бива у јесен. Тога дана, по обичају, стече се мноштво народа, свећеника и варошана. Међу овијема био је и њеки трговчић из даље варошице са својом женом. Тај човјек бјеше у годинама и ружан, а жена му не само млађа двадесет година од њега, него и тако необично лијепа да би јој тешко могао пара наћи, те, у свој налози, она веома упаде у очи, а и он због противности. Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали. Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао. Говорио је да би је купио, јер му је давна жеља да има гдје у селу кућу и мало врта гдје би о љетњој припеци могао доћи на хладовање. Како је сељацима ласкало да сједи један имућан варошанин у селу, то га сви наговараху да купи, наваливши на продавца, те попусти у цијени. Иван купи кућу.
Фра-Бакоња имађаше пуну кућу гостију, тако да су по двојица, по тројица смјештени били у једној соби. Међу гостима, разумије се, бијаху Срдар и поп Илија.
Тога тек дана сељаци познадоше колико вриједи фра-Бакоња. Кад се послије вечерње момчад поче бацати камена с рамена, Бакоња је задуго био међу гледаоцима, па пошто се изведе начисто који је најбољи уметач, фратар узе камен, па као из шале добаци. Тај најбољи уметач бјеше њеки ришћанин из поп Илијине парохије, младић висок и необичне снаге. Бјеше му име Стојан. Сви се веома зачудише, јер Стојан бјеше одметнуо и побољима око три стопе.
— Шта учини, дуовниче, ако бога знаш — рече Стојан смијући се преко воље. — Ти кô из шале добаци, а вјере ми, ти би далеко пребацио. То говорећи, Стојан свуче јечерму, стегну се пасом, па поступајући три пута, паде за каменом и пребаци за једну пед.
Диже се велика граја. Ришћани викаху: „А, ко ће кô Срб.“ Католици пак, у огромној већини, а јетки што ркаћ однесе славу, навалише молити фра-Бакоњу. Он се за дуго шчињао смијући се, али кад чу њеку подругљиву замјерку од једнога друга Стојанова, Бакоња зави рукав од мантије. Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака.
Диже се права бура, али се Бакоња уклони. Његови парохијани стадоше га величати и причати зачуђеним гостима све што он може учинити. Њему је као од шале прескочити трупачке најбољег коња, или скочити из бачве у бачву, или сломити потковицу, или погодити из пушке гдје оком назрије.
— Богами, брате, он је прави Срб! — рече један кнез ришћанин.
Слава Бакоњино разнесе се надалеко.
Фра-Бакоња не само што угоди својим парохијанима, не само што се кршћанлук надалеко поносио њим, него због витешке своје ћуди, због душевности и искрености стече много пријатеља и међу ришћанима и њиховијем поповима.
Он је пак сам о себи говорио.
— Сви кажу да сам добар човик, а ники кажу да сам рђав фратар! Може бити и једно и друго! Кад сам се родија, ја нисам избира шта ћу бити, а садак сам каква ме дадоше бог и људи!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|