Бакоња фра Брне/XI
Љето је. Зора је. Бакоња спава у предњој стричевој соби као и увијек. Ноге му пресижу душек, који му је толико година дугачак био, а како лежи наузнак, душек мало што није узак под његовијем широкијем леђима. На поду, крај главе налази се фјорентинска мједена лампа са четири носка, расклопљена књига посута пепелом, дувана у хартији, земљана лулица са кратким камишем и огледалце. Подаље су разбацане хаљине. На Бакоњиним бијелим и руменим образима, осјењенијем првом длаком, огледа се младићно здравље; око усана лебди му осмијак, а како је пружио снажну, бијелу мишицу, прилика је да снијева е му на њој почива вршњакиња.
Будионица зазвони. Из старе навике Бакоња се прену и прекрсти, али не скочи као њекад, но лешка докле не изумре пошледње зујање звона и замишља веселога Бутрицу како поскакује држећи се за коноп. Најзад сједне; протеже се и с поносом омјера своје јаке удове, па дохвативши огледалце и гладећи се по бради, помишља на црномањасту Јелку.
Прије догађаја са Пјевалицом Бакоња бјеше свега два-три пута, Бујасовом бријачицом, ошурио „маовину“ с лица; али откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву, а откад му Јелка рече да јој се прсти јеже кад га помилује, Бакоња се поче бријати свакога другога јутра. Дакле, тај додир руке са првијем знацима мужевности напомињаше му Јелку.
Задуго, чим би Бакоња отворио очи јутром, милина би му испунила груди и он би похитао ка прозору да отправи први поздрав њојзи преко воде, знајући да и она о њему мисли чим се пробуди. Није ријетко бивало да он, кроза зимњу кишу, кроз прољетњу маглу, угледа у даљини као њеки мали камени кип, а он је знао да су очице тога кипа упрте ка манастиру, да уздаси лете к „милом Бакоњици“, да се руке савијају грлећи његову прилику, те би се и Бакоњи сузе завртјеле и, прожет онијем милијем осјећањем, све што рађаше, рађаше као у бунилу. Послије подне, као што сунце распрши маглу, тако би он снагом своје воље разведрио своју главу, те знађаше да шмигне неопажен преко воде. За то је, осим помоћи вјернога Дундака, требало доста хитрости и прегаоштва, али то титрање са својом сигурношћу (јер, без сваке сумње, кад би се дознало, био би с мјеста истјеран) имађаше особиту чар за Бакоњу. Кад би своје злато прекорио што јутром зебе и кисне, она би му умјела одговорити само сузама радости и јачим привијањем на своје груди, као да му хоћаше рећи: „Та видиш ли да те моја јака жеља и привуче и проведе неповријеђена кроза погибли!“ Ту је мисао Бакоња читао на лицу Јелкину и вјеровао да је тако. Осим тога, обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити њихову тајну, кад она оста скривена од матере (Јелка немађаше ни оца ни браће, но двије млађе сестре), од сусједа и пастира. Најзад Срдарина, који се једнако „кланчао по кметови кâ обаћетан пас“, затече их на осами, али се учини невјешт. Бакоња немирна срца, врати се к возу, гдје затече намрштена Срдара. Овај му пође у сусрет такијем начином, као да ће га шчепати за гушу, а кад Бакоња устукну, Срдар удари у грохотан смијех и загрли га говорећи:
— Еј, лудо дите, зар да се фра-Јаков за таке ствари љути! И мислиш ли ти збиља да ја за то нисам одавна знâ? Та знали смо ми одавно... и ја и Јелица. Још смо се чудили вашој неопрезности. Јелица ме више пута наговарала да ти понудим да се с твојом Јелком код ње састајеш, ди ћеш бити сигуран кâ у својој кући. „Жâ ми је, вели, оне луде дице, јер ће најпослин заглавити.“ Ја је нисам тија послушати, знајући да је забрањено воће млого слађе, кад се до њега кроз трње докрадеш, али већ видећи да сте изгубили сваку бојазан, ја сам вас отимице затекâ. Сад како знаш!
Од тада неста сваке опасности. Бакоња је на новом коњу новога гвардијана готово свакога дана уза Срдара ишао преко воде и одмарали се код Јелицâ. Фра-Тетка је драге воље пристао да му Бакоња укроћује зазорљивог младог „билца“, којега бјеше купио од њеког дужника фра-Брнина...
Тако је њекад бивало, а сад?
Сад, након десет мјесеца, послије првога, присног, заносног састанка, Бакоња, као год што се из пуке навике бријао свакога другог јутра, тако је из пуке навике гледао преко воде, тресући узгред дувански пепео. Нестанак свију препријека, знатне промјене у Јелкиним цртама, додир са Срдаревом Јелицом, Срдарева причања из своје прошлости, поуке које се из њих могаху црпсти и, особито, видјело у ком Срдар приказиваше женски свијет, све је то, мало-помало, утјецало на Бакоњу и чинило да вехне свјежина његове љубави према Јелки. Додуше, Бакоња се љутио на себе зато што поступно осјећаше како ишчезавају дражи при дјевојци која му се из велике љубави сасвим предала, која га је једнако љубила до лудила, али није могао ратовати са својим срцем нити се могао претварати. Све што је могао то је да је сажаљава, и он је искрено сажаљавао. Да није тога било, он хоћаше поодавно с ном раскрстити; а да се скоро не деси прилика која разбуди његов понос, он би био то учинио тијех дана. Ту је прилику створио Бујас. Он је знао за другареву тајну, а познао ваљда и преобрат у њему, те почео облијетати око Јелке, која се пожали Бакоњи, а Бакоња поднесе шаке у очи Бујасу. Сад Бакоња, гледајући с прозора, жаљаше што је од старога друга начинио новога непријатеља и што се, на њеки начин, везао да и даље проводи љубав с Јелком. Али намах опет му се ражали, јер се сјети да му је Дундак причао како је очајница три дана засопке долазила на воз и тамо дуго чајала.
Бакоња, намрштен, ста распремати собу. Једна неугодна мисао изазва другу. Доиста му Бујас намјешта замке! А онај гадни Мачак, откад нестрпљиво очекује да се зафратри и да добије парохију постао је така притворица да се човјеку не мили погледати на њега! Пошто пак, у пошљедње вријеме, обојица завиђаху Бакоњи, природно је да су се потајно здружили, те раде против њега! Али шта му, најпослије, могу? Е, да видиш, могу! Ако су се „изули“ Вртирепу (кога, за несрећу Бакоњину не трпе ни као помоћника на парохији), па Вртиреп узме конце у своје руке како је препреден, могло би се лако десити да Бакоња падне у замку. Па и њихови фратри, Дувало и Блитвар, пристали би радо у хајку на Бакоњу.
Из тих црнијех мисли трже га куцање на вратима из тријема. Бакоња отвори и, сукобивши се са ведријем лицем малога Бутре, разведри се и сам.
— Добро јутро, Иве! Јево чизме и јево топла вода, а ладну ћу донити одма! — рече дијете, просећи очима лијепу ријеч од Бакоње.
— Добро, мој Бутрице, добро! — прихвати Бакоња тапшући малога по гојном образу, нашто он одлети као стријела, а он диже своје чизме да види јесу ли добро очишћене, па их стави иза себе, па унесе вједрицу топле воде, па спреми дуван и лушу у свој ковчег, па ста уређивати књиге у полици, које је синоћ разметнуо тражећи што за читање.
Већ је година откад га Бутре послужује. Он у своме срцу није раздвајао свога учитеља Бакоњу од стрица. Бакоња му бјеше идеал. Што Бакоња рече, то је свето, што се против Бакоње рече, то му Бутре одма јави, зато се Бакоња смири не чувши ништа ново. И он је детету враћао мило за драго и био му од користи учећи га свакога дана, чим се учврсти у милости Теткиној.
Кад Бутре донесе хладну воду, Бакоња му даде чвочицу у нос, па унесе вједрицу у стричеву собу, хвалећи Исуса. Брне рече стењући:
— Ти си јопет пушија несритниче! Јето сав воњаш на дуван, а ноћаске сам опазија...
— Нисам — одговори Бакоња отварајући прозоре. — Нисам пушија, него сам синоћке, сидија код фра-Думе, па је он пушија, а мени се упија дим у одићу... Ако заповидате, вода је ту!
— Тако! — рече Брне сједајући с натегом. Бјеше доста посиједио и измијенио се за тијех десет мјесеца. Образи му спласли, подвољак се спусти више но прије, на шији му се кожа набрала, те се чињаше као да су му шклопци изашли.
— Тако! — понови он спуштајући лагано низ кревет надувене ноге, које Бакоња одви и опра, па их намаза жутом машћу Пјеваличном, обложи их листовима свежег репуха, уви их повојчићима, стопала му зави крпама, назу му простране свитне ципеле и поможе му да сједне у наслоњачу. Све то Бакоња уради брзо и вјешто као какав болничар, па се врати у своју собу да се спреми и отиде на јутрењу.
Да испричамо укратко како је фра-Брне проживио тијех десет мјесеца откад га Пјевалица истјера из собе.
Прво што треба споменути то је да је приложио цркви педесет талијера, а не двјеста или триста као што су се сви у манастиру надали. Пошто су толико исто приложили: Блитвар, Дувало, Жвалоња, фра-Томе и Закарија из Зврљева, а нови гвардијан двадесет и пет талијера више то и Брне послије придаде да се изједначи са Тетком.
Што се пак тиче лијечења Пјеваличинијем начином, фра-Брне уведе оваки ред у своме животу. Јутром, пошто би му синовац све учинио као оно сад, Брне би изишао тачно у осам часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет. Тако би се одмарао и читао докле стрјелица на часовнику не покаже тачно девети час. Тада би опет изишао на тријем и прошао на горе и доље осам пута, па би се вратио да се одмара као и прије. У почетку десетог часа „учинија би дванајс шетњâ“, како он то зваше, и попио би полак чашице ракије са линцуром; у почетку једанаестог учинио би шеснаест шетња и испио другу половину гркаче, па би отишао на молитве у цркву, гдје би пресједио, а одатле на ручак. Послије подне, тачно у два, почео би опет са четири шетње, па све тако тјерао даље, додајући по четири. Ђаци би дошли на предавање послије другога изласка, а тада Бакоња мораше пазити да не пријеђе вријеме. Тако би фра-Брне ишчепукао дужину тријема тридесет и шест пута дневно и испио двије чашице ракије са линцуром. По његову мјерењу и рачунању, уложио би времена на кретање 107 минута и крочио 4253 пута.
И Брне се осјећао свакога дана боље за колико трајаше суха хладноћа до пред Божић (Пјеваличину маст бјеше потрошио двије недјеље прије, а привијао је репух). Али око Божића удари киша, те Брни најприје поче вртјети у глежњима, па се болови распростријеше у сваку жилицу од стопала, па му обузе жар листове, па му поче сијевати у кољенима, па... леже логом и не могаше копорнути ногама и не могаше заспати. У страшнијем мукама, Брне предаваше школу, грђаше Бакоњу и сав његов магарећи сој, Балегана и његово готовљење, и све на свијету, докле му болови не одузеше ријеч. Тада му се препадоше за живот, те послаше до младога љекара из варошице. Ркаћ дође по највећем пљуску, преписа што и прије, и остави зрнца, препоручи му да се умјери у јелу, па узевши за путнину и пријеглед двадесет талијера, отиде и не одморивши се људски. Брни је било најгоре сутрадан пошто узе зрнца. Па онда, кад се небо мало разведри, болови одминуше, а кад се натушти, болови ојачаше. У тој трзавици Брне науми да иде у „град“ чим се буде могао држати коња, свакако да иде у „град“ гдје има искуснијех љекара на одмет. И поче срачунавати колико ће трошити за себе и Бакоњу, дневно, мјесечно итд. Бакоња не знађаше шта да жели. С једне стране плијењаше га помисао да оде у град, ако ће и за кратко вријеме, с друге, опет, бојаше се да стриц не умре тамо, па шта би он сам међу лацманима, и шта би послије било с њим! Али чим се стриц придиже, први му је посао био да пошље човјека под Велебит ка Пјевалици. Сељак се вратио с другом гуком масти и с поруком од видара да Брне ипак хода и да пије сурутку што више може. Брне поче тако чинити. Преузе првашње шетње истијем редом, само што би иза сваке попио по чашу сурутке, те би се до ноћи надуо као тенац. То му поквари желудац, те је већ слабије могао јести, а у томе му је био њеки бољитак. И тако га ето затекосмо.
Кад Бакоња уђе у цркву, бјеше протекла трећина јутрење. Сви се погледи стекоше на њ, јер, не даље него јуче, гвардијан га бјеше оштро прекорио због тога закашњавања. Очи Мачкове, Дувалове и Вртирепове бијаху пуне једа. Бакоња зажмури, затресе мало раменима и поче најприје истиха слагати уз опће пјевање, па јаче и јаче попусти мах своме силноме гласу и још ста њим извијати и треперити као што давно не бјеше, тако да Бутре од милине зину и укочањи се као кип. И сви остали, мање-више, подлегоше чару, а Теткино се лице поступно ведрило док не прими израз заноса.
Кад изађоше из цркве, Вртиреп, видећи да Тетка не говори ништа, рече опоро:
— Ти, Јерковићу, остаћеш данас без ручка!
Сви се згледаше. Бакоња се уздрхта.
— Јес разумија шта сам наредија?
— Па разуми се да је разумија! — прихвати Срдар и хитро намигну Бакоњи, јер кад се тицаше казне за немарност према цркви, онда је било шкакљиво мијешати се.
Фратри пођоше. Мачак, гледајући преда се, додаде сасвијем збиљски:
— Узми, брате Иве, скрушено ту малу педипсу!
Бујаса спопаде смијех и ухвати Бакоњу за руку. Није се могао повратити од смијеха, но стаде према њему, па га гуркаше назад, бојећи се да Бакоња не кидише на Мачка тако је био разјарен.
— Е, јес губа! — рече најзад Бујас... — Сад виђу каква је губа! Немој се, Иве, жестити, да не учиниш какву лудорију! Ајдемо к Балегану кроз мала врата!
У толикој горчини, Бакоњи слатко паде то неочекивано понашање Бујасово, те му пријатељски стиште руку и ћутке отидоше у кујину гдје затекоше преплашенога Бутру како прича Балегану страшни догађај.
— Мучи ти, мали! — рече му Бакоња. — Ајде у скулу!... Дај ми, Грго, кафу за стрица!
— Сиди ти и пиј своју, а ја ћу однити стрицу! — поврну кувар, па љевајући ђацима, заторока: — Све су то будалаштине и пизма и притворство младога дјакона, који оће да се на причац посвети зар, шта ли? И с меном је сад таки. Не гледа ме у очи и говори ми припокорно, кâ да ће се исповидати у менека. Шта је то, питам вас ја? Јесу ли то шкале прико зида обноћ, па прико гребља ка слугама по сву ноћ, кад је...
— Шта то говориш Грго? — прекиде га Бујас у чуду. И Бакоња стрекну и диже главу.
— Говорим шта знам, али не да одам, ни за прикор, него да се зна да нисам подитињија и да се зна да држим једно око отворено по ноћи увике, и онда кадак је Букар служија... Ја ћу викнути фра-Јакову овако...
Оба скочише, те отјеравши Бутру, стадоше преклињати Грга да не говори даље. Али их Грго не слушаше, но љутито брбљаше даље, мијешајући свакојаке мисли. Најчешће је тврдио да није „подитињија“ и тада би се готово разгоропадио. Ђаци се згледаху. Већ је прошло полак године откад се стари слуга подјетио, те бјеху навикли слушати његове разговоре без главе и репа, али је дотле увијек тихо говорио. Биће, дакле, да је баш тога јутра чуо гдје њеко каже ту ријеч, кад га је она толико пекла, а уз то наљутио поступак Вртирепов, јер је Грго миловао Бакоњу увијек једнако. Ђаци се зачудише гдје он зна њихове тајне од толико година, а никада им што наговијести о томе ни у шали. Они се сад препадоше од пошљедица. Бакоња склопи руке и начини жалосно лице. То привуче пажњу Балеганову, те оћута.
— Стрико мој! — поче Бакоња плачнијем гласом, на што се Бујас, разумјевши мајсторију Бакоњину, окрете к зиду да сакрије смијех. — Стрико мој! Јеси ли и ти зар мој крвник? Оћеш ли и ти да ме туриш у проваљају? Оћеш ли да ме закољеш без ножа?
— Ја? — вели запрепашћени Балеган. — Ја тебе, дите моје?
— Па ти, стрико! Шта спомињеш шкале и прилажења прико зида, кад знаш да сам и ја бија у томе гришном послу? Доста је да то чује фра-Брне, па онда свршено је са мном заувике! — И Бакоња покри лице рукама, а Бујас изађе, тобож и он погружен.
— Ја да моје дите унесрићим? О, о, о! Језик ми се слепија, ако ја о томе више споменем! О, о, о, бог дâ и Дивица...
Бакоњи већ није друго што требало, те понесе кафу стрицу. Идући помишљаше колик је само мијена поднијело његово срце откад је устао, за непуна два часа, како се морао савлађивати, он, коме је у крви било да уради што намисли!
Стриц га дочека грдњама што је закаснио с доручком. Бакоња му мирно и, готово с њеком насладом, исприча шта је било, па се наједи и извади из ковчега лулу и дуван.
— Тако! Шта је то? Шта...
— Ево шта је. Слагâ сам вам да нисам пушија, али нећу више — рече и разби лулу о праг, а дуван просу кроз прозор, па ста распремати стричеву собу.
Брне је у страху посматрао синовца. На његову блиједом лицу трепераше свака жилица, његови снажни и гипки удови бијаху тако покорни његовој вољи, да то стрица неугодно дирну, те, не знајући, зашто сјети се својих предака: фра-Јерице, о коме се пјесме пјевају, и још славнијег стрица Јурете.
Бакоња узе рукописна предавања и једну књигу, отиде у учионицу, па ста шетати.
Те године бијаху стални учитељи: гвардијан, Дувало и Вртиреп. Предавање, кад га је било, текло је истијем редом и начином као што је описано у глави шестој. Бакоња стиже Бујаса у науци, те их изједначише, а како је он, поред свега ашиковања и јегленисања са Срдарем много читао, то је својим питањима често доводио у забуну и ученога фра-Дума. Ону пак двојицу слабо је цијенио, а није то ни крио, те га највише зато и помрзише. Мачак одавно није долазио на предавање, једино је ишао ка фра-Брни, докле је он примао. Већ су три мјесеца откад свакога дана нестрпљиво очекује позив да отиде да се зафратри, те већ и не излази из стричеве собе, осим у цркву и у трпезарију. Бутре је пак долазио касније, као оно њекад Бакоња.
Бујас уђе.
— Нема скуле! — вели он. — Имају ники састанак. Ено и’ свију у гвардијановој камари... Па како сврши са Гргом?
Бакоња сједе и налакти се. Очи су му сјактиле. На лијевој страни чела утонула му браздица у коју се Бујас загледа.
— Шта ти је сад? Је ли ти жâ што смо се помирили?
— Нећу више тамо — рече лагано Бакоња, дишући узбуђено. — Дајем ти рич да нећу више прико воде!
— Е? — учини Бујас и диже високо обрве.
Бакоњи се одмах лице зажари и очи помутише, те Бујас виде да га обузе стид, кајање, срџба и мноштво других нејасних осјећања, и он се крену да изађе.
— Стани! — рече Бакоња. — Ти не знаш како ми је! Ја то нисам рекâ да... Ја те циним кâ пријатеља, па зато оћу да ти ово кажем. Мени је жâ несритне дивојке. Ако ја будем и даље ишâ, она се неће удати, а било је прилике и досад да се уда... Разумиш ли?
Бујас потврди главом, слегну раменима и изађе.
Тада Бакоња бризну у плач, у силни плач. Учини му се да му сузе извиру из дубине срца, а не осјећаше да му бива лакше. Тако му никад није било. Што је најчудноватије, осјећаше да није крив, али да је право што због тога трпи, да би било право и да много више поднесе. Он покуша да размишља о тој појави, али одмах удари на богословске пречаге о гријеху и кајању, које су му се готово ужљебиле у мозгу, те му се пажња на томе малко заустави, пак се расплину.
Бутре, одшкринувши врата, застаде бојажљиво и накашља се. Бакоња се поново разведри.
— Оди, Бутре, де! Ајд’ да видим јеси ли научија.
Дијете сједе до њега и поче чаврљати из часловца. Тако је трајало дуже од једнога часа. Тако их затече фра-Тетка, који само звирну, а тако мало доцније и Срдар, који отвори врата с лупњавом.
— Ајдемо, момци! Јутрос ћемо раније, кад већ немате скуле!
Њих двојица пођоше к њему.
— Ја јутрос нећу! — вели Бакоња. — Боли ме глава.
— Баш зато ајде. Шта си тако блид? Зар због оне спрдње? Не дитињи, болан! Ја сам рекâ Балегану да ти пошље ручак у моју камару, а за педипсу нека буде дупли оброк... А, јево и Бујаса. Ајдемо, дакле. У реду за мном, м-а-арш! И Срдар диже чибук, па пође пред њима.
Бакоња сврати стрицу, па их трчећи стиже пред мађупницом, гдје Бутре узе утираче, па сам отрча к води.
— Је-ли-те, фра-Јакове, зашта је бија скуп код гвардијана? — запита га Бакоња.
— Поради никог дуго манастирскога... не знам почисто. Мислиш ли да ја слушам таке ствари? Ну, ти си садак разабрâ и вољан си за разговор. Дакленка, реци ми шта мислиш? Оћемо ли посли подне тамо? Вриме је већ...
— Посли ћемо о томе разговарати — одговори тише Бакоња, мигнувши пут Бујаса, који је ишао подаље, с десне стране Срдареве.
Бутре је већ био у води. Он се држаше рукама за жиле једне врбе, која беше нарочито одсјечена до дна да јој пливачи с пања скачу. Бујас се у тренутку свуче и отплива уз матицу. Срдар пушаше лулу. Бакоња замишљен гледаше у воду докле му се поглед не срете с Бутринијем, а тада се и он брзо свуче и стаде на пањ обрнувши леђа води, па, као и увијек на команду Бутрину: један, два, три! Бакоња скочи и хитну руке увис, па се у ваздуху обрну и бућну на њеколико корака од обале. Затијем се поврати ка Бутри, узе га за главу и поче га учити да плива. Међутијем и Срдар зарони једном, па одмах изађе и онако мокар сједе на сунце и припали. Тако је он вазда чинио јер се, каже, увјерио да му боље помаже „бањ у арији“ но у води. Пошто се осуши, он се још једном загњури, па настави пушење.
Бакоња изађе прије Бујаса, па не обрисав се, сједе до Срдара и обори главу међу кољена.
— Ја вас молим кâ бога, фра-Јакове, за једну велику љубав — поче он узбуђен.
— Е! Шта то? Шта ти је јопета?
— Да речете тамо, да... Није вајде, триба најприје шта измислити. Реците да се фра-Брне јопет тешко разболија да га ни за тренутак не могу оставити, па онда молим Јелицу да мало-помало...
— Дакле, мислиш да раскрстиш с малом? — прекиде га Срдар одбијајући густе димове.
Бакоња потврди главом.
— Да сасвим раскрстиш? Да не иђеш више никако тамо?
Бакоња одрече главом, пак се исправи.
— Реците Јелици да јој се кунем богом и светим Франом и свим на свиту да, чим се заредим, чим дођем до новаца, неће јој фалити липа јабука ако склони малу да се уда, и то шта прије. Разуми се, триба најприје да се мала навикне шта ја не долазим, да јој се каже...
— Ма на шта све толике припреме и та твоја зебња?
— Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак. И потавнила је, каже, у лицу кâ земља. Могла би се утопити, а онда би се и ја утопија. Одма, онога тренутка скочија би у воду. А немојте мислити да се онда не би све проћукало, да би и Јелица и ви на миру прошли. Ја то не кажем да вас припанем, јер ви знате да би ја прије себи желија зла него вами, и да баш стога говорим!... — И тако разложећи Бакоња успје да му Срдар одобри намјеру и да му обећа да ће се заузети код Јелице. Углавише како ће. Најприје ће бити сметња велика болест Брнина; па онда ће се рећи да је гвардијан њешто начуо, не баш истину, него да Бакоња одлази преко воде, те да му се ред причувати; послије ће настати берба и да ако се тад одлучи на удају.
У повратку Бакоња видје гдје Вртиреп вири кроз своја врата. У стричевој соби чу разговор. Брне викаше:
— Нема ту: „али“, ни „ово“, „оно“, него кад ниси донија јаспре, ајде, брате, с богом, а ја знам шта ћу. Ако нема брат, а он нека нађе ди зна, јер мени триба за личење.
Изађе Крсте, брат Вртирепов, кога је Бакоња познавао, човјек малога раста, широкијех плећа, широка лица и спљоштена носа.
— Идак је ништа дуовник. Валимо те, боже, оће ли се разидити до колико? — пита Крсте Бакоњу, који му не одговори, но уђе к стрицу.
— Одма, с исти стопа да иђеш у варош да понесеш фра-Бони једно писмо, а адвокату друго. Узећеш једнога товарнога коња, па га осамари. Узећеш једнога сељака да те прати, али му не дај више од дви плете наднице. Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати.
У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио да не руча само да не заборави Вртирепову уврједу, који је тако далеко био од те помисли као од помисли да ће постати бискуп!
— Ајде, спремај се, шта си ту бленуја! — рече Брне, погледавши га преко наочара.
Бакоња отиде ка гвардијану. Једва је могао проговорити.
— Да ми учините доброту, да ми дате билца... Шаље ме стриц у варош с ником пришом. Ја ћу га чувати... вашега билца... кâ очи у глави, а вире ми, није згорега да се замори, јер је плаовит.
— Па, добро, узми билца — рече гвардијан мирно. — Али нећеш зар по овој припеци? Каква је то приша!
— Бојим се да се стриц не предомисли. Знате, нисам никада бија у варошу!
— Ниси никада бија у варошу! — понови Тетка у чуду.
— Како је то могуће?
Заиста како је то могуће? Бакоња, који је узео деветнаесту годину, који је седам година ђак, који је преживио прву љубав, који је рођен на два корака од вароши, кога је варош наполак отхранила купујући очина дрва, па није никада био у вароши! А био је Чмањак прве године послије његова одласка, био је Бутре, била и Јелка, а ко није био! То је једна срамота Бакоњина, коју је крио, али је тек истина да није био. Али на част и варош кад би путовао на осамарену коњу, са сељаком, који би ипак њекако познао да он тамо није био! Та му је мисао одмах расхладила занос, зато и дође ка гвардијану. Сад се присјети њечега другога.
— Па знате, нисам бија ни код куће, јево је прошло шест година. Зато, ја би вечерас кући, да би приноћија, па сутра зором у варош, па сутра увече да се вратим ладом.
— Па добро, добро, узми коња, само ми га чувај.
Кад Бакоња јави стрицу да има коња и да му не треба пратиоца и да жели сврнути у Зврљево, Брне га гледаше зачуђен.
— Дакле си ти збиља мислија да ћу тебе послати? Тако?
А ко би мени привија ноге?
— Па јето Шкељо! Шкељо ће то чинити кâ и ја. Он ће и спавати овди... Ако ћете, овди ће спавати фра-Јаков. Па, најпосли, промислите, шест година да нисам код куће бија, да нисам браћу видија, а никад не бија у варошу!... И сад кад сам најжалоснији, кад ми је ништа дошло да би живот пригорија, кад би ми добро дошло да се мало прођем, кад вас је сам бог напутија да ме пошљете... сад ви!...
— Па добро, ајде, ићи ћеш — рече Брне сјетивши се јутрошњег његова понашања. — Ићи ћеш кад залади.
— Боље је одма да не морим туђега коња и да дођем раније кући! — И Бакоња хитро стрпа своје нове хаљине у бисаге, узе писмо, прими два талира путнине, пољуби стрица у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар. Дундак легао на бок, под ракитом, и покрио се хаљком. Бакоња га откри и зачуди се видјевши како је пожутио.
— Шта је теби, Дундаче?
— Ники ми се враг увалија у дроб — једва изговори возар. — Остави ме, молим те.
Она двојица превезоше Бакоњу и он одјезди уз воду, далеко од села. Одахну тек кад изгуби пошљедње куће из вида и тек тада осјети како се препорађа. Навалише успомене. Туда је пошљедњи пут прошао с оцем доводећи стричева кулаша. Сјети се себе у беневрецима и опанцима, глибава и сметена, па онда, у свијем потанкостима, разговора с оцем и њиховијех снова. Како је све то далеко и како је све друкчије било оно што је замишљао да ће бити!
У поспана доба Бакоња се одмори и руча у једној шумици, па се крену даље маштајући о будућности. Кад би наишао на какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па пролети преко прљушâ, на којима чељад окопаваше кукурузе. Нико га не познаде. Бакоња одјаха пред двориштем, гдје је Кушмељ поправљао самар. Кушмељ пушти њеки глас, њешто између „а“ и „е“, што је одавало радост, али што би доликовало и да га је ко ненадно бупнуо у леђа. Барица искочи из куће. Обоје му се објесише о врат и засуше поздравима и питањима. Барица истрча пред двориште, па ста дозивати Рока, а да и други чују весели глас додаваше:
— Брзо, брзо, амока-а-а! Дошâ ти је брат, дијак, ди-јâ-к!
Најзад дође с поља здрави, збојити дјечко од десет година, у кошуљици, са широком тканицом око паса, па смијући се потрча у наручје Бакоњино, који га слатко ижљуби. Бакоња се чудио колики је Шкембо. Дође и Галица носећи вучију воде. Галица, већ зрела дјевојка, стидљиво се поздрави с братом, па уђе у кућу. Бакоња оде да поздрави фра-Захарију. Готово све жене Брзокуса, Зубатаца и Кркота изађоше му на сусрет. Међу њима нађе и двије невјесте скоро доведене, које га пољубише у руку. Даље наиђе на Чагљину, Кљака, Рдала, Ркалину, Рору и остале сељане. Са свакијем се Бакоња људски поздрави. Фра-Захарије не бјеше дома. Бакоња отиде ка зету Ошкопици и затече Криву саму. Након подужег разговора с њом, врати се кући гдје се већ био и Чмањак вратио са стоком. Чмањак је њекога јада порастао, али оста „шака јада“.
Послије вечере било је сијело у дворишту. Дође фра-Захарија; дођоше сви стричеви, и Шунда с рањавом ногом, па и њихови одраслији синови. Кнез их почасти вином. Сви су се надметали ко ће више поласкати Бакоњи. Није шала, данас сутра он је фратар, па чије „дите“ он одабере, тога је и бог одабрао. Кушмељ, Бара и Кушмељићи помишљаху: „Каква разлика између вечерашње вечери и оне кад се ови окупише око фра-Брне! Е, што су ти наше јарчине!“ Разговор се разграна. Говорило се о похари, о Букару, о болести Брниној и Пјевалици, о старијем фра-Јерковићима, о старијем временима и ратовима, о стрицу Јурети и његову јунаштву. Бакоњи се чинило да снијева. Јутрос је остављен без ручка као какво ђаче, а вечерас је дочекан као какав велможа!
Прије зоре Бакоња одјаха пут вароши. Послије добра часа пријеђе с путање на широку, убијену цесту. Како бјеше пазарни дан, пролазило је много народа. Њеки су гонили товаре на коњма и магаради, њеки ношаху о раменима кокоши и туке, други гоњаху стоку и свак ће се обазријети на лијепога коња и коњика. Кад сунце грану, Бакоња угледа подаље њекога ркаћког попа и момка пред њим. Бакоња ободе бијелца и стиже га. Бјеше крупан човјек, велике, прогрушале браде, весела лика. Бакоња бјеше дотле само једном видео ркаћкога попа, те га је сад жеља да се с овијем позна. Сјети се једне Срдареве причице, у којој је била практичка поука као у свијем Срдаревим причама. „Срели се, вели, фратар и калуђер. Фаљен Исус, калуђере! Бог ти помогô, фратре! Шта ти радиш, калуђере? Ја варам народ, фратре, а ти? И ја то помало. А како ти то чиниш? Ја: господи помилуј, господи помилуј, па у торбицу: А ти? А ја: ора про нобис, па у зобницу! И онда се, вели, побратимише.“ Бакоња назва „добро јутро“, а поп му прихвати поздрав, те завргоше говор о врућини, о прашини, о томе како је боље уранити итд., док се, најзад, Бакоња каза, а на то поп узвикну: „Та фра-Брне је мој пријатељ из младости! Ми смо друговали толико година заједно кад је био парох у К!“ И поп Илија (тако се звао) поче да прича о њихову друговању. Хвалио је фра-Брна као душевна човјека, који је лијепу успомену оставио и међу православнима. Распита се за његово здравље и за догађај са Пјевалицом. Бакоња се зачуди што се то разгласило тако надалеко, али исприча све како је било. Поп је све то знао потанко, па и он обрну у шалу, и Бакоња познаде још једнога правога далматинца, у коме нема лукавства, коме је шала душа, који се могаше прибројити ка Срдару и Тетки. Послије овлашнијех разговора, поп Илија поче говорити о особинама наших сељака. Каза да међу сељацима доскора не бјеше верске мрзости, да су се људи обију вјера међу собом женили и кумовали, да су то подржавали попови глагољаши, али сад, откад су почели латинци потискивати глагољаше, сад се и народ почео тровати, те ркаћ мисли да није грехота похарати буњевачку цркву, а Буњевац опет тако исто за ркаћку, као што свједочи похара манастира у коме је Бакоња и похара једне православне цркве у сусједству поп Илину. Бакоња не бјеше чуо за тај догађај, те замоли да му исприча. Прича је била кратка. Обило врата, однијело све злато и сребро, оцкврнило иконе. Лупежима се није нашло трага! Бакоња врћаше главом, али у срцу се радовао. То му у њеколико намири штету и уврједу, те се измири са ркаћима.
У тијем разговорима заоминуше једно брдо, те се помоли варошица. Бакоњи се лице зажари. Међер она бјеше друкчија него што је замишљао. Бјеше ружнија. На малој равни скркле се куће, из којих стрше два-три звоника. Попов момак прекрсти се, па то учинише и поп и Бакоња. На њеколико корака бјеше крчма, пред којом је било доста путника. Поп рече да ће сврнути на кафу и мало се уредити. И Бакоња приста на то, те одјаха, изми се и пресвуче. Поп рече да ће се кренути натраг око три часа, а тако мишљаше и Бакоња. Пошто пак неће преко Зврљева, него правце, преко Велике оштарије, то им је све дотле пут заједнички, а то је око три часа. Одатле до манастира остаје му још два часа, а на добру коњу и мање, те се може одморити у чувеној оштарији. Договорише се да се састану у крчмици, па се раздвојише при уласку у варош.
Бакоња пође кораком главном улицом гледајући низове кућа, варошане, а особито варошанке, гдје би се која помолила. Оне што их видје учинише му се једна љепша од друге, једна чистија од друге. И сељачки је народ врио улицом. Много му се „приковођана“ јави, али он не хтје једнога од њих да запита гдје је манастир. Кад стиже на крај улице гдје бијаху највећи дућани, гдје га с прозора гледаше њека млађа госпођа, Бакоња притегну вођице, те му „билац“ поче поигравати. У тај мах потрча испред њега њеки дроњо у изношенијем лацманским хаљинама, носећи два суда за воду. Дроњо стаде и тренутно се загледа у коњика, па остави судове и ухвати коња за оглав викнувши:
— Бакоња! Зар си ти то?
Бјеше Кењо. Снопасти и врљави Кењо у лацманским одеринама и бос!
— Носи те враг, губава лупежино! — викну Бакоња и ободе коња. А Кењо ста викати из свега мозга:
— О Кушмељићу Бакоња из Зврљева! О таволизу, измећару, шпијуне вратарски, јеси ли се погосподија, јеси! Ха-ха-ха! Стани болан да попијемо по једну кафу заједно. Та браћа смо, болан!... Јесмо, крижа ми, браћа, госпоја. Ово је слуга вратарски...
Бакоња, пјенећи од једа, сврати у другу улицу, те устави коња пред њеком бабом, која се препаде од његова изгледа и побјеже. Та улица бијаше тијесна, прљава, кривудаста. Куће неједнаке. Пред њекима бијаху дворишта, друге пусте. У једној мрачној кафаници пјеваху промукло њеки адраповци. До ње, са једнога приземнога прозора, на коме се надимаше бијела завјеса, промоли се женска црвена глава и викну:
— Како то, млади господине, ни мукајет! Та, сјашите, па свратите, има ко коња придржати!
Одмах се промолише друге — бијаше лијепих — те викаху једна за другом:
— Куд тако, липи младићу? Станите, липи господине!
Бакоња погна касом. Он се сјети што му је Срдар причао о томе мјесту и помисли: „Куда ће ме ђаво нанити, овуда!“
Најзад изађе из улице, па наиђе на рупчаге пуне ђубра и на сметлишта. Лијевом страном, до кућа, бијаше путић, те, затискујући нос, пође њим и сврну у поширу улицу, која му се прва намахну. И гле случаја! Након њеколико корака, дуж једног високог зида, наиђе на цркву, у чијој пањези бјеше кип св. Фране. Из цркве допираше пјевање уз брујање оргуља. Од цркве протегла се кућа, мрке зидине, са гвозденијем пречагама, манастир дакле. Бакоња закуца алком. Отвори му вратар, који му у многом напомињаше Балегана. Бакоња му каза ко је и кога тражи. Вратар му рече да најприје остави коња гдје зна, па да дође. То зачуди Бакоњу, али види није друге. Међутијем се начета гомила дјечурлије око њега и сваки се нуди да му одведе коња у најбољу оштарију за бановац. Бакоња пође за дјечацима, који сад скакутаху пред њим препирући се. Та граја привуче пажњу по кућама, те се свуда отвараху прозори, а он се црвенио. Најпослије смјести коња, пак оде у цркву и ста до врата. Миса бјеше при свршетку. По клупама било је њеколико постаријих госпођа. Фратри, један за другијем, њих десет, прођоше мимо њега. За њима изађоше три ђакона и пет ђака, у ношњи као и његова. По опису намах познаде фра-Бону. Бијаше човјек стричевијех година, стасит, прав, бијеле коже и питома лица. Остали како који, већином стари. Од ђака упаде му у очи један здепаст, необично широка лица, са великом брњицом у уху. Бакоња изађе пошљедњи, па запита друга дебељка које је фра-Боне.
— Ен они, ча је ветји од осталијех! — одговори друг. Бакоња зину од чуда, чувши тај говор. Зар су ово бодули, помисли. Он је по причању знао како острвљани говоре, али никада дотле не видје кога. Утолико дебељко викну:
— Фра-Буоне, траже вас!
Бакоња приступи Бони, пољуби га у руку предајући му писмо, па заређа да љуби и остале. Сви заграјаше идући лагано уза камене стубе.
— Како? Јерковић! Стара кућа! Дакле, то је наслидник фра-Брнин! Лип дитић! Диван будући редовник!... Па како то да ниси бија никад овди? А колико ти је година? А јеси ли већ почеја учити пастирску богословију? А је ли ти фра-Брне прави стриц, или рођак?...
Бакоња, одговарајући лијево и десно, а једнијем ухом хватајући ријечи ђака иза себе, дође у трпезарију, гдје му одмах дадоше доручак са осталијем ђацима. То му се свидјело што ђаци једу са фратрима на једном столу, само подаље. Сад га ђаци заокупише питањима, а све љубазно. Види да су све наши људи, осим једнога чакавца, и да га сви познају по чувењу; канда се особито разгласио послије похаре, кад је препливао ријеку са Срдарем. Бакоња се ослободи, те им ста потихо причати смијешне ствари из свога манастира, нарочито из онога времена кад се јављала Шкоранчина пудалина. Ђаци се гласно смијаху, особито Бодул, те је то привлачило пажњу фратара, а фра-Боне му рече, полазећи:
— Дакле, имаш жицу стари Јерковића да милујеш шалу, а не кô фра-Брне! Ајдемо!
Боне га одведе у главну улицу, к адвокату. У предсоби бјеше много сељака у писарници такође. Адвокат, видећи фратра, остави све, па им приђе. Боне му приказа Бакоњу и предаде писмо Брнино. Адвокат, омален, сух, читајући писмо, закопчаваше и откопчаваше једно пуце на капуту, па одмах потражи свежан, хартија, узе клобук и отиде с њима двојицом у судницу.
У тријему судском, међу другим сељацима, Бакоња видје Крста, Вртирепова брата, који је јуче долазио у манастир. Како Боне и адвокат уђоше ка судији, рекавши њему да чека, Бакоња се склони у кут, те слушаше наставак Крстова причања:
— Ископâ ме из темеља, бездушник! Кâ што вам реко, учинија ми је зваће за сто и педесет талира главнога, шта ми је зајмија приколици, и за тријест талира добити. Неће, коза, да причека до Лучина, него навалија сад: дај! Па јето сад ће отићи картама наприд и робиће ме до десетак дана, кукав ти сам!
— Ма је ли давно истекâ рок? — питају га.
— Јес, ту скорице, болан. Него сам се уздâ у брата. Он се бија подјемчија, он би га и сад могâ уставити да се нису ништо загризли међу собом, па Наћвар да се освети њемукарце оће да умете менекарце! А тај је Наћвар с душом у носу! Неће живити даље од Божића, а све ће његово остати једноме му лупежу синовцу, који се и досад накрâ. Барем тако ми је брат приповидâ. А...
— А ко ти је брат? — прекиде га њеки.
— Вратар, болан, јарчина кâ и Наћвар! Мога зову Вртиреп, јер се врцкâ иђући кад је бија млађи. Сви су они јарчине, болан, а ми сиромаси...
У томе изађе Боне с адвокатом. Крсте, који га прије не бјеше видио, досјети се своме јаду, па се поче привијати око њега:
— Оче мој, ја сам брат вра-Барин. Да сам ти припоручен, ако су на тебека дошле карте... — али му се прекиде ријеч кад угледа Бакоњу, који га одмјери од главе до пете, те се врати с Боном у манастир.
Било је већ десет часова. Бакоња замоли Бону да му да једнога ђака који би га провео по вароши. Боне одреди најмлађега и они пођоше. Бјеше, ваљда, двије-три године млађи од Бакоње, ситан, оштроумна лика. Звао се Шимета. Бакоња хтједе да најприје види православну цркву, те га Шимета одведе у једну улицу упоредну са главном, гдје бијаше нова црква, лицем ка улици. Бакоња се нагледа брадатијех светаца, којих бјеше, зар, педесет, што ситнијех што крупнијех у шареном иконостасу, вирну кроз мале двери у олтар, па рече другу да га води најприје у „опалат“, гдје ће купити Срдару цигара, па онда у најбољи дућан да купи свиленијех рубаца. Вратише се у главну улицу, те га Шимета уведе у један дућанчић, сав начичкан кутијама. Иза тезге уста цурица од петнаест-шеснаест година, бјелолика, црнијех очију, лијепо скројена. Она читаше кад они уђоше, па оставивши књигу, уприје поглед на Бакоњу и обоје поцрвењеше. Бакоња затражи педесет цигара по три крајцара, па докле она то опремаше, он погледа на књигу и видје да је српска. На поласку опет се обоје зарумењеше и он се обазрије с врата, а оне црне очи као да га хоћаху уставити. Чудна судбина — мишљаше он — да га највише дира оно што је ришћанско! Идући к дућану, Шимета му исприча да је дјевојка јединица у матере и прилично имућна. Одједном Бакоња се трже и устави. Средином улице иђаху: Цонтрона, Врљока и Бакрица. Бакоња се препаде да није за њима пристао Кењо. Сад већ не би могло проћи да га не прогрува, ако би што лануо, па пукло куд пукло. Срећом, жене прођоше не видјевши синовца дијака, а Кења не бјеше. У дућану гдје уђоше бјеше налога — највише жена. Газда и два шегрта не могаху одолијевати, али господар видећи стасита младића, лијепа одјевена, растура гомилу сељанака па му изнесе кутију свиленијех рубаца. Жене се скркоше око њега. Једна га невјеста боцну палцем у стегну и простријеља очима, а њезин топли дах гријаше му шију. Бакоњи се запламтјеше образи а учини му се да му се капа обрће у вртолац на глави, те онако збуњен не умједе се ни погађати, но плати за два рупца два талијера и двадесет карантина. Већ му је било свега доста, а већ бјеше и вријеме ручку, те се вратише.
Послије ручка Бакоња се опрости са фратрима, отиде са ђацима у скулу те су се поново наразговарали, па га сви испратише до коњушке. На растанку другови се ижљубише с њим и он узјаха на бјелца, па се крену ка главној улици, гдје, према опалту, окрете коњем два-три пута и учини да се пропне, тако да се свијет разбјежао, а дуванџика истрча пред врата сва блиједа. Бакоња, смијући се, скиде капу према њој, па одлети у сав трк.
Поп Илија чекаше га већ у крчмици, те се одмах кренуше. Настаде повјерљиви разговор него оно јутрос. Бакоња причаше старцу све што му на ум падаше, само нека је смијешно, а попо њему исто тако од свачега надохват, па онда поче дугу историју фра-Брнина ашиковања са крчмарицом на Великој оштарији. И Срдар је то приповиједао Бакоњи колико је знао, али овај ђаволски поп знао је све до ижица. Прича је толико разголицала радозналост Бакоњину да је једва чекао да позна крчмарицу, која је, како га увјераваше сапутник, још младолика, готово да је избарабариш са кћерју, којој је тек шеснаеста. Рекавши то, попо гледаше Бакоњу жмурећи и два-три пута пови обрвама.
— Знаш шта, синко? — рече поп, уставивши коња као да се сјети нечега. — Послушај ти мене све што ти вељу. Ајде ти сам, а ја ћу пречим путем кући; нећу с тобом, јер је Маша лисица. Она би се одма сјетила да сам ти ја приповиједô. А ти, пошто се одмориш, пошто те она запита ко си, учини се невјешт и кажи немарно да си синовац Брнин. Е, већ замишљам шта ће бити.
— Е, баш ћу тако учинити!
— Али се нећемо растати докле ми не обећаш, докле ми не задаш поштену ријеч да ћеш ми доћи у госте кад узможеш. Оћеш ли ти то обећати староме попи, старом пријатељу твога стрица? Ја би те и сад повео, па било и насилу да није тако са фра-Брном као што си ми казао. Дакле, дијете?
Бакоња скочи с коња, па приђе попу те се изљубише.
— Дајем вам часну ријеч, да ће прва моја поода кад се заредим, кад будем свој, бити вама — узвикну Бакоња и опет се пољубише. Поп сврну са цесте.
Послије по часа Бакоња стиже пред Велику оштарију. Бакоња ту не видје ништа „велико“. Под голијетнијем брдима бјеше као тканица дубраве. Под њом село. Од села ка цести распрострла се тратина, а на њој обична кућа на један под, пак, ниже, зграде за штале. Али је Велика оштарија знатна била што бјеше на средокраћи између двију варошица и што се пред њом поштанска кола мијењаху. Пред крчмом бјеше големи орах и њеколико јасенова. Под орахом одмарало се њеколико путника. У сјени од коњушке лежаше стока. Бакоња одјаха и привеза коња за омање дрво, па сједе на коломат од ораха, лицем према вратима од крчме, тамо, на вратима, указа се њеки младић, голорук, у варошкој ношњи; онда изађе жена у варошкој тежачкој ношњи, бришући руке опрегљачом. Бијеше осредња, једра, лијепо сразмјерена, лијепа, „чиста“ лица, живијех црнијех очију. Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто напрћена. Додуше, раздјељак вране јој, њекада бујне косе бјеше се проширио, те се румењаше кожа, али поред свега тога, да Бакоња не знађаше е је претурила четрдесету, могао би мислити да није напунила ни тридесет пету.
— Добро дошли, господине! — рече Маша. — Заповидате ли штогод?
— Молија би вас за једну кафу и чашу воде — одговори Бакоња, пренемагајући се као да је веома уморан и држећи руку на челу.
— Једну кафу, Томе! — викну Маша не мичући се с мјеста, па додаде: — Једну кафу, али добру, чујеш! А ви уморни, господине? Путујете из далека?
У исти мах промоли се кроз прозор сушта Машина глава, али млађа готово за двадесет година, па је одмах нестаде.
Бакоњи се заче осмијак, али га он савлада. Очи ипак не могаше савладати, но му се смијаху на сав мах, те их уприје на Машино лице, а од Бакоњинијех дивнијех очију и она се у тињи час преобрази, поста млађа.
— Ја не знам ди сам вас видила — поче Маша заборавивши прво питање и сједајући до њега, али сам вас нигде видила!... Ви овуда нисте пролазили?
Бакоња замаха главом и хтједе да начини замишљено лице, али му очи отидоше ка каменијем стубама, низ које силажаше дјевојка. На њој бјеше плава, набрана сукња и свилена опрегљача. Гуњића није имала, те, како је плела, виђаху јој се бијеле мишице у широкијем рукавима од кошуље, а и врат од коријена бијаше гô. На ногама имаше црвене чарапе у отворенијем мествама. Право је рекао поп: така је морала бити Маша дјевојком.
Све је то Бакоња једнијем погледом видио, зато одговори Маши одмах.
— Не ја нисам овди никад бија. — Па отиде да њешто мрдне око коња. Кад се повратио, Маше већ не бјеше. Послије њеколико минута, ето ти из крчме дјевојке, носи на послужавнику воду и кафу. Бакоњу подиђоше трнци кад је сасвијем изблиза видје, а и она ушепртљи. Обоје канда се силно зачудише кад се погледаше, па се обоје постидјеше.
— Заповидајте! — једва рече она и пође натраг.
— Фала! — једва изговори он. Испи врелу кафу, остави бановац, па, као да га ко тјера, одвеза коња, узјаха и одлетје.
Бакоњи је срце жестоко играло, те кад сврну с цесте, одјаха и леже крај пута, налактивши се. Не само што нестаде веселости која га бјеше обузела уз попа, него њу замијени њеко осјећање које не бјеше горчина, али се њој примицаше. И у један мах учинише му се ништавни сви планови о будућности који су га дотле загријавали, и немио му поста манастир. Он није размишљао, него осјећао.
Сунце већ бјеше нагло ка западу кад се Бакоња трже. Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове, али кад се примакао к возу, опет га обузе голема туга. Бељан и говедар довезоше сплату. Оба бјеху гологлава.
— Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више.
— Саранили смо Дундака — рече Бељан тужно.
— Шта? — дрекну Бакоња. — Умра Дундак! И већ је сарањен! Шта је то било?
— А јето видија си га јуче какав је бија. Прогута је пушчано зрно, па се спетљало у цривима, није могло изићи. Издануја је синоћке посли Здраве Марије, а данаске, послин подне, закопасмо га.
— Ма какво зрно? Зашта је гута зрно?
— Да прочисти црива — објасни му говедар. — Несритник, мислија је да је јоште млад, да може то поднити, па је заглавија. А, вире ми, то је добар начин за младе, јаке људе. Кад прождереш зрно, послин николико вримена ћутиш се ласан кâ перо!...
Бакоња се прекрсти од чуда и отиде у манастир предавши коња Шкељу, који му каза како је стрица страшно поразила ненадна смрт Дундакова. Бакоња затече Брну у наслоњачи; оборио главу и ухватио се за трбух. Кад диже главу и угледа синовчево лице, Брне дрекну и у мал’ се не обесвијести. Па онда поче шапатом:
— Ти си одма видија на мени да... Ти си се сад припâ кад си ме видија, је ли? — Питајући то, Брне као да ишчекиваше своју пресуду, тако је гледао Бакоњу, а он, сустао тјелесно и душевно, не знаде шта рећи, но покри лице рукама, па отрча ка гвардијану и Срдару, преклињући их да оду да разговоре стрица.
Обојица су сједела до поноћи код Брне, који је на махове пребирао бројанице и молио се, те онда разговарао се. Кад хтједоше поћи, пробудише Бакоњу, који бјеше заспао обучен на дивану у предњој соби. Сад он узе да му чита житија, докле га није успавао.
Све што бјеше Бакоња доживио за та два дана, бјеше му залиха за четири мјесеца мртвила које затијем настаде. Стрицу је бивало свакога дана горе, те се мало и одмицао од њега, а и колико је могао да разбије бригу, није тражио, и поста мучаљив. Сви су се чудили шта је Бакоњи. Срдар је залуду тражио свакијем начином да га разговори. Мало га је дирнуло: и што се „мала“ удала, и што је Вртиреп опет отишао на парохију, и што се Мачак уклонио, и што се Бујас обукао, те је и њему близу рок за то. У то је вријеме и ћаћа једном доходио и чудио се што му „дите“ поново копни и корио га и „наговиштавâ нике ствари о којима би се дало говорити“, али и то слабо поможе.
Фра-Брну удари капља лицем трећи дан Божића. Однесе му сву лијеву страну, али оста при свијести. Љекар, по обичају, пророкова да може умријети наскоро, а може бити и касније. Гвардијан рече Бакоњи да се одмах нареди за пут. Шаље га у град да се зађакони. Хоће да то буде још за живота Брнина. Бакоњу ће пратити Срдар. Бакоња замоли да га најприје пусти кући за један дан, да прије него се „обуче“ узме благослов од родитељâ, као што је обичај. Гвардијан му то допусти. Бакоња урани и отиде противнијем правцем, те око осам часова стиже на Велику оштарију. Већ се због времена није могло сједети под орахом, а крчма бијаше пуна сељака, као ’но ти око Божића. Маша њешто срачунаваше кредом на тезги, а син јој Томо послуживаше људе. Њега Бакоња сад први пут видје изближе, и по лицу познаде да је глуп. Кад Маша опази Бакоњу пред вратима, истрча смијући се и ухвати га за руку.
— А ти ли си? А дошâ си? А зашто ми се ниси казâ онога пута, и зашто онако побиже? Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу). И ти ћеш се тако лип и шестан, зафратрити? Тешто најпосли, тобоже ће ти фалити невиста! Све ће се за тобом мамити кад будеш на парокији.
— А бегенишеш нашега дијака? — рече један напити прековођанин који у тај мах изађе, те бјеше чуо њезине пошљедње ријечи.
— Да сам млађа, дала би за њ три царева града, што се у писми каже — вели Маша. — А наћи ће он прима себи! Ајдемо гори, у камару — додаде пошавши ка стубама.
— Све ми знамо о теби, Иве. Ми често о тебика разговарамо. Чућеш само шта моја Цвита о теби зна... А, збиља, ди си пошâ? Чула сам од слугу да је фра-Брни сасвим лоше, да је при скончању?...
Бакоња није могао доћи к себи. У силној вреви мисли и осјећањâ које изазва тај дочек, усред дома који се у њему учини, хоћаше најзад да превлада његов мушки понос јер му се учини и сувише смијешно да се чини стидљив и дјетињаст према такој жени; али кад Маша немарно и као узгред запита за „скончање“ човјека кога, ако ништа друго, мораше сажаљевати, Бакоњи се згади, он се намршти и дође му да је заспе грдњама, па да побјегне. Него Маша, не сачекавши одговора, отиде у другу собу. Он чу шаптање и врдање, као да отвараху ковчеге. Бакоња опет владаше собом, те је дочека развукавши усне и начинивши ђаволаст поглед.
— Дакле тако, ти све знаш о мени? Шта је то све? Де, погоди зашта сам побигâ онога пута и шта оћу сад да с тобом говорим?
— Ајд, ђаволе! — рече она повлачећи очима и ударивши га прстима по лицу... — Ето мале! Оћеш ли да ти донесем кафу? — И изађе.
Цвита уђе и збуњено назва: „Ваљен Исус!“ Бијаше опет у свечаном руху као прије, осим што је обукла плетени вуњени гуњић. Бакоњу намах остави поуздање, отвори прозор, затвори га, отиде до врата, врати се, тражи њешто око себе. Дјевојка нахерила лијепу главу и прати очима његове покрете.
— Шта сте изгубили? — запита она најпослије.
— Изгубија? — рече Бакоња дишући испрекидано. — Нисам ништа изгубија. Нисам има шта да изгубим. Баш нисам ништа изгубија...
— Па сидите! — понуди га Цвита и синуше јој сви зуби и утонуше јој двије јамице на обрашчићима.
Бакоњу спопаде вртоглавица, срце му је помамно играло. Он зажмури и засмија се, па лагано, лагано пружи обје руке, а кад осјети њене меке и топле у својима, он их провуче, те им се у тренутак шљубише груди и уста...
Послије полак часа, кад Маша донесе кафу, затече сама Бакоњу, тужна. Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите! Ти си се на први поглед у Цвиту смртно заљубија, ти си се све до сад отимâ, ти си јутрос дошâ да ми кажеш да си готов изаћи из манастира, ако ти је дам за жену! (И она је о томе бунцала!) Ти би то учинија, али би се покаја посли николико мисеци. Не знаш ти како је тешко живити! А шта ће фалити ако ти њу липо удаш, кâ што смо и ми чинили, кâ што сви чине? Де, не лудуј, него ајде старим, утрвеним путем а ја ћу Цвиту за то спремити, колико није спремна!“ Бакоњине очи говораху: „Страшна жено, ја сам у Цвиту тако заљубљен да не би на то пристâ кад она не би била твоје дите, кад не би знâ да је она на то спремна и да, ако нећу ја, оће други! Нека враг носи! Ја не могу бити бољи од други!“
— Пиј кафу, липото моја! — рече Маша, наслонивши му руку на раме. — Шта си тако забринут? Жâ ти је стрица! Е, па фала богу, умрићемо сви, ко прије, ко посли.
— Тако је! — потврди Бакоња уздахнувши. — А ја морам да иђем кући, па ћу сутра јопет овуда. Ово је послидњи дан да сам у овој одићи. Сутра ћу се обући, па иђем у град.
Маша пљесну рукама и зовну Цвиту, али се предомисли и зашапта:
— Немој ништа говорити, да видимо како ће се зачудити сутра.
— Е, баш оћу да јој кажем — вели Бакоња, окренувши се ка блиједој Цвити, која уђе. — дакле, сутра ћу бити у мантији! Е, збогом!
Бакоња немилостиво тјераше коња. Кад га већ мораде пустити да одахне, онда јаче осјети комешање у себи. Био је веома незадовољан са собом. Осјећао је да је заиста њешто „изгубија“, њешто драгоцјено што се већ никад неће наћи; осјећао је да никада више неће ни дати ни примити онакога пољупца. Залуду се правдао да, кад би иначе учинио, да би онда увриједио стрица, који би се са свијетом раставио кунући га, а тако би га клели и родитељи; залуду је и сам себи напомињао да и остали тако чине. Опет погна коња у сав трк, и све тако на измјену, те стиже у Зврљево око подне.
Кушмељ чим разабра о чему се ради, намисли да и он иде у град. Бакоња се опирао, наводећи за разлог да отац нема коња који би се могао испоредити са Теткинијем и Срдаријевим, али њекако и Осињача бјеше уз мужа. Бакоња мораде попустити, те се договорише да ћаћа добро урани и да их чека на Великој оштарији. Па онда настаде дирљив призор. Кнез дозва братственике који се наврсташе око огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе:
— Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш... — даље није могла од плача, но му одреза бич косе, коју ижљуби и однесе да спреми.
Кнез тада преузе:
— Иве, дите моје, бог ти дâ... — али и њега загушише сузе.
Тада сви Јерковићи зачаврљаше љубећи се с њим. Кнез их почасти пићем. Чагљина поче здравицом:
— Данас је наше говорење. Кућа Јерковића роди дитића — коме су јуста од дитињства окренута на Јерусалим... — Бакоња му рече да не заборави на којој је речи, па се поздрави са свима и отиде.
Сутрадан обуче Бакоња мантију (поклон Теткин) и узевши благослов од стрица пође са Срдарем у град. Кушмеља затекоше у разговору са Машом и Томом у крчми. Цвита је била на прозору. Маша пљескаше рукама, кунући се да није видјела младога фратра коме би мантија тако доликовала као Бакоњи. Цвита сађе да пољуби Срдара у руку. Бакоња гледаше на страну. Срдар се зачуди колико је Цвита одрасла и како се „расцвитала“ за три или четири године откад није био у оштарији. И по његовој шали с Машом видјело се да су стари знанци. Најзад се њих тројица кренуше у град.
Требало би читава књига да се опише све што је Бакоња видио путујући читав дан до мора: њихови разговори на путу, први утисак града на њ, пријем код бискупа, миса у саборној цркви, гдје је служио сам бискуп, и обред ђаконства. Све је то пренијело Бакоњу у други свијет, и он је мислио да се већ ништа не би могло десити што би га још потресло, толико је засићен био промјенама и изненађењима. Кад послије ручка отиде да захвали бискупу и да се опрости, бискуп му рече:
— Остани, синко, још сутра и дођи на мису!
Шта то може бити? Срдар нагађаше да би их бискуп могао звати на ручак. Кнез се куњаше да би му то милије било него да му поклониш полак Зврљева. Бакоња није то вјеровао, али не могаше разумјети што га уставља а зна да је у хитњи дошао. Али какво би његово изненађење кад му сутрадан у цркви рекоше да ће га тога јутра бискуп зафратрити — сасвијем зафратрити. Он и Срдар згледаше се. Кушмељ паде ничке на стубе пред једнијем побочнијем олтаром, па оста све тако докле не забрујаше оргуље. Тада диже главу и видје Бакоњу у свој златотканој оправи гдје клечи пред бискупом, опкољеним четом свећеника.
Бакоња се прометну у фра-Брну! Једнога дана ђакон, другога фратар! Је ли то још ко видио?
То је било изненађење фра-Теткино, који то изради код бискупа, свога школскога друга!
Бакоњи се чинило да снива. И цијелијем путем у повратку, каогод што се Срдар и Кушмељ не тријежњаху, но придаваху у свакој крчми, тако се и Бакоња не могаше освијестити и увјерити да није више Иве но фра-Брне, баш „фра“ као што га ето зову ћаћа и Срдар. Кнез је налазио изговора да уставља свакога путника и да му казује како је „онај млади, липи редовник његов син, коме је сад име вра-Брне! Двајест пети „вра“ у моме роду, болан!“
Нови фра-Брне није нипошто хтио да се сврће код Велике оштарије, но да се заомине. Стидио се да га Цвита види пробријане главе.
И тако стигоше у манастир четвртога дана у мрак. Млади фра-Брне отиде право ка стрицу, те клече и исплака се крај постеље, па отиде ка фра-Думу, па Дувалу и Блитвару. Бујас се пољуби с њим кисела лица. Балеган је плакао и расторокао се у бескрајност. Бутре је једнако око њега скакутао и љубио му руке.
Стриц поклони Бакоњи стотину талијера. Он дарива млађе, па се крену с оцем у Зврљево, гдје је одслужио прву мису. Пировање је трајало три пуна дана и свршило се тијем да су се Кркотићи и Рорићи потукли. Бакоња поклони оцу и матери половину од онога што му претече пак, се врати у манастир.
Стари фра-Брне живио је још шест мјесеци, увијек при свијести, увијек страхујући од смрти. Најзад јој подлеже.
Млади фра-Брне дворио је стрица синовском њежношћу, али, у исто вријеме, свакога другога јутра одјахао би зором на Велику оштарију, то већ не бјеше тајна ни врапцима каквој је он сили подлегао.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|