Бакоња фра Брне/X
Фра-Тетка живо успостави ред међу млађима. Ковач и млинар прионуше на рад, те прековођани почеше долазити. Возарима свану што се та двојица морадоше отканити рибања. Говедар је боље пазио стоку, а Шкељо коње. Балегану се узе кључ од пивнице. Ђакон и ђаци почеше редовније похађати скулу. Дувало мораде узети на се да биљежи рачуне, а Блитвар да служи у цркви. Срдар је пак у свему био десна рука Теткина, иако је често одлазио преко воде.
Бакоњи је било лакше, пошто је стриц мало што од њега изискивао. Изјутра би вра једва се наканио да устане и да пријеђе у предњу ћелију на доручак. Дотле би Бакоња уредио и провјетрио стричеву ложницу, гдје би се фратар опет повратио и сједио крај прозора, читајући и размишљајући по цио дан. Али је Бакоња много жалио стрица, те би куд и камо радији био да му је и теже, само да не види несрећнога старца у онаквоме стању.
Тако их затече и берба. Преко воде отидоше: Тетка, Срдар, Мачак, Бујас и Бутре, а остадоше у манастиру: Наћвар, Дувало, Блитвар, кувар и Бакоња, а од слугу само возари, јер о берби затвараху се млин и вињаг. За четири или пет недјења, колико је берба трајала, у манастиру је било као у гробници. Бакоња приону уз књигу, те се за то времена више начита него за двије прошле године.
Међутијем разгласи се не само међу прековођанима, него и у Зврљеву и даље да је гвардијан Јерковић излудио. „Метнуја је у главу — веле — да је сав од цакла, па се боји да изађе из камаре, јер би, мисли, одма прснуја у комадиће.“ Тако се говорило. Тај глас запрепасти Кушмеља, а, због других разлога, и дужнике Брнине. Кушмељ дође до воза, али га Дундак не хтједе превести, него га отправи ка новоме гвардијану у кметове, који умири Кушмеља.
— Ја сам говорија са ликаром — вели Тетка — и ликар је припоручија да га засад оставимо на миру, а посли ће се видити. Ја те не могу пуштити к њему, јер знам да би га то јаче узнемирило. А ти дођи о св. Франи.
У повратку се бербе Тетка и Срдар нађоше Брну гојнијег и мрачнијег него што га оставише. На прозорима бијаху најдебље књиге, а поред њега на дивану огртачи. На њихове замјерке како му је у соби загушљиво, он их плашљиво погледа, као бојећи се да не би ненадно отворили прозоре, па пребаци разговор на љетину, па спомену синовца и препоручи га Тетки, па је распитивао за ђакона, Бујаса и Бутру, па обећа да ће им даље предавати, само нека долазе к њему. Онда им прочита своју оставку на гвардијанство, писмо језгровито и добро смишљено, тако да ни фра-Тетка не знађаше шта би приговорио, иако би то желио, него обећа да ће оставку истога дана послати. Брне им онда каза двије-три тамне изреке њекога светога оца, и каза им како их он тумачи.
Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху. Кад оде за књигу са тамнијем изрекама, Тетка рече другу:
— Видиш ли да су све његове мисли здраве, осим једне, коју не исказује, а која му је повр свију!
На растанку рече му Срдар:
— Јето, брате Брне, ти би нам могâ бити мештар у свему а завртија си у главу да би прснуја кâ водени мијур чим би изашâ на арију. Како се то може разумити?
Брне их опет погледа неповјерљиво, па их замоли да га оставе.
— Триба га спасти докле је на вриме — рече Тетка пошто изађоше. — Али шта да се ради? Ликарима не вирује, а неће послушати ничије савите, ничије, ни папине, кад би му и’ дâ.
— Како би било да учинимо нику шалу? — рече Срдар. — Рецимо, да се од чега припане, па да искочи из камаре?
— И ја сам о томе размишљâ али се бојим да му не пане капља. Та ти знаш како је страшљив... Него, јопет, о томе се дâ разговарати. Видићемо послин, имамо кад!...
Бакоња дочека другове, што ’но се каже, као озебао сунце. Особито га разговори мали Бутре, који му је потанко испричао све што се говорило и радило преко воде. Бакоњи је ласкало што су га прековођани често спомињали и што су за њега распитивале женске, а највише црнпураста Јелка. Занимало га је и што је слушао о Срдару, кога би свакога дана послије подне нестало искрај посленика, а већ не само што свак знађаше куд би се дио, него би се у то доба пјевале пјесме „о једрој Јелици, нашој липој кметици!...“
Још недјељу дана трајаше врдање по манастиру, јер су прековођани доносили кљук и кукурузе, па се поврати ред какав бјеше завео Тетка прије бербе.
Кад Бакоња први пут поведе Мачка и Бујаса ка стрицу, та двојица не бијаху мирна срца. Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата:
— Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас!
— Амен — одговори одмах Брне, па с изразом велике досаде на лицу додаде — затворите врата. — Зашта одма не затворите? Одите наприд, ако оћете, и сидите!
Али, мало-помало, поста љубазнији и тако се загрија у говору да су се они чудили. Најзад, заморен, наду образе и леже потрбушке, те га синовац поче чешкати а они изађоше.
Бакоња је нестрпељиво очекивао да дозна мишљење својих старијих другова о стрицу, те отрча за њима и затече их пред скулом. Они баш говораху о Брни. Ђакон се обрати Бакоњи.
— Мени се чини да сам начисто што је с њим. Његова је памет кâ и прије шта је била, дакле, друго не може бити него ники завит.
— И ја садак то мислим! — вели Бујас.
— Какав завит? — запита Бакоња.
— Липо! Човик се завитовâ да неће излазити из камаре за нико вриме, или, најпослин, и до смрти. Зар се не сићаш да има таки примира у житијама? То је покора кâ и друга, може бити и тежа од други; а не би била покора кад би он то казâ. Ко ти зна какав гри оће да откаје! Истина је, не иђе у цркву, али је за то добија дишпеншацијун и зато се моли у камари двојструко више. Па и шта је с лецијунима прионуја око нас, и то потврђује да је у покори — зар је њему лако онлико смишљати и говорити? А и то шта купи дугове, ја мислим да ће учинити нику задужбину.
— Може бити да ће купити нове канделаре светоме Франи! — вели Бујас.
Бакоњу веома изненадише та нагађања. То подјари његову бујну машту, те се сјети многих ситница из скорашњег стричевог живота, које као да потврђиваху ту поставку. Најзад, пошто му милије бјеше вјеровати да је стриц изабрао настрану покору, него да је шенуо памећу, повјерова оно прво. Али кад ђакон спомену зашто стриц купи дугове, онда се сјети Срдаревијех савјета и очиних наговијести, те се прво намршти пак се насмија.
То ђачко тумачење Брнине настраности примише и слуге, те преко њих распрострије се и међу кметиће. А како фратри нијесу то побијали, и како Брне настави да савјесно предаје ђацима најтежи дио богословске науке, и како се гласно мољаше богу у својој ћелији, тако да се испред манастира могло чути, то оста као истина. Додуше, Балеган би, у подне и увече, одвајајући обилате оброке за фра-Брну, малко посумњао у истинитост те покоре, али га Мачак увјери да се тај „гришчић“ може накнадити богословским „крипостима“...
Те године август бјеше веома кишљив. Свако се зло појача. Брне је мало устајао, тако исто и Дувало. Балеган ста једнога дана с великом буком искати од Тетке да му повећа оброке вина, што Тетка и учини. Срдар поста немиран што није могао одлазити преко воде, те је чешће одлазио у нову мађупницу. Блитвар поче закашњавати у цркву. Тетка је опет ноћу ходао по соби и пушио.
Једне ноћи Брне и Бакоња легоше доцкан као и обично. Тек што вра закуња, осјети да се часовник на десној стијени уставио. У исти мах угаси се кандиоце на другој страни и други часовник преста куцати. Наћвару се прекиде дихање од страха, те се једва исправи на кревету и једва прикупи пару да викне синовца. Бакоња се не пробуди. Тада Брне дохвати чизму с пода и баци се њом у врата, па рикну као да га когод коље. Бакоња скочи, па, мислећи да су лупежи код стрица, истрча на тријем и поче викати. Сви фратри и ђаци дотрчаше.
— Шта је? — пита Срдар.
— Не знам. Може бити да је велико зло.
Кад сви уђоше за Срдаром и запалише свијећу, а то Брне дахће и зажмурио. Срдар, неопажен, покрену један часовник а Тетка други. Брне се освијести, па им исприча шта је било. Они га увјераваху да је то снио, а да се кандило угасило кад отворише врата. Тетка посла све, па оста с њим докле овај не заспа.
Други покушај Теткин и Срдаров испаде смијешан. Било је почетком септембра. Киша је била престала, настала похладна јесен. Тетка и Срдар сјеђаху код Брне до касно у ноћ. Он им је, као обично, опет тумачио њеку нејасну мисао из једне богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину муња. Небо је било ведро без мјесеца. Тетка и Срдар се згледаше, а Брне избуљи очи у њих. До трена опет пролетје пламен у противном правцу, али се јасно видје њека мрачна пруга која је за пламеном изашла. Она двојица устадоше, али се у тај мах пламен устави пред прозором, те и Брне видје да је то запаљена гука на дугачкој трсци. Срдар нагло отвори прозор и одгурну трску, грдећи, па удари у смијех. Ни Тетка се не може уздржати од смијеха. Брне видећи да се прозор отвара, брзо леже и покри главу раканцем.
Иако ствар бјеше сувише очевидна, опет Срдар вјешто забашури измисливши како је видио да се у пукотини улегла њека тичурина, па је наредио слугама да је тијем начином истјерају. Уистини, њих двојица бјеху наговорили Дундака да махне њеколико пута запаљеном крпом кад они буду изашли, што је ваљало да он дозна по њекоме знаку, неће ли Брне искочити, али се Дундак опио, па не сачека знака и још му запе трска за грање од бријеста под прозором. Кад се Брни ријеч поврати, он се страшно наљути на Срдара што је прозор отварао, па зовну Бакоњу да га трља вуненом крпом.
Њеколико дана прије Мале госпојине јави се први дужник Брнин. Бјеше то њеки имућни сељак из парохије фра-Томине. Он изброји двјеста талира што главнога што добити, узе признаницу, па се врати с Бакоњом возу. По стричевој наредби Бакоњи је ваљало пазити да се сељак не састаје с којим од слугу. Бакоња осјети као њеки прелом у себи, као да му снага придолази, као да ступа у њеки нови живот. Кад се поврати у стричеву собу, очи му и нехотице прионуше за гвоздени ковчежић, који је једнијем боком вирио испод кревета. Послије, кад ђакон и Бујас дођоше на обично предавање, и њихови погледи (ваљда поводећи се за Бакоњином) прилијепише се за ковчег.
Отада, свакога дана послије јутрења, Бакоња иђаше на воз да дочекује дужнике, па би их допратио к стрицу, па испратио, а за то би добио „јабуку”. Ковчег се пунио, али поста невидљив радозналијем очима. Говорећи о томе с друговима, Бакоња је прилично смањивао примљене своте, а кад је дуг био готово утјеран, он је пред њима прћио усне тобож надао се е ће бити више...
Почетком новембра у манастиру се чињаху велике припреме за дан светога Фране јесенскога, кад се стјецаше народ и постриженици. Те године је још имао да буде избор новога гвардијана, јер Тетка само замјењиваше Брну, а овај бјеше разријешен. Већ уочи поменутога дана дође осам фратара, међу којима бјеше Вртиреп, Жвалоња и Пињета. Тетка наговори Вртирепа да се измири с Наћваром, на што Вртиреп одмах и пристаде, по свој прилици зато што му је брат био дужник Наћвару, а дуга не платио. Измирење је било свечано и јавно. Вртиреп отиде са Тетком и оном седморицом што с њим дођоше у собу Брнину, па ушавши први, рече раширив руке:
— Брате у Исукрсту, прости ми моје увриде!...
— Бог нека ти прости кâ и ја — одговори Брне пољубивши се с њим, па и свијем осталијем.
Сутрадан освану красан јесењи дан, а већ око прве мисе дође много најближих прековођана. Наста обични метеж. Већина фратара сјеђаше по исповједницама. Људи и жене, подијељени на гомилице, чекаху реда, јер је прва дужност на дан „проштења“ одстојати једну мису, па се исповједити и на другој се миси причестити. Та права најезда опроштеника нареди се с богом, па отиде ка Тетки у трпезарији да пише прилоге, начинивши мјеста другој најезди у цркви. Тетка их прими љубазно, записа свачије и најмање прилоге, а Балеган и Мачак часте по ракијом, па онда људи и жене отидоше, њеки на тријем, њеки у двориште, те посједаше и почеше јести. За тијем првијем колом опроштеника наиђе друго у трпезарију, па и ти уграбише мјеста у манастиру, јер сви желе да се одморе у његовијем зидинама. Бакоња је стражио иза врата предње стричеве ћелије. Стриц му сјеђаше на дивану, стрецајући од сваког корака који би затутњио тријемом, јер се бојаше похода.
— Ко је то прошâ? Који су то прошли? — питаше вра свакога тренутка, а Бакоња лагано одшкрине, звири па казује стрицу. Њеколико пута промоли главу напоље и виче да се и даље чује:
— Фра-Брне је болестан. Не може вас примити. Не може ни диванити.
— Да није који од дужника! — пита стриц. — Да није који спомињâ за дугове, а?
Бакоња одмахне главом, с изразом на лицу који је значио: — „Ја то знам! Већ би ја дужника нањушија и да се не јави!“ Међутијем, како је народ навирао (а већ зарана бјеше га много више но другијех година), Бакоњи је машта кипјела. Сјећао се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт Шкоранчину, кад су се људи чудили како он одмеће и одскаче не само вршњацима, него и старијима; трећега, кад је предвече јахао на дорату и водио још три седланика на појиште, па кад угледа Зврљевљане, а он ситно поиграј, тако да је Маји (онда је била дошла маја с Кривицом и Галицом) срце играло; четвртога, кад је већ био озбиљнији, те се није ачио јунаштвом и хитрином, но је стријељао очима црнпурасту Јелку, с којом се био већ познао... Бакоња дубоко уздахну. Он није сад жалио за којекаквим ситницама, али је тек жалио за слободом, те завидио Бујасу и Бутри, који, истина, имају много посла по цркви, али тек у тишми налазе промајне, а њему се ноге укочањише стражећи иза врата. Па онда то га је и понижавало. Каква је то улога, њему, ђаку пете године, да кришом гледа ко пролази!... Одједном отвори шире врата, те промоли и труп.
— Шта је? Ко је? — пита Брне.
— А, ништа, ништа — рече он не обзирући се. — Мислија сам да је један дужник, али није, приварија сам се! И загушујући уздах, затвори врата. Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са њекијем дјевојкама. Бакоња се тек машта изоглави. Он зажмури и звекећући талијерима, које је имао у шпагу, занесе се на крилима снова. Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу. Њека га баба ђаволасто погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка. Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу. Ту је коњушар и кувар, али има више врата. Од једнијех он сам има кључ, а носи увијек уза се и кључић од стричева ковчежића... Стриц је умро, бог да га прости, већ поодавно, а он је нови фра-Брне, Јерковић XXV...
— Зар си ти, магарчино, заспа? — викну стриц. — Ко је то исприд врата?
Бакоња се тргну, те кад повуче врата себи, ударише га у чело, а у исти мах зачу се више гласова.
— А, дите моје, ту ли си? — вели Кушмељ.
— Иве мој! — викну Кривица, одјевена као невјеста.
— Ваљен Исус, дијаче! — називају Чагљина, Рдало, Рора, Кљако, Цонтрона, Жландра...
— Јево пуно наши! — рече Бакоња престрављен, и прије него што је могао примити стричеву наредбу, Зврљевљани га отискоше, па с неописаном грајом сјатише се око фра-Брне, те му љубе руке и коноп. Брне једва дође до ријечи, те викну:
— Затвори врата, ђаво те однија!... шта ви... Зар се тако улази, зар оћете да ме овако немоћна загњавите... А, Исусе, увик ли ми неприлике чините, увикарце...
— Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе! Богу вала, милостивом богу и Дивици, а ми мислили... а ми чули...
— Нисам ја ништа вировâ од свега шта сам чуја — додаде Чагљина, звјерајући очима по соби. — Јето, здрав си...
Сви зачаврљаше, тако да Брне затисну уши рукама. Бакоња се једва ослободи из сестрина загрљаја, па тек видје да му је и зет с њима. Овај опет хтједе да му се о врат објеси, али му се Бакоња измаче, па отклони подаље оца и све остале, који једнако грајаху.
— Прикините мало, па ћете говорити редом, ако имате шта! — викну Бакоња. — Зар не видите да је фра-Брне немоћан? Њемука шкоди и најмањи немир. Сиди, ћаћа, тамока, и ти стриче... Сви се измакните, тако!
— Та-ако! — рече најзад Брне. — Подај им, дите, ракије, па... јето, шта сте то били чули?
— Да бог сачува! — рече Чагљина. — Ти знаш да свако говорење нема увике своје мишљење, да је болес ди није лудос, а баш може бити и мудрос ди је затворење...
— Да бог сачува и од твога говора! — прекиде га Бакоња љутито. — Шта све дробиш, а...
— Е, дијаче, синовче, ниси ни ти сву мудрос посукâ жлицом! — одазва се Чагаљ. — Ја би река...
Опет сви заграјаше. Бакоња њешто пришапта оцу, на што овај устаде, поздрави се с братом и пође. Сви се кренуше.
У тај мах њеко закуца на вратима. Бакоња отвори, па руком склони своје на страну, јер се помоли фра-Тетка. За њим хтједе ући њеки омален, бркат сељак, дугачка сплетена перчина, који му састраг допираше до паса. Тај човјек бијаше лијепо одјевен, али по кроју хаљина као и зле успомене Букар; за пасом је имао велики нож. Та ношња одмах Бакоњи напомену Букара. Риђи брци, ситне сијере очи, спљоштени нос, даваху му лисичји израз. Па онда и сва снага бјеше му чудновато скројена. Труп му бјеше сувише кратак према ногама, а једна му се нога савила као гудало, али није храмао. Еле, бјеше један од онијех људи, кога кад видиш на сајму, међу хиљадама, или сретнеш на путу, не можеш заборавити.
Свима Јерковићима прионуше очи на чудноватог човјека.
— Ко је ово? Познајеш ли га? — запита Бакоња Кушмеља, отиснувши непознатог.
— Не знам! — вели кнез, тискајући се напоље. — Деде, ако икако можеш, изађи. Ја ћу се одвојити од наших бештија, па ћу те чекати ди ти речеш.
— Чекај ме посли ручка иза мађупнице — пришапта Бакоња. — Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима.
И Тетка застаде докле не изађоше Јерковићи, па махну руком на странца, да причека пред вратима.
— Која добра, Думе? — пита Брне, чудећи се што он дође у то доба, а знајући да нема времена на претек.
— О, брате, пук навра, кâ никад досад! — вели Тетка дувајући... — Добро је, добро! Има сами велики мисâ досад близу стотину (тј. плаћених великих миса). А помисли, теке је десет ури! Још ће пука доћи!
— Е, боже помози и свети Фране! — прихвати Брне.
— Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се!
— Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу. Да је још десет мисника, сви би имали пуне руке посла. Дакле, можеш мислити је ли велика приша, кад сам ја к теби садак дошâ...
— Ма то баш не разумим. Шта то може бити?
— Није ништа, и јест велика ствар, како узмеш — рече Тетка смијући се. — Дошâ је један сељак из далека, чак из ти страна испод Велебита. Богат човик. Можеш замислити записује двадесет миса! Дакленка каже: „Нисам се још исповидија, али желим да се исповидим!“ „Па ајде, брате!“ — реко ја и помисли да није чисте памети, кад долази из цркве, а није се наредија. „Ајде, брате у цркву, па чекај реда кâ и други кршћани, па послин, кад добијеш проштење, дођи ако ћеш штогод да приложиш.“ „Ма ја оћу да се исповидим код онога болеснога вратра, код вра-Брне, а њега није у цркви...“
— Нећу ни да чујем о томе! — викну Брне устајући.
— Ја сам немоћан, ја не могу...
— Ма стани, брате. Ти не знаш каква би се шкандала могла излећи из тога — рече Тетка намрштен. — Стани, да чујеш до краја. Сељак настави: „По души — вели — ја не познајем вра-Брну, никад га нисам видија, али сам уснија да се код њега исповидим. Ништо ми дође у сну и рече ми липо и разговитно: ајде у манастир... па се исповиди вра-Брни. Запамти добро да се зове вра-Брне, и још ћеш га познати по томе што га ноге боле. Тако ми оно рече у сну. И јево ја потего два дана хода. Сад, ако је враБрне још дуват, ако само може уснама мицати, нека ме припушти да скинем с душе велико бриме, а, борами, и он са своје, јер се ја другоме не могу исповидити, а имам шта ли! Имам шта ли!...“ Тако вели сељак и још даље развезâ, кâ шта они чине. Сад, брате Брне, да ту није било пука...
— Дакле, било је ту још свита?
— Било је пуно реферторије, а он још виче, а — чућеш како скичи кад говори, и људи се почеше крстити и рекоше му: „Благо тебика кад си уснија!“ Ти сад видиш каква би се шкандала излегла кад би ти одбија! Зато сам, брате и дошâ! Ти знаш да би се рекло: јето човик посега два дана ода...
— Та већ разумим! — прекиде га Брне узнемирен. — А осим тога и јест чудно да је тако сања... ако није шенуја.
— Ма није, брате, него здрав и паметан човик. Дојâ је на свом коњу и још води момка уза се. Ја га мислим задржати и на ручак и на вечеру. Једно што је богат, како се види, а друго што је из они крајева одакле досад није нико долазија. Зато, брате Брне, триба да га својски приватимо, збогу млого разлога, а највише...
— Па зови га! Ди је? Иве, дај штолу! Метни овди катригу, овди под распело!... Оћу, Думе брате! Зовни га — говораше Брне на предушак, обрћући се на једном мјесту.
Слушајући те разговоре, Бакоња чешће отвараше врата и гледаше богатог сељака, који стојаше на тријему оборенијех очију и веома замишљен, тако замишљен да се ни обзирао није на гужву свијета, која се око њега мотала. Особито га жене радознало посматраху. Свакога тренутка могаху се чути овакве опаске: „Ово је онај што је дошâ испод Велебита да се исповиди вра-Јерковићу!... Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!... А шта ники кажу да је вратар полудија!?...“ Кад стриц заиска штолу, Бакоња махну руком странцу. У исти мах Тетка се упути к вратима, вичући:
— Оди Пивалица, оди!
— Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши. Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића. Бакоњу подуши смијех и обрну главу.
— Јев, ово је фра-Брне коме ћеш се исповидати — показа му Тетка, па изађе с Бакоњом. Тетка растјера свијет са тријема, па се устави са ђаком испред своје ћелије.
Пивалица преклони главу и пољуби Наћвара у руку.
— Тако! А одакле оно ти бише, а? А како је било? Снива си? — пита га фратар, пошто сједе и стави штолу.
Пивалица, једнако оборене главе и обрћући капу међу прстима, понови оно што је причао Тетка.
— Ајде клекни, кршћанине добри! — рече му најзад Брне. — Видиш, ја сам немоћан и имам ослобођење од својих старјешина да не радим ниједне редовничке дужности, али кад је оваки случај за твоју љубав оћу... Од’, од’, ближе, ближе, да не морам пуно гласно говорити.
Пивалица баци капу на столицу, извуче јатаган стави врху капе, па клекну и склопи руке.
— Даклен, кршћанине, кад си се исповидија послидњи пут? — поче исповједник.
— Има управ дванајс година — одговори Пивалица уздахнувши.
— Шта наопако?... Та-ако!... А зашта се ниси исповидâ за толико вримена?
— Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку...
Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби. Брне се згрози, те једва рече:
— Ти си, дакле, баш велики гришник. Томе се нисам надâ. Е па кажи све што имаш!
— Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија...
Пивалица исприча то напретег, па застаде, као очекујући шта ће на то исповједник, који дихаше као цигански мијех. Пошто је чекнуо њеколико тренутака, настави истијем гласом, а тресући се јаче.
— Исте године, посли ники пет мисеци, може бити, чувâ сам свој виноград. Једно сеоско дите прође онуда. Ја га ударим великим каменом у слипо око. Дите пане мртво. Ја га однесем до бунара, недалеко од винограда и бацим га у њ. Ни то се није дознало да сам ја учинија...
— Ма зашта си убија човика? Зашта си убија дите? — пита Брне, једва дошав к себи.
Али Пивалица канда не чу то, но настави као у некој грозници, говорећи брзо:
— Па ’нда сам бија сву другу годину болешљив. Пија сам пуно, опија се сваки дан. Запалија сам комшији сино и заклâ му два вола. Јопет сам убија човика из једне пећине повр села. Па више нисам зла чинија за дви године, али сам јопет убија вратра...
— Та јеси ли ти при себи, човиче — викну Брне, сав дркћући, и измаче се.
— Камо срића да нисам! — рече Пивалица примичући се на кољенима. — Чуј даље. Најпослинак сам своју жену обисија о тришњу прид кућом, па рекâ да се сама обисила.
— Ма зашта си чинија та крвна дила, не кажеш ми?
— Зашта? — понови Пивалица спустивши руке низа се. — Зашта?
— Да, зашта? Шта ти је учинија они човик, оно дите, они други човик фратар и твоја жена?
— Ништа, при богу; нисам ни познавâ оне људе. Нико ми ништа од њих није био крив.
— Ма како то? — пита Брне с малом душом.
— Јето тако: жедан сам крви. Дође ми ништа, па би онога трена убија свакога, ко ми се намане. Зато сваке ноћи закључавам дицу у један приградак, па обисим кључ високо о једну чукљу...
— Ма шта ти дође? Како ти дође?
— Не знам. Уђе ми сотона у крв; ухвати ме протезавица, ваљам очима, шкргућем зубма, а рука ми сама тражи нож или пушку. Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али...
— Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица силно шкргутну зубма и изврати очима, а рука му пође к јатагану. Докле се Пивалица окрену, Брне је већ био на тријему. Тетка му потече у сусрет.
— Шта је, Брне брате? Шта се догодило, ако бога знаш?
— Б-б-б, хоће да ме убије!
— Ко оће да те убије? — пита Тетка тобож преплашен и узе га под руку. — Та није зар?
— Б-б-б, бижмо!
— Ма од кога да бижимо? Та ево нема никога за тобом! А онај је Пивалица зар остâ у камари. Је ли се исповија!
Брне, изван себе, окрете се, а то Пивалица иде к њима, развукао усне, те му синуше пљосни зуби, и вели:
— Ето вам га здрава здравцита! Јесам ли вам ја рекâ да ће он искочити, а да га прстом не дотакнем! Ето нека рече. А не замјерите вра-Брне, шала је од бога, телиш кад је чојеку на добро!
— Шта?... Шта је то? — поче Брне.
— То је да си ти изашâ из камаре, а и не знаш да си изашâ! — рече Тетка весело. — Јево те у коридору здрава и читава, а ниси прснуја кâ мијур. Ајдемо у моју камару, јер јево свит долази. Ајде, Брне! Ајде, Пјевалица с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару... Дакленка (настави, пошто затвори врата, те претече пренераженога Брну, који хоћаше да њешто заусти), ово ти је чувени ликар Пјевалица из Б. Ја сам одавна слушâ за њ и да је вишт ликар и да је велики домишљан. Ја сам поручија по њега и све му исприповидâ шта је с тобом. Какав је домишљан, јето, можеш сам да судиш, а какав је иначе ликар, то ћеш видити посли. А сад, брате, сазуј бичве, да ти обађе ноге. Деде му ти Пјевалица свуци.
Брне пусти да чине с њим што хоће. Он их је само гледао. Пјевалица му опипа листове и стопала. Он је то чинио тако њежно, тако лаганом руком, да је Брну само голицало. Пјевалица најпослије зазвижда и одмахну руком.
— За њеколико неђеља нестаће свега овога, само да привијаш што ти ја дам, и да одаш!
— Ма, дакле, ти си ришћанин? — проговори најзад Брне.
У томе се врати Бакоња, који се не могаше ишчудити.
Фра-Тетка окрете талијански. Задуго је говорио размахујући рукама. Брне се више и више ведрио, докле му, у потоњу, не заигра осмијак око усана.
У тријему наста тутњава и граја. Тетка изађе.
— Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци.
— Јест, браћо! Бог увик чини чудеса над добрим људима. Ево нашег фра-Брне здрава. Сад ће с намикарци у цркву. Ајдемо, брате Брне.
Није му било друге, но пође. Тетка га узе испод једне руке, а Бакоња испод друге. Пјевалица за њима, а сељаци пошљедњи. У дворишту придружи се велика гомила, те сви уђоше.
Фратри који су мисили, видећи фра-Брну, укочањише се пред олтарима; а они који су исповиједали, промолише главе из исповједницâ. Свак повјерова да се њеко чудо десило.
Брне се дуго и топло молио, па изађе истијем начином, само што још присташе Кушмељ и Рдало да га држе с леђа. Тетка уђе сам са Пјевалицом и с Брном. Пјевалица извади из фишеклије њекакву жуту смолу и предаде је Брни, поучивши га како ће свечера њом намазати два листа репуха, па их привијати на листове. Послије тога, примивши јабуку, по наговору Теткину он отиде одмах.
Брне није излазио нити је пуштао кога к себи на велику жалост Кушмељеву, али сутрадан, први је био на ногама и ходао је по тријему.
А ријеч оде од уста до уста, по великом дијелу кршћанства, какво је чудо бог учинио са вра-Брном „кад је исповидâ једнога великог гришника“.
А ркаћи под Велебитом причаху како њихов Пјевалица излијечи вра-Брну.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|