Бакоња фра Брне/VIII
Фратри и ђаци стадоше се мотати у сумраку по цркви, не смијући се раздвајати.
— Отвори велика врата! — викну најзад Вртиреп.
Тада тек видјеше сав ужас.
Ни на једном олтару не бјеше ништа златна ни сребрна, свете трпезе испреметане и искаљене, по поду свијеће, књиге, палме...
Тако се шта могло видјети само у старо вријеме кад су јањичари пустошили!
Вичући од ужаса, пођоше сви у гомили пред главни олтар.
Св. Франи однијело с главе златну круну, а са груди му три низа драгоцјених завјета. Па као да то не бијаше доста, него му још провртило ножем једно око, а угљеном огарило му наусницу! Па однијело испред њега велико кандило и три мала; па однијело испод њега златну кутију у којој се храни пресвета оштија; па однијело старинску причесну чашу, сву од злата, прилог босанског краља Стјепана Томашевића, коју су фратри њекад отуда донијели; па однијело шест тешкијех сребрнијех свијетњака, такође старинских; па однијело... а шта није однијело што је ваљало!
— Е, е, е — поче Тетка.
— Е, е, нека сад ко рече да су ово учинили приковођани и наше слуге, а не ркаћи! — рече Вртиреп.
Упутише се да прегледају први олтар надесно, али у тај мах утрча Балеган са раширенијем рукама, па се обрну три-четири пута у ковитлац, па потече ка великим вратима, вичући:
— Умра је! Умра је! — па ста звонити, одскачући лакат од земље.
Помислише да је кувар напрасно полудио, те пођоше к њему, али с малијех врата привуче им пажњу помагање фра-Брнино, који викаше са тријема:
— Та излазите, излазите, видите шта је томе!... Ко то лежи кâ мртав?
Изађе Дувало на тријем, огрнут раканцем, па виче:
— Ко је убија редовника? Који је то погинуја?
А јадни гвардијан лежаше наузнак, модра лица.
Сви изгубише свијест, сви говораху у један мах, мотајући се око њега.
Балеган једнако звоњаше, вичући њешто.
Најзад, Наћвар и Дувало разумјеше да је и црква похарана, те уђоше у њу, а кад видјеше грдило око себе, погледаше се у очи, сумњајући да ли сан је или јава. Сад их прену граја слугу испред великих врата, те потекоше тамо, али не могоше изаћи од Балегана, који је одскакао.
— Прикини одма! — викну дувало, а кад га кувар не послуша, он га ухвати за ухо и одмакну, па поче говорити слугама:
— Куда ћете ви амокарц?... Ти ајде, а ти стани... не, него ајте сви, сви, један тамо, а два овамо...
— За ликара у град — додаје Брне.
— Ама, шта је јопет? — пита млинар.
— Како шта је!? Умра је гвардијан...
— Гвардијан умра!
— Станте сви! — викну Вртиреп, дотрчавши у тај мах.
— Ајте наоколо у манастир! Па одгура фратре и кувара у цркву, закрачуна врата изнутра, па изађе пред њима у двориште...
Кад слуге уђоше с друге стране, наста опет метеж и вика.
— Дакле, умра гвардијан!?... А ко вели да је цркву поробило!?... Ај, да видимо!
— Натраг — викну Вртиреп, па видећи да их не може уставити, истрже пушку иза паса млинарева, натегну је и напери у гомилу...
— Натраг, пасји скоте! Нико да се одавде макâ није, него да ме свак слуша... Ножић ми дај когод и воде донесите! Та не видите ли да је човик при смрти! Брзо, двојица донесите штрамац (душек) из његове камаре. Ножић амо или бритву!
Вртиреп тури пиштољ за свој коноп, па хитро распори мантију гвардијанову и резну му мишице на два мјеста, па га попрска водом и нареди да га пренесу у собу. Мачка остави пред црквенијем вратима да стражари, а он пред осталијема отиде у манастирско „шкриторје“ (писарницу), те хитно написа два листа.
— Јево дви књиге, једна суду а друга ликару. Даклен, који може припливати, па да нађе добра коња прико воде, ћа да оде у вас трк у град? Алате, момци, јер дајем три талира јабуке! — рећи ће нови привремени старјешина.
— Није то збогу јабуке, него... оћу покушати, ако ћете викнути приковођанима да ми даду коња! — рече Дундак.
— Ја би се најбоље поуздâ у Букара — рече млинар.
— А, збиља, ди је Букар?... Камо га?... Брзо по њ!
Шкељо отиде да га тражи.
Вртиреп и Тетка изађоше с млађима пред манастир. Остали фратри отидоше ка гвардијану.
Дуго су тражили Букара.
— А ко зна да није он баш и учинија сав овај покор! — вели Дундак свлачећи се. Говедар му везиваше хаљине на једну мотку.
— Тебика је увик до спрдње, пијаницо — рече Тетка.
— А мени је баш за мисâ шта је са сиромајом!
— Не триба му се бојати глави, дуовници — вели ковач.
— Букар је страшљив кâ коза, па се припа, па се забија нигди у ракитама, а измилиће кад огладни.
Дундак заплива, држећи једном руком мотку са гуком хаљина на врху. Сви сачекаше докле он преплива, док се обуче и отиде у село. — Ближи прековођани, како већ видјесмо, пошли бјеху за Срдаром и Бакоњом низ воду. — Тада Вртиреп нареди преосталој четворици слугу да пазе неће ли они са Срдаром довући сплату, а ако то буде, нека им помогну, а један нека дође у манастир да му јави. Па он и Тетка отидоше ка гвардијану.
Сви шест фратара остадоше њеко вријеме крај болесника, коме се само по дихању могло познати да је још у животу, па, оставивши код њега ђаке, они отидоше у цркву.
Испред св. Јеронима бјеше такође однијело све, али њега не бјеху лупежи нагрдили.
— Види се, да су имали ришпета, јер је брадат, кâ какав њиов калуђер! — рече Вртиреп.
На другом и на трећем олтару свете Вићентија Перејра и Рока бијаху безбожници испрорешетали. А на четвртом гдје бијаше насликан свети Брнард, који кличе и дигао руке пут неба, лупежи му растегли брк с уха на ухо, тако да се и Вртиреп мало осмијехну.
— Ма, убија и’ бог, како су имали вримена да се играју! — чуди се он.
— По свој прилици ушли још с вечера. И није и’ било мало. Једни су чистили овдинак, а други чували на возу, докле смо ми јегленисали у мађупници.
— А шта би било да је који од нас изашâ — пита Брне.
— Е, шта би било! Штедили би твоју липу главу! — рече Вртиреп... — Ма збиља, ми се не питамо: куда су антикристи ушли, кад су обоја врата била затворена!
— Јево трагова од опанчина — вели Тетка. — Ја одавно то гледам. Јево и’ иђу у шакриштију (ризницу). Ајмо тамокарце.
Ризница се избочила у гробље, а улазак је у њу иза главног олтара. Свуда наоколо бјеху старинске скриње од ораховине, пуне црквенијех ствари и хаљина; скриње бијаху обијене и испремештане. Једини прозорак, на коме су дотле биле јаке гвоздене решетке, сад стајаше разјапљен.
— Даклен, овуда су ушли!
— Како су могли изврнути гвожђа?
— Не видите како? — вели фра-Тетка. — Три-четири антикриста свана поткопали ћускијама прагове, па и заједно с причагама извалило. И морам признати да је то врло вишто, јер се зид с оне стране мрви кâ крув. Види се, види да су унапридак све знали и проштудијали, а то је могâ учинити човик који је подуже овдинак боравија.
— Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш! Јено решетке циле цилцате, а три се прага држе заједно, а четврти се разбија на два комада.
Пошто се сви обредише гледајући кроз прозор, вратише се да прегледају и остала три олтара, која бјеху похарана и оскврњена као и остали.
У томе их затече подне.
— Шта ћемо сад? — пита Вртиреп... — Опростите, браћо, ја се не намећем кâ старешина, али, видећи да сте ви изгубили главу више него ја, ја...
— Ти си се понашâ кâ прави човик! — рече први Тетка — и ја ти зафаљујем!
И сви почеше хвалити Вртирепа.
— Е, дакленка шта ћемо садак? Јево већ дванајст ури. О официјама и другим службама не може бити ни говора. Триба да цркву запечатимо доклен не дође комшијун из града. Па јето нема ни сплате ни бродова...
— Па ајдемо да штогод појидемо. Нећемо, зар, да сад још цркавамо од глади — рече Брне и оде први.
Другови му запечатише врата, а на прозорак ставише двије палице на крст, па га стигоше у ручаоници, гдје Грго изнесе зеља и сухе рибе.
— Дакленка си се ипак побринуја за ручак, вридни наш Грго — вели Блитвар. — Евалај ти га!
— А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило! Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре. Ови страшни догађај узеће ми најмање пет година живота! И још је нико има душе да ме потеже за уво! Еј, еј...
Дувало поче јако кашљати.
— Та-а-ко! — поче фра-Брне. — Пет година, велиш! Ја би приста и на десет за менека. Ја не знам шта ће с меном бити!
— Не бојим ти се ја глави, Брне! — рече му Вртиреп.
— Ниси ти примека срца, иако ниси зâ човик! Него чувај се, да ти... крк!... знаш, да ти не кркне жила ка сиромају фра-Вици јутроске.
— Али ја нисам никада млого пија.
— Ниси пија, али млого се раниш и млого лежиш! А сам кажеш да те од никога вримена штипље за палце од ногу. То може бити подагра, кâ покојном фра-Фелицијану.
— О, боже сачувај и блажена Дивице!... Шта говориш?... Прођимо се шале и задиркивања на овај црни дан, на који ће све кршћанство процвилити...
Дође Шкељо.
— Јето вуку сплату и бродиће! Пуни су приковођана.
— Добро је и то у воликом злу! — рече Вртиреп устајући.
— Ајдемо, браћо!
— Ма ја не би пуштâ пук амо за данас и сутра! — опази Тетка.
— А како ћемо им забранити!... У манастир можемо да и’ не пуштамо, али најпосли, нека и’ исприд мађупнице!
Десетак приковођана вуцијаху сплату (весла бјеху потопили лупежи) пуну људи, међу којима бјеху Срдар и Бакоња. А бродиће бјеше однијела вода.
— Све сам чуја и разабрâ, све... и за цркву и за гвардијана! — рече Срдар излазећи с натегом. — Ја не могу више! Добро ће бити, ако и ја не платим главом. Иђем одма да легнем. Наредите да ми се донесе у камару вруће ракије.
Заиста изгледаше човјек као да је годину боловао!
За њим се извере Бакоња, такође једва се држећи на ногама.
Стриц пође да га прати.
— Та-а-ко! Божјаче, несрићо, губо, изроде, магаре од магарета. Тако, је ли? Ти да се јуначиш! Ти да се угледаш на онога манитова! Што би ја још доживија од тебе, кад би те крај себека трпија! Али је ово послидњи разговор међу намикарце! Сутра још нека те враг носи откуд си и дошâ, јер таки нису за редовнике, него за ајдуке. Ајде у чету Радекину, ајде се поајдучи кâ какав ркаћ, па арај цркве и манастире.
Али Бакоња не хајаше за та ријечи, него узе сухе хаљине, па се склони иза врата да се преобуче.
Тада Брне отиде у кујину и замоли кувара да му и синовцу однесе вруће ракије. Али кад њих двојица дођоше, Бакоња већ спаваше. Фра-Брни не оста друго, но да легне и он.
У сумрачак пробуди се Наћвар њешто вољнији.
— Дижи се, Иве!... Устани, моје дите, и донеси воде! — рече благо.
Бакоња, јако зачуђен, пође. — Чинило му се да је протекла година, а не један дан откад је пошљедни пут ходио на чесму; чинило му се да се он прометнуо у њеко друго чељаде, и да се све око њега скроз измијенило, да је манастир много мањи, а тако исто и црква, да је вода око острва широка као море, а да се око воде, свуд наоколо, налазе њеки дивови, од којих стрепе чак и свеци у цркви, којима ни св. Фране не може ништа, но им допушта да му око ископају!... Обузе га велика туга и страх, и вјера му се помјери, те не знадијаше коме да се моли, пошто не бјеше навикао да се обрће правце к богу. Плачући горко, зажели смрт пријеку, „невидовну смрт“, која би га једнијем махом макла искрај злијех људи, искрај нејакијех светаца који нијесу кадри ни себе одбранити, а камоли ће њега!...
Али до мало обузеше га друкчија осјећања: ражали му се њешто на Франу, Јеронима, Виценца, Перејра, Рока, Брнарда, доминика и Христифора; види их поништене, па му се ражали, па би хтио да их утјеши, јер му се тога маха чињаше да је над њима... Па онда се препаде од те помисли, јер му се видје да су свеци страшнији онако накажени и да су „могућнији“ но што бијаху прије... „Они су се притајили, па чекају вриме, кад се нико већ не надâ освети, да ударе изнебуа на проклетнике!“ — сину му кроз памет и крв му се запламти од бјеснила, те зашкргута зубима...
Сад видје себе у фратарским мантијама на помамну коњу, са голом сабљом у руци; за њим се слегао сав кршћанлук, колико га је од мора до Козјака и Велебита, све, брате, по избор момци, коњици и пјешаци. Бакоњин коњ као и да не стаје на земљу, него као муња облијеће ту силну војску, а Бакоња на њему, држећи у лијевој руци крст, у десној ћорду, соколи љуте ратнике, па пред свима прегази њеки дуг мост, преко њеке широке воде и стани се у једну пространу раван. Ту најприје уреди војску, па под шатором очати свету мису, као што њекада чињаше фра-Иван Капиштран и Шурић дон-Стипан, прије него би на Турке јуришали. („Писме“ о тијем двама јунацима, „како их спивао фра-Качић“, слушао је Бакоња више пута од Лиса.) Затијем војвода Бакоња опет појаха дора од мегдана, и крену се пред својима на дивове. Иду, иду преко ширине, све тутњи пусто поље под њима. Кад се бјеху одмакли, сјети се војвода да је и фра-Срдарина међу војницима, па га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и смјеста га постави за главара лијевом крилу, а Вртирепа метну на крај деснога, а сам пред свима. Па онда сила пође зорније; али, након помањег размака, угледаше високе планине и под њима страшне дивове, који бјеху развили бојна крила да се једва могаху прегледати. Тада малакса срчаност војницима, па и војводи. Он стаде и устави војску, па страшнијем гласом ишчати тропар св. Франу. Кад сврши молитву, обрну се к непријатељима, али тамо мјесто џинова... шта видје? Буковичке гоље и раскалашни Котарани!... Тад се поврати срчаност војводи, те викнув: „Јуриш на ркаћине!“ погна коња у сав трк, а сви остали за њим... А ркаћи „плећи даше, и бјежати сташе!...“ Боже мили, што се од њих чини!... Кршћанлук их сијече, гази, куће им и цркве руши и спаљује, вјеша им калуђере за брадине!...
Враћајући се са чесме, Бакоња је морао надокнадити све пропуштено чешкање.
Доцкан у ноћ стиже из града „комишијун“. Дође Шкељо да то јави фра-Брну, те Бакоња изађе са стрицем пред манастир, гдје већ чекаху остали фратри. Четири лацманина одјахаше са коњâ, па Дундак за њима.
— За дивно чудо, како сте могли стићи! — рече Вртиреп рукујући се са најстаријим. И сви се фратри томе чудише, а претур поче да се хвали како су све у кас дошли од града.
Бакоња прихвати једну кожну торбицу, коју му пружи један млад господин, риђе браде, сух и живолазан.
— Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака.
— То је ликар. Чини ми се да је ркаћ, јер говори као и они.
Господа све „пркелајући“ уђоше у манастир.
— А ова је баба — претур! — говораше Бакоња гледајући са стране старога безбркога чачура.
— А ко је онај погурени куљеша?
— Оно је ађунта — одговори Мачак. — Кажу да је пуно учен човик, да уми латински кâ и фра-Тетка.
За њима иђаше писар, висок, мршав, незнатан младић.
Блитвар одведе „комишијун“ у трпезарију, а љекар с осталијема отиде ка гвардијану, те му, одмах отвори зажето око, које се склопи чим маче прстом; па му затвори друго, а оно се само отвори; па га ухвати за било, гледајући на свој часовник; најзад, намргоди се и запита Тетку:
— Је ли овај човјек...? — медик нагну палцем врху усана.
— Па јест, прилично... мало и одвише ако хоћете — одговори Тетка, разумјевши мимику.
— Камо торба? — рече љекар Бакоњи, па извади из ње њекаку зашиљену цијев, којој врх замочи у воду, а потегну к себи шипку из цијеви. Чинећи то говораше њешто талијански фратрима, који с великом муком обрнуше гвардијана потрбушке и свукоше му гаће.
Да је ко рекао Бакоњи да ће се тога црнога дана још чему моћи зачудити, Бакоња то не би вјеровао, али кад видје шта љекар учини, Бакоња се пренерази...
— Ето, тако ћеш му, дијете, опет пред зору учинити! — рече љекар Бакоњи, давши му штрцаљку.
— Ја? — рече Бакоња блијед и сав се уздрхтао. — Не би ја то чинија ни своме ћаћи!
— Мрш, козару зврљевски! — викну Вртиреп. — Ти да ми се ту размећеш, кâ да си ми ти ники господин, а не наш измећар! Мрш, с очију ми!
Наћвар удари Бакоњу по глави.
Послије вечере заврже се жив разговор између фратара и лацмана. Безбрки суђа канда бјеше шаљивац, јер се често сви смијаху. Пристав је мало говорио, али је свакоме потврђивао главом. Љекар, одмах послије јела, закурњави дебелу цигару, гледајући слике по стјенама. Писар одиста хотијаше да покаже како је размажен, те је ситно јео и сркутао, а дизаше чашу двама прстима.
Говор је најпре текао о похарама. Судија исприча како су оплијењене четири латинске цркве те зиме у његовој области. Говорио је о чети Радекиној, која зимује по Котарима и по Приморју, а љети се станује по босанским планинама и допире чак до српске границе. Говорећи о јатацима судија настави:
— Шве на Радека! Шве на Радека, а друга галијота шине краја на његово конто! — вели он. — А ди је то Радека?... Може он аривати ту, ту, ту, на шво мишто? Ето, мој гошподин, шетири колона пандура што увика шета тамо-вамо по Буковиша, по Котаре од једно шело до друго, од монтања до монтања, а Радека нима!
— Нима, борме — рече Срдар смијући се.
— Нима! А колико ше динара троши жа шпијуна, која каже: „Ето, Радека ту, на!“ А та ишта шпијуна Радека каже: „Ето пандура ту, бижи!“ Је тако, мој гошподин?... Ја вама кажа: Далмација има педешет иљад ајдук!... Ту нима римедијо (лијека), него вишала, вишала и вишала!...
Преметнуше разговор на болесника.
— Дакле, дотуре, шта вам се чини о нашем гвардијану?
— Е, може остати, а може и умријети.
— Чудне мудрости — шапну Бакоња друговима, који се бјеху збили на вратима. — Мудра ли је ова јарчина ркаћка, збогу које сам добија триску! О, да ми га је почешати по леђима.
Љекар испири дугачак млаз дима, па им поче објашњавати што је капља.
— Да оће бог дати да се освисти, те да га причестимо — вели Блитвар.
— Боље би било да и не дође к себи, ако већ мора умријети — рече љекар.
— Није то тако, мој дотуре — дода Брне — мале су муке на овоме свиту прима онима што нас чекају на другоме, ако се на вриме не поткрипимо светим сакраментом покајања! Нема много вримена да је напрасно, неспреман, умра један редовник, па, посланик, није имâ мира у гребу, него се јављâ, час једноме, час другоме, свитујући свакога да увике буде готов за послидњи час...
— То су бапске — прекиде га љекар, готово љутито.
— Нису то бапске — рече пристав, који је дотле ћутао.
— Барем по нашој вири нису...
Фра-Брне се ухвати за то, те ста призивати у помоћ Јеронима, Августина, Аквинца, а најпослије доказивати како су нелогичне све оне вјере хришћанске које не признају „чистилиште“ (пургаторију), а ипак се моле за мртве...
— Јето, дотуре, без замирке, ви ришћани не вирујете да има чистилиште, а зашто онда плаћате саландаре и парастосе за мртве? Реците ми, молим вас, шта им то помаже? Ко је у паклу, молитве га не могу извадити, а ко је у рају, њемука не трибају? Је ли тако? Е, кад је тако, шта, дакле, помажу молитве за ваше мртве?
— Не помажу, богме, ни нашијем, ни вашијем, но су добро дошле поповима!
Суђа се насмија, а пристав поцрвење, па поче причати како су сви православни уопће слабо обавијештени у стварима своје вјере, а најобразованији су у томе пуке незналице. Љекар је најприје порицао потребу тога обавјештења, па онда чак и потребу вјеровања, али кад пристав преврши мјеру својим хвалама латинској цркви, тада и доктор поче хвалити своје православље, да, заиста, боље не хоћаше ни задарски владика.
Вртиреп нагло уста, а за њим и „комишијун“, те отидоше у гостинске собе, а љекар са фратрима ка болеснику.
Бакоња сврати у стару мађупницу. Она бјеше пуна прековођана. Људи нагађаху ко је могао похарати манастир и како је то могло бити. Опће је мишљење било да је то учинила Радекина чета, у којој је било најмање тридесет друга, разумије се све „ркаћа“. Већина не вјероваше да је Стипан проводио хајдуке, него то је могао учинити који други слуга од онијех што су прије Стипана служили, по свој прилици „какав притајени ркаћ“. А што се тиче Букара, сви су били већ увјерени да је погинуо. Биће несретњик изашао, те се сукобио са разбојницима, па (од страха, а не да изозове узбуну) почео викати, те га премлатили и бацили у воду. Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио који од њих.
Кувар прекину те разговоре, викнувши с врата:
— Је ли ту који од дијака? Нека одма иђе у цркву! И ви, људи, изађите да испратите присветога! (тј. ону звијезду у којој се држи „оштија“)
— Зар је баш на умору вра-Вице? — запита њеки.
— А зар није украло и присветога? — запита шапућући Бакоња.
— Мучи, несритно дите! — одговори му, такође лагано, Балеган. — Наши људи вирују да нико не може дигнути присветога осим редовникâ, зато не ваља да то чују... Ајте, браћо, ајте!
Ни Бакоња ни сељаци не бјеху дотле улазили у похарану цркву, те се запрепастише видећи сав покор! Црква је још страшније изгледала према запаљеним воштаницама, које држаху Бујас и Лис пред великим олтарем. Бакоња уђе у шакриштију, одакле наскоро изађе у стихару, клепећући звонцем, знак да ће се за њим изнијети „присвети“. Сељаци клекоше. Мачак разапе свилени шатор над Тетком, који изнесе њешто увијено златотканом крпом. За њима иђаше Вртиреп, носећи кутијицу светога уља. За Вртирепом осталијех пет фратара, пристав и писар, сваки са запаљеном воштаницом. Ка њима се придружи Балеган са сељацима, све по двојица, па прођоше мрачно двориште, па уза стубе, па тријемом до гвардијанове ћелије, пред којом сви лајици опет клекоше, а редовници се збише око кревета чатећи молитве. Бакоња се пропе наврх прста, али не видје ништа.
Дијете се питаше:
— Ама чим ће га причестити, кад нема присветога, а оштија се не смије носити у голијем рукама?
Тек када се они размакоше Бакоња видје помодрелу бесвијесну главу гвардијанову. Тада поче обред миропомазања, који се, као што је познато, код католика врши над самртницима! Фра-Тетка помаза уљем болесникове вјеђе, чело, слијепе очи итд., па га онда њих седам благословише и рекоше народу да се разилази.
Бакоња је то једва чекао. Премда је спавао око четири часа послије подне, опет бјеше веома уморан. Он отиде у ћелију, те сједе с прутићем у руци, како ће „враја“ прочешати чим дође, али Бакоњу савлада сан, те заспа обучен.
Пробуди се кад бјеше сунце одскочило, и видје како је стриц већ изашао; и то мора да је се нагло наредио, јер бјеше просуто воде под умиваоником, а утирач бијаше на поду. Бакоња брзо отиде у гвардијанову ћелију, коју затече распремљену — кревет намјештен, све обрисано — баш као да је фра-Пирија изашао у шетњу. Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници, из које куљаше дим и допираше граја, што никад није бивало преко дана. Ту су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо настојаху око великога котла, у коме је, канда, врио купус. Бакоња отиде у горњу кујину, гдје нађе Балегана и Бујаса у велику послу око огњишта.
— Шта?... Зар је преминуја гвардијан? — пита их Бакоња.
— А ди си ти, јадно дите? — рече Грго. — Шта је с тобокаре? Ја све питам од јутроске: ама ди је мали Јерковић, како то да њега нема, кад ми је највише од прише? А знаш ли ти да ће данас бити на ручку најмање двадесет редовника и провинцијал?
— И провинцијал!... Ама, дакленка је умра гвардијан?
— Није, него ће чекати докле ти устанеш — вели Бујас. — Умра је таман у једну уру после поноћи, а принили смо га у цркву у седам ури. Биле су већ и три мисе. Ја мислим да сад четврту дивани твој стриц...
— Како то? Зар се може диванити миса у поараној цркви?
— Одија је Шкељо прико воде, до најближе парокије, те је доша вра-Томе и донија присветога и све што триба за један олтар, јето ти — рече кувар... — Ајде, моје дите, попи мало кавице, па отиђи у цркву, да пољубиш гвардијана у руку, па се одма врати. Ако те фра-Баре (Вртиреп), или стриц, или који други мисник буде устављâ, реци им да сам и’ ја молија нека те пуште, јер меника трибаш, пуно ми трибаш, а Анте (Бујас) може отићи.
— Збиља, зар ће се данас мрсити? — запита Бакоња доручкујући. — Данас, други дан коризме!
— Кад су ваке прилике, има се „дишпеншацијун“ — рече Бујас, с таквим изразом на лицу, који је значио: „Бакоња, ти још и не разумеш шта је то: дишпеншацијун.“
— А је ли комишијун још овдинак? — настави Бакоња.
— Однија и’ враг зарана. Прије него шта смо принили мртво тило, били су у цркви и записали све... Фра-Тетка цини да има штете око дваест иљада талира! Она бабетина претур и она коза ркаћка ликар смијали су се гледајући онакажене свеце.
— О! она ркаћина — рече и шкргутну зубма Бакоња полазећи у цркву.
Шест спореднијех олтара бијаху застрти црнијем завјесама. Насред цркве лежаше мртви гвардијан, на истоме „катафалку“ који је служио за Шкоранцу и многе друге прије њега. Иза главе покојникове збило се до тридесет сељачких људи и жена, из братства покојног фра-Вице. Бакоња се зачуди како прије стигоше. На главном олтару св. Франи бјеше закрпљено оно пробушено око, а и брк испран; пред њим бјеше паламâ и свијећа много више но дотле на три олтара. Жвалоња је служио мису. Са страна, осим домаћих, клечало је још шест-седам фратара. Њеке од тијех Бакоња је гледао о „проштењу“, али му већина бијаше непозната.
Из цркве отрча Бакоња у нову мађупницу, коју такође бјеху загушили прековођани и гдје се такође готовљаше јело. Па је било странијех људи и у млину и у вигњу. Бакоњи би мило, чувши што један говори о њему:
— Видите ли — вели — овога дијачића? Ово је синовац Наћварев, али се, госпе ми, није на њ увргâ. Он је јуче припливâ рику на коњу, кâ и Срдарина! Шта мислите? Дите, а још ми рекоше да не уми пливати!
— Па, познајемо ми добро Бакоњу! — рече други, одиста манастирски проњар.
Бакоња отрча к возу, али угледав Срдарину на обали устави се. Дундак и Тртак бијаху са сплатом на другој страни, гдје се, канда, споречкаше са гостима. Гостију је било много и сви се тискаху ко ће први у лађу. Бакоњино оштро око познаде у гомили оца и стричеве: Ркалину, Рдала, Рору, Кљака. С њима бјеше и тутуш фратар зврљевски. (Зачудо, увијек су манастирци слали за зврљевску парохију најнезнатнијег фратра. Од двадесет и три фра-Јерковића који заменом „бише и дуоваше“ једва да њих тројица дуоваше у своме завичају.) Бакоња се врати ка своме Балегану. У повратку све је мислио о несрећном Букару, и веома му се ражали, те не хтје излазити докле се ручак не сврши, иако му је Кушмељ два пута поручивао по Бујасу.
Бакоња, Бујас, Шкељо и њеко лацманче из града једва могаху одољети послужујући око фратарског стола. Лис се њешто узјогунио, па ни да се мрдне из ђачке трпезарије. Мачак је читао житије. Бакоњине се очи крадом устављаху на провинцијалу, у зачељу. Бијаше то гојазни старкеља, са дуплијем подбратком, који је и једући куњао и коме као да се на лицу читаше узвик: „Ох, да знате како ми је све ово досадно!“ Провинцијал није становао у граду, него у најближем манастиру, а одавна бјеше у томе високом чину. Бакоња је чуо да је тај старац, на гласу „глагољаш“.
Тек у полак ручка Бакоња смотри у трпезарији оно што га је највише могло зачудити. И то не опази сам него (кад бијаху већ мирнији послуживањем) Бујас га гурну и запита:
— Је ли да му липо стоје?
— Шта липо стоји?... Коме липо стоји?
— Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ?
— О, Исусе! О Дивице! — узвикну Бакоња гледајући Мачка иза налоње у новишатој мантији са бијелим као снијег конопом. Из кукуље, чињаше се да је Мачку врат још дужи, а оне мачје очи — због којих и доби надимак — још мачкастије. Бакоња се зачуди како то није још одмах видио, па онда помисли да су се, ето, у манастиру почели низати догађаји муњевном брзином; сад се дешава у минутама за што је прије требало година! — Ма како је то? Је ли се зађаконија? Кад?...
На сва питања брзо је добио одговоре.
Није се зађаконија још, али оће сутра, пошто се изабере нови гвардијан. Није све доучија, али је потриба манастиру ђакона, пошто се Чимавица неће враћати. Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов. Па онда фра-Жвалоња тија је да провинцијал зађакони Лиса, али то не може бити, зато је Лис љут. Зато Жвалоња, одма чим се сврше „ове ствари“ иђе на једну упражњену парохију, а Лис у један други манастир. Па има још једна новост. Један фра-Теткин брат довео је синчића, и остаће као ђак.
Све те новости учинише дубок утисак на Бакоњу, а због пошљедње поста весео. Дакле, неће он више бити најмлађи ђак у манастиру! Како најмлађи, та он је сад одмах за Бујасом по чину! Дакле, до двије године — најдаље до три — може се зађаконити, само нека прионе око књиге! Хоће, прионуће својски. Па липо је и то што ће сад бити два фратра мање и што надути Лис износи ноге. Та то је права благодат. Бакоња хоћаше поиграти.
И опет га ухвати мала вртоглавица од помисли: како се све то дешава преко ноћ! А свега тога не хоћаше бити да ркаћи не похараше манастир, да фра-Вице не умрије на пречац! Боже опрости, човјек би могао бити чак захвалан. — А ко, најзад, познаје тајне божје путове о којима нам говори богословска наука!
Послије ручка Вртиреп предложи да погреб буде одмах, те да се бар већи дио сељака разиђе. На провинцијалову лицу, уз израз: „О, како ми је све то досадно“, појави се још као њеки знак питања, који је значио: „Како? Зар да се не прилегне послин благовања?“ И сви остали фратри то помислише, али се старац у трен предомисли, те рече, зијехајући: — Онај... на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па... ноћас... не би... било... липо. Па онда и друге ствари да се што прије сврше.
Наредише ђацима да смјеста звоне. Млађи фратри отидоше да уреде сељаке за спровод. Бакоња видје оца на тријему пред мађупницом и ману му руком, те Кушмељ пође за њим. Кушмељ би пријатно изненађен видјевши колико је Бакоња нарастао за годину и по откад се не видјеше.
— Липо моје дите — рече он, пошто се пољубише.
— Немамо кад, ћаћа, него само мало ричи! — И, ходећи, Бакоња му исприча све измјене које ће настати и своја надања. — Једино ми је за мисâ какав ће ми бити нови гвардијан, а биће цигурно Вртиреп, а он, знаш, не гледа нас липим оком, нас Јерковиће... А познајеш ли Теткина брата? Ди ли је то његово дите, тај нови дијак? Једва чекам да га видим...
Бакоња побјеже, јер чу иза себе глас стрица Чагљине.
Опијело се брзо сврши, па фратри обнијеше гвардијана три пута око цркве и унијеше га у гробље, гдје Наћвар поче „рич“. Бакоња чу само почетак, тј. шта кажу Јероним, Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта:
— Ајдемо, дите моје, јер не можемо дангубити. Триба нам очистити рибу и умисити какво посно тисто!
Бакоња је стругао мрениће и пастрмке, а глава му бучаше од вреве мисли. Између осталог, питао се да ли је заиста дошао тај мали Теткин и да ли ће се и Пирија потенчити.
Балеган му је само на ово друго питање умио тачно одговорити:
— Пирија се неће повампирити, јер одавна није пуно гришија. Истина, да је сâм, вечером у камари, пија мало више, али јопет умра је наређен, колико толико.
Докле су они тако разговарали, допираше на махове из гробља стричев глас, па се зачу њеки жагор, па, домало, затутњаше кораци пред малијем црквенијем вратима. Кувар и Бакоња отидоше на прозор. Из цркве се исука дугачка поворка фратара и сељака. Наста гужвање и граја. Срдар и Вртиреп иђаху од једнога до другога. Око провинцијала окупише се гвардијанови братственици; око Мачка — његови, око Наћвара — Јерковићи. Са Тетком одвоји се један лијепо одјевен сељак и уза њ један дјечко од 12—13 година. Бакоњи срце заигра, те се боље надвири. У томе га опази Кушмељ, па се упути ка стубама.
— Куда ћеш, ти, Јерковићу? — викну Вртиреп.
— Па иђем да се поздравим са својим дитетом. Јето сам због њега један дан одија, па се јето ни видили нисмо. Како је то!? — И зврљевски кнез достојанствено оде горе.
Бакоња му стрча у сусрет.
— Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св. Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово...
— Немој, ћаћа, чинити шкандалу, ако бога знаш! Немој због менека...
— Ма, ја сам имâ пуно разговора с вамикаре, са Брном и с тобом! Ја морам остати!...
— Не можеш, ћаћа, јер онда би остали и многи други, а ја сам чуја шта су фратри данас одлучили. Ајде, ћаћо, и поздрави мају и све, све остале...
Кад се Бакоња поврати ка прозору видје у дворишту само провинцијала са петшест фратара.
Мало прије вечере доведе фра-Тетка у кујину свога синовца и предаде га његовим друговима. Бакоња га срчано загрли. Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна лица, кога због његових опуначких образа крстише одмах именом „Бутре“.
Вечера је прошла истијем начином као и ручак. Мачак је опет „штија житије“, па сједе с њима. Брне је погледао синовца и надимао образе. Бакоња се слатко смијао, помишљајући да је то први дан откад је у манастиру а да стрица не чешка ни по леђима ни по листовима. И онда још, то је прва ноћ кад Бакоња неће ноћити у стричевој ћелији, гдје је већ Бујас спремио за тројицу гостију. Бакоња, Бујас и Бутре спаваше у трпезарији!
Али тек сутрашњи дан би „дан од догађаја“, како рече Бакоња.
Послије јутрење био је у трпезарији збор ради избора новога гвардијана. Избор је био писменијем гласањем. Кад скупише цедуље и прочиташе, а то „жребија“ паде на фра-Брну. Узалуд се он томе противио наводећи своју болест у палцима, морао се примити да буде старјешина за три године.
Послије тога била је велика миса, на којој зађаконише Мачка. Бакоња је само истрчао из кујине да види тај обред, па се опет вратио. Али, кад домало дође Шкељо да јави е се превозе колонаш (пандури који у оно вријеме гоњаху хајдуке), Бакоња истрча пред манастир, гдје већ бијаху искупљени сви фратри, ђаци и слуге. Око двадесет колонаша долажаху од воза. Не зна се који је од кога прикладнији и стаситији! На свакоме токе, копоран с пуцима, за пасом чит кубура и нож; свакоме о рамену јали штуц, јали шешана.
— Помози бог, дуовници! — викну харамбаша, скинувши капу, на којој бјеше кићанка што му је до рамена досизала.
— Помоз бог! — називљу један за другим, пак стадоше око свога главара. Тројица их само заређаше да љубе руке фратрима вичући: „Ваљен Исус!“
— Бог вам помогâ! Вазда бија ваљен Исус и Марија! — отпоздрављају фратри.
— Сидајте, људи!... Донес ракију, дите!...
Посједаше на клупе.
— Нема ти што ришћанин! — вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!... Па како ти се држи ркаћ, како ооло гледа, кâ да је мали цар!... А не би ни један назвâ „фаљен Исус!“ нити би руку пољубија фратру да му главу одсичеш!... Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!...
Харамбаша поче:
— Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге... А већ ради другога чега нема се рашта дангубити, но нам је ред прије попасније доба на рочиште ка господину. Дакле, овђенак ћемо пред вама испитати слуге.
То није дуго трајало.
— Да је овдинак Букар, он би сигурно боље испричâ! — вели Дундак.
— Он би сад почеја: „Је ли ја? Је ли?“ — дода Бељан.
Млађи ударише у смијех, сјећајући се заврзана.
— А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша.
— Сметењак један што је у нас служија ни пуне четири недиље; па га нестало од прикојуче! — одговори Наћвар.
— А одакле бјеше и чеговић?
— Бија је из Зеленграда и звâ се Грго Прокаса...
Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом.
— Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена...
Манастирци се згледаше.
— А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек? — пита харамбаша.
— Бија је висок, сув, велике главе, очију сири’...
Харамбаша скочи као опарен, и настави:
— Један му брк бјеше дуљи до другога, је ли?... Бјеше још руњавије груди, а танкије ногу, је ли?
— Јест! — изрече Срдарина, блијед као крпа.
— Тодорина! На моју душу, Тодорина!... Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно.
— Он!... Он!... Он! — вичу пандури.
— Какав Тодорина?... Који Тодорина?... Шта је тај Тодорина?...
— Тодорина Дракчевић из Г... Највећи ајинин што га је икад земља дала!... Десна рука Радекина... О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!... Ајмо-те, момци, ајмо-те живо, јер немамо већ рашта губити вријеме! — рече главар.
— Зар Букар!!!...
Нека замисли, ко може, како је то откриће пренеразило сваку духату душу у кући св. Фране.
— Букар припредени ајинин!... Букар десна рука Радекина!!! Букар, који нас је за нос вукâ мисец дана!!!
— Е, е, то је само ркаћ кадар учинити! — рече Бакоња и онда се сјети како је једном затекао Букара усамљена са друкчијим изразом на лицу... Ја, кад се добро промислим, ја би скинуја капу прид Букаром!... Срце је то, памет је то, лукавство је то, убија га бог.
Није могуће описати „карабулину“ која завладаше ушљед тога открића. Сви изгубише свијест. Новога гвардијана одмах забоље трбух, а Дувала спопаде сипња, те обојица легоше. Провинцијал, Жвалоња, Лис и сви остали готово побјегоше. Срдарина је шкргутао зубима, тражећи кога ће избити, те се најзад искали ријечима на новоме ђакону, а шакама на Шкељу.
Бакоња се први разабра. Он одведе Бутру у цркву, показа му за који ће коноп вући сваке зоре, па му свечано предаде метлу, рекавши:
— Јето, сад већ знаш све своје дужности. Бићемо пријатељи, али ме ти мораш штовати кâ свога старијега. Запамти још ово: чуја си да ме зову Бакоња, али ме ти не смиш тако звати. Ја сам дијак Јерковић!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|