Бакоња фра Брне/IX
Наста велика тишина, као што бива послије великих потреса. Брне је десетак дана састављао циркулар, намијењен свијем манастирима и саборним црквама, у коме бјеху потанко испричане несреће што задесише дом св. Фране, те се дирљивим ријечима мољаше за братску помоћ. То дугачко писмо требаше разаслати у њекијех двјеста пријеписа, те су сви осим Вртирепа писали по цио дан, Бакоња научи наизуст сав циркулар, од ријечи до ријечи.
Бездушном Тодорини морало се штуцати, толико је његово име било спомињато у манастиру, по жупама, на судским хартијама и свуда гдје је циркулар допро; морао је, ако ништа друго, ружне снове снијевати, толико је са свију страна клетава било управљено на његову велику главу. Осим клетава бјеше одређена и уцјена од 300 талијера на поменуту главу, јер се поуздано знало да се Букар налази у планини са Радекином четом. Што се тиче златнијех и сребрнијех ствари, сумњало се да оне прођоше преко руку њекога трговчића у оближњој варошици. суд је преметао кућу тога човјека и њега вргао у тамницу за њеко вријеме, али га, најзад, мораде пустити.
И тако, мало-помало, за два мјесеца, ишчезе надање да ће се ишта од покраденијех ствари моћи повратити.
А и одзив на циркулар бјеше врло слаб. Понајвише стизаху мали новчани прилози, праћени дугачким писменим сажаљењем, или црквене ствари које бијаху на одмет шиљаоцима. Додуше, опоштенише се постриженици манастирски, који се налажаху по парохијама. Њих седам поревенаше се, те купише четири товне краве („да буде млика шјор!“) и два товарна коња. Само фра-Пињата Ћук, стриц Чимавичин, не приста у ревену, но још посла писмо, пуно грдње новоме гвардијану, кривећи браћу да не пазе како ваља имовину св. Фране.
То је све много утјецало на фра-Брну и то, ваљда, поможе да му се чудна болест рашири из палаца у стопала. Онај млади љекар из варошице прописа му њеке капљице, али насамо, пред Тетком и Дувалом, заврти главом.
Заиста, то бјеше њеко чудна болест! По читаву недјељу ни трага од болова, па онда дан-два ни да стане на ноге. Фра-Брне се брзо увјери да му капљице нимало не помажу, а да му добро чини гладовање. То му је било загонетно и то га јеђаше, те ће једном Тетки:
— Кога ђавла има посла иће са стопама, не разумим! Јето разумим да кад је штумак пун да је онда тежи и да је ослабилим ногама тежа цила тежина тила! То јест, али сам прова и ово: кад, рецимо, не вечерам, па ми је сутрадан боље, ја ондак узмем дви тешке катриге (столице) и носам и’, ако ћеш, по уре, а не ћутим да се тежина одзива у зглобовима! Даклен, видиш да је ствар неразумљива!
А њему ће Тетка:
— Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест. Зато тебика особито уди спавање посли ручка. Ти не смиш ни трена спавати посли подне, ка шта ти је ликар река.
— Не ваља ми исти, не ваља да спавам посли ручка ка шта сам навика има тридесет година, онда шта ће ми живот! — вели Наћвар љутито. Па онда ће блаже:
— А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а?
— А-а — рече Думе. — Прије свега, сити се они златни ричи скуле шалернитанске инглешкоме краљу: „somnum fuge meridianum“.
— Немој ми, брате, спомињати ту твоју скулу! — прекиде га Брне. — Немој даље!
Не прође много, а фра-Брне поста мрачан и немаран према свему. За дивно чудо, то се десило у јеку љета, кад не само што не осјећаше никаквијех болова, него кад бјеше увјерен да је потпуно оздравио, те се већ не умјераваше у јелу. И постаде настран. Прекиде своје јутрење шетње до мађупнице и сједење у хладовини пред капијом, па поче тражити самоћу. По читаве часове сјеђаше на тријему, пред својом ћелијом, гледајући укочено у какву стварчицу у дворишту, кокоши или мачке, па чак и дим који се извијаше из кујине. Чим би се упутио њему когод, он би шмугнуо и затворио се изнутра. Бјеше ли то који млађи, који је нарочито дошао да прими њеко упутство, Брне му, у најкраће, каже што има, иза врата. Поњекад је то чинио без икаква очита узрока, тј. не бјежећи ни од кога. О ручку и вечери говораше само колико је најпотребније, али му свака ријеч бијаше на своме мјесту, те говор нимало не показиваше да му се памет помјерила. Штавише, кад га једном Вртиреп запита:
— Шта је, оче Брне? Да није... онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори:
— Моја је памет, фала богу, здрава, а ја се не морам исповидати: шта ми је!
У другој прилици одговори Тетки:
— Ја се налазим, брате Думе, у ономе стању о коме говори... не знам сад да ли Агуштин или Аквински... еле, у ономе стању кад човик ћути да има само кожу, а изнутра ка да је пун празнине, ка да нема костију, ни меса, ни крви, него ка да је пун само арије...
— Ја то не разумим, нити се спомињем да је то река који свети отац — рече Тетка забринут. — Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу.
— Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу.
Више нијесу о томе говорили. Брне настави свој нови начин живота, који је само Бакоња знао у потанкостима. Пошто је стриц дању спавао по два-три часа, а ноћу готово нимало, то би тек с вечера почеле муке Бакоњине. Вра би најприје за дуго слушао клопотање и куцкање часовника, па би легао потрбушке, а Бакоња га мораше чешколити по листовима, по леђима и бискати по глави, што би тако дуго трајало да би Бакоња сам престао, а то не би прошло без ријечи. Затијем би вра покушао да заспи, али би, најдаље до једнога часа, устао и почео ходати по собама, хучући и бобоњећи. Бакоња се учини као да спава, али га вра пробуди и запиткује за ово за оно што је било преко дана, па би га грдио, па би клекао и почео се молити богу, те и њега нагонио да то чини. Једном му нареди да изговори онај циркулар што бјеше научио наизуст. Послије то тражаше сваке ноћи редовно. Еле, види Бакоња да се вра подјетио; и забрину се веома Бакоња, али о томе што се ноћу радило не рече никоме ни ријечи.
И манастирци се, мало-помало, навикоше на настраности новога гвардијана, али његова немарност према уобичајеном реду и према опћим пословима као да пријеђе на све њих, управо као да их зарази, те све пође суноврат.
Бутре би, истина, савјесно одзвонио будионицу и поспремио што треба у цркви, али би се јутрења (боже опрости!) прегризла; послије доручка фратри би одмах у размет без збора и договора; Балеган већ не надгледаше шта се ради у мађупници, а и у својој кујини ослањаше се сувише на Бакоњу; испред „часова“ нови ђакон и три ђака посједили би у скули, гдје учитељи чешће не дођи до дођи, али је Бакоња похлепно читао, управ гутао све што би му до руку дошло, те је зачуђивао другове и фра-Тетку својим ванредним памћењем, сјем тога он је с љубављу поучавао малога Бутру, а зато је Бакоњи Тетка почео предавати латински у вишој мјери; подневни часови трајали би њеколико тренутака, па би фратри ручали ћутке и брзо као да ће на војску, па би сваки отишао у своју ћелију, само би Срдарина узјахао на свога новога вранца, па пошао са Шкељом преко воде...
Послије подне ђаци би се опет скупили у „скулетину“, да лешкаре до вечерњих звона; вечерња би се брзо свршила као за опкладу; вечера је увијек била лоше зготовљена, јер у опћој чами и шјор-Грго почео тражити утјехе у чашици, „што јест грих, али јопет није такав да се не може откајати“, као што он рече Бакоњи, говорећи о покојном Пирији.
Видјели смо како је бивало ноћу у главној ћелији, али ни у другима не бјеше редовно стање.
Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао. Изјутра, кад би Бутрица растворио прозоре, куљао би дим кроза њих, као из димњака. Брне га једном благо савјетова:
— Немој тако, Думе брате, јер ћеш и ти пропасти прије времена, ти који знаш напамет сва поучења шалернитанске скуле!...
А Тетка ће њему тужно:
— Не брини се за моје здравље, Брне брате! Опрости шта ћу ти рићи, али има причи, млого причи ствари за које би ваљало да се бринеш!
Бујас је читао стрицу Блитвару докле би га успавао. Читао је што му драго, и напрескок, и наопачке, само да се тороче, као што њеки млинари не могу заспати, ако им се витао не обрће.
Нови ђакон Мачак имађаше тежега посла са ујаком Дувалом, који је, два часа послије вечере, за дуго „киселио“ ноге у млакој води са мекињама, па онда му сестрић „на презуру“ даваше њеке капљице што утољују задуху и њека зрнца што ублажују болове у желуцу, јер — сипљиви дувало јеђаше вечером више но Наћвар, те га, готово сваке ноћи, хваташе рачац.
Инокосни Вртиреп није с вечере ни улазио у собу, но би шетао тријемом, пијући ракију и мезетећи је бијелијем луком, као што чине хајдуци. Кад би се ражестио, онда би промијенио шеталиште, онда би ходао испред гвардијанове ћелије, ударајући јако петама. То је Брну много узнемиравало, али не смједе опоменути пакосног Вртирепа.
Други инокошњак, Срдарина, јегленисао је са Шкељом. Није доста што се до мрака не раздвајаху, што се „кланчаху по кметови кâ обаћетни паси“ (како једном рече Вртиреп), него су и по ноћи пијанчили у ћелији. Пошто је Срдар био добра срца, опоменуо га једаред Наћвар да је његово понашање против „регула“. А на то ће Срдарина опрхо:
— А ко се већ овдинак држи регула, Брне болан!? Зар да се ја уставим на бригу, кад је све пошло суноврат? А, најпослинак, ако ти је криво шта се држим са слугом, онда дај ми Бакоњу да ме разговара!
Најзад, у великој трпезарији гораше свијећа по сву ноћ, те се могло нагађати да и Балеган бдије.
Еле, у манастиру, и дању, и ноћу, све иђаше суноврат.
Слуге су пак радиле што их бјеше воља. Тртак и Бобан, кад би уграбили, поваздан запињаху вршке и ради тога се завађаху са Дундаком и Бељаном, који су тврдили да имају прече право на рибање, или би Дундак и Бељан уранили, те уграбили боља мјеста, пуштајући противнике да се вајкају. Али, одмах свечера, нестало би сваке гложње, но би сви, и ковач и млинар, говедар и оба возара братски посједали иза мађупнице, према води, те би „крвљу Исукрстовом“ блажили тугу за похараном црквом.
С почетка се чуђаху шта се догађа у манастиру ноћу:
— Који је ђавâ вратринама, на један ма, сад кад би баш било вриме да се разаберу? — вели Бобан.
— Брате, кâ да су сви повиленили — приповида Шкељо. — Ма шта то може бити?
— Ја мислим, да им се приказује вра-Пирија! — рече Дундак.
— Мучи, бештијо, да је то истина, зар се не би и тебика јавија, ка и покојни Шкоранца — рећи ће Тртак, намигујући ковачу.
— А ко зна би ли, брате? Он је бија већи господин од дјакона, па, може бити, неће да се дружи са измећарима! — рече говедар.
— Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре?
— А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића. — Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика. А вра-Брне је јопет душеван.
— Липа ми његова душевност, кад одире људе каматом! Ја знам да по свима нашим жупама нема пријуба имућнијега човика, који му не дугује, ники по сто, ники и по двиста и триста талира, са четрнајст посто! — вели Дундак.
Бељан се наљути.
— То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за враЋука и многе остале, који позајмљују и по двадесет посто? Па, је ли наш вра-Брне икада кога поруба, кâ шта они чине? И, најпослинак, шта је намика до тога, него реци ти мени: је ли вра-Брне... душеван нами? Кињи ли нас он, кâ шта је чинио манити Вртиреп оно дана кад је бија старишина.
— То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну!
— Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан... Човек би могâ помислити да је то нико чудо, јер сви знамо како је Вртиреп провеја младост, сви знамо да је биснија, да је бија раздарушне руке, да су му женетине све појиле, да је данаске један од најсиромашнији вратара. Е, сад се зар тâка душе, па би тâка за св. Врану? Би, кâ и мој покојни ћаћа! Он би приказивâ рачуне тамока ди они шаљу, а себика би напунија кесу, јер човик види како је под старост без јаспри!
— То је знâ и провинцијал и сви остали, зато га и не изабраше — вели ковач. — Не бојте се да ће он икад бити старишина. Ако Наћвар отегне (шта не дај бог!) онда би га заминија јали Тетка, јали вра-Томе са парокије.
Тако су се слуге разговарале на сијелу. Као што се види нијесу имале што завидјети Шкељу. Баш кад једном бјеше говор о њему, рећи ће говедар:
— Ја се све бојим да нас јарчина не прошпија!
— Ко да нас прошпија? — викну Дундак. — Зар прожмиреп Шкељо, који је страшљивији од иједне козе, на кога ја пљујем, јер ја не би чинија шта он чини...
— А шта чини? — пита говедар.
— Рувијан, јето шта! Зашто иђе са Срдарином свакога дана прико воде? — Дундак запјева поскочки:
Тијо, лако, Јелице,
Срдарева душице,
Наша једра кметице...“
— Муч! — викну млинар.
— Зашта „муч“? Кога да се бојим?
— Букара! — шапну њеки.
— Ви се још спрдате са Тодорином! — рече Дундак — али госпе ми и госпина ми сина, ја га не би ни спомињâ! Ја сам га кињија и магарчија мање него иједан од вас, па јопет се бојим да скупо не платим, а телиш ви! Шта мислите да се Тодорина неће светити?
— Муч! Муч! — заокупише га сви, јер сви претрнуше. Њеки се и обазрије, баш као да би Букар могао бахнути иза леђа. А тај њихов страх посоколи Дундака, који настави:
— Оће се Тодорина светити, тако ми светога Вране, коме је он око ископâ!... Тодорина, ја, Тодорина, болан, кога ми прозвасмо Букаром, који је свакога тренутка говорија: „Ко, је ли ја, је ли?“ М’ ајде шта нас привари, нас неуке, али како је могâ вући за нос редовнике! Е, шта ти је ришћанин... Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа!
— То није братски од тебека — поче Бобан медено (баш као да га Букар слушаше). — Ми јесно ка мало јегленисали с њим, кâ шалили се, мислећи да је бедујаст, али му нисмо ни зла желили, ни чинили, боже сачувај! Нити ја мрзим Букара.
Прековођани се одбише од цркве, али су њеки често долазили у гвардијанову ћелију, а одлазили смућени. Кад би са пак који појавио, Брне би послао њекуд синовца...
Тако се низао дан за даном, без велике измјене. Фра-Брни се не повраћаху болови, иако му ноге бјеху отечене, иако ноћу не могаше спавати. Једанпут кад он синовцу нареди да издекламује циркулар, мали ће, чешајући се по глави:
— Ако смим, шјор, ја ћу ништа друго издиванити напамет.
— Тако! А шта то? — запита вра прилично зачуђен.
— Па знам пуно ствари. Знам и житије светога Григорије.
— Тако! Зар цило цилцато?
— Цило цилцато, само ако ме не прикинете у ричи — вели Бакоња, па, и не чекајући даље, зажмури, прекрсти руке и рече:
—„Блажени Григориј поставјен бист патријарк светеј цркви римстеј, а прижде патријарш’ства црнориз’ц би в манастири светаго апостола Андрији...“
Тако је говорио попијевајући, ваљда, полак часа, предушујући само кад би се заморио. Брне га похвали и поче тражити њешто међу својим рукописима, а Бакоња посокољен исприча још њеколико одломака из житијâ, па изређа око двадесет кратких латинских реченица, које је преводио на „нашки“ и које овако излажаху:
— Душа је неумрла тило. Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа...
— Добро, добро! — прекиде га вра, пружајући му један пожутјели листић, а Бакоња само што прелети очима по њему, рече:
— Ја одавно знам ту писмицу напамет. Њу ме научија вра-Закарија.
— Немој изговарати „вра“, стотину сам ти пута то рекâ!... Ниси ти болан, више тежак!... А је ли ти казâ фра-Закарије ко је спивâ ту писмицу, а?
— Ја знам да је ваша, и да и’ има пуно ваши; а стриц Чагљина уми нике, али и’ изврће...
— Добро, добро, де да чујем ту, кад је већ знаш!
Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе:
Од мене се не одили!
Душа моја није жива,
Ако тебе не ужива!
Ти си радос у жалости,
Ти си сунце у тавности... —
Послушајте редовници,
Свете цркве одвитници...“
— Стани! Видиш ли да не знаш! Та послидња два верша, то су од „Муке господинове“. Али свеједно! Сад слушај. Ја ћу ти проштити једну моју нову писму о несрићном догађају који нас је задесија, па ћеш је научити напамет! — И Брне поче своје најновије сачињење, које је било у њеколико стотина стихова, а које се почињаше:
И сотони слободу допушти,
Да он уђе у званог Букара,
Који дође да манастир ар...“
А свршава се:
Кад оћутиш како с’ Фране свети!“
Тијем начином Бакоња поново напредоваше у стричевој милости, али га ђаво натента да исприча фра-Тетки те њихове вечерње забаве. Тетки се хтједе да отправи једну шалу Брни, те исписа њеколико латинскијех стихова, које Бакоња брзо научи...
— Ако заповидате шјор, знам ништа ново.
— Тако! — вели Наћвар сједајући у широку наслоњачу иза стола. — Де, да чујем, ако је шта липо!
Бакоња обори очи, дигну кажипрст и поче, сјецајући њим:
Curas tolle graves: irasci crede profanum,
Parce mero, coenato parum: non sit tibi vanum
Surgere post epulas: somnum fuge meridianum...“
Већ чим је Брне чуо прве ријечи, избуљи очи, па се лагано диже и примаче ка Бакоњи, те га тако жестоко ћуши да му се глава обрну ка рамену.
— Магаре од магарета! — рече загушено фратар. — Ти, да смиш... да се усудиш!
— Шта сам вам ја скривија? — запита Бакоња измичући се. — Јесу ли то какве ружне ричи? То је фра-Думе...
— То је баш оно зашта ћеш ми платити — настави стриц у бјеснилу и спопаде врч, а Бакоња искочи у тријем и побјеже десно да се не сукоби са Вртирепом, који се, као обично, шетао испред својих врата, и који поче викати:
— Куда ћеш ти, Јерковићу? Стани! Шта ћеш у ово доба у кужини?
— Имам посла! — рече Бакоња не устављајући се, па се попе у трпезарију.
Тетка, Срдар, Блитвар и Дувало изађоше из ћелија. Вртиреп ста грдити Бакоњу и хтједе потећи за њим, али га уставише. Па онда Тетка и Срдар отидоше ка гвардијану, кога затекоше готово без свијести.
Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен.
— Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра?
— За менека је умра — одговори Бакоња, строваливши се на клупу. — Ја с њим не могу више. Боље би ми било да скочим у воду.
Прије но што кувар дознаде истину, дође Срдарина и одмах поче љубазно:
— Ајде, Иве, ајд врати се, моје дите!... Стриц је стриц, па ако те и покара, то је за твоје добро!
— Липо ми је то добро, кад ми дава триске низашта и магарчи ме сваке друге ричи! Мени је дошло фра-Јакове, да штагод учиним од себека. Јево четири године откад га вирно служим и уз њега муке мучим! Шта сам му ја крив? Јесам ли ја крив шта не може да спава по цилу ноћ, што су му ноге отечене. Не, не могу више, него иђем у који други манастир, па ако ме не приме, а ја ћу тражити службе. Могу бити коњушар, ако не ништа друго.
— Какво бижање, какав коњушар! Шта све булазниш! — рече Срдар, водећи га. — Ниси ти за то рођен, него да будеш мисник и да другима заповидаш... Добра ноћ, Грго!... Ајдемо, ајдемо!
Кад су били на дну стуба Срдар га ухвати за рамена и поче шапатом:
— Лудо дите, како не помишљаш само једну ствар, како не видиш да ти је стриц кратка вика, да ти данас-сутра може сванути... Разумиш ли шта оћу да кажем?
— А зар све његово не припада манастиру? — запита Бакоња.
— Е, баш си дите! — рече Срдарина угодно дирнут, видећи да је Бакоња ипак непокварен. — Е, баш си дите! — понови он, тапшући га по образу... — Ја не мислим да поараш стрица, боже сачувај, него он ће ти сам приручити јаспре, кâ својој крви, кâ шта сви чине! И њему је покојни фра-Вице прида николико стотина талира, и мени је мој ујац ништа оставија, и тако сви раде. Даклен, Иве, у памет се! Сићај се оне: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагрија!“ Трпи и буди покоран још за николико, па ће ти добро бити. А сад ајмо, јер смо се и онако пуно задржали!
Пошто пријеђоше двориште, кад су били у дну других стуба, Бакоња стаде.
— Ја би вас молија, фра-Јакове, да ми приведете нике латинске верше!
— Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?...
— Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!... Ја вас молим, пуно вас за то молим, фра-Јакове. А нема и’ млого...
— Добро, де да чујем — прекиде га Срдар једнако у чуду, па скупи обрве и зину, јер бјеше слаб латиниста. Бакоња јасно изговори два стиха, али у половини трећега запе. За њеколико тренутака Срдар стојаше непомичан, са заковрнутијем очима, па одједном удари у такав грохотан смијех, да се одјек морао разлијегати чак до мађупнице.
— Ха-ха-ха parce mero... coenato parum... curas tolle graves — понављаше Срдар међу наступима силног смијеха.
Фра-Тетка стрча низа стубе.
— Доста, за муку Исукрстову, фра-Јакове! Шта чиниш? Оћеш ли да убијеш човика?... А ти (обрнув се Бакоњи), зар мораш све приповидати?
— Ја нисам ништа казâ — одговори Бакоња намрачен. — Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који...
— Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата... — Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи! Нисам ја таки човик!
— Ја оћу да и’ разумим! — понови упорни Бакоња.
— Па добро, јево да ти и’ приведем — поче Тетка пењући се. — „Ако ћеш да будеш здрав, ако ћеш да оздравиш, одбаци велике бриге, не љути се!“ Видиш да су то липе ричи! Па онда још каже: „Не пиј вина пуно; мало вечерај; устани послин ића; не спавај послин подне...“
— Ма шта је сва та тандара-мандара, фра-Думе, тако ти Исукрста? — пита Срдар. — Оли сам ја полудија, оли није чисто с намикаре!
Думе брзо додаде њешто талијански. „Ајде, дите!“ И он уведе Бакоњу у ћелију. Вра је јечао на кревету. Тетка се мало задржа, па их остави.
Тада Брне поче своја нарицања:
— Проклет бија дан у који сам се радија, кâ шта је рекâ праведни Јоб. Проклет човик који вирује човику, кâ што је јопет рекâ Јоб. Тешко оному, који добра чини, кâ шта каже пук. Дакле, до тога се дошло да вас манастир узбуниш, ако те ја покарам!? Дакле, тако ми одвраћаш за моја доброчинства! Дакле, тако си ми зафалан што сам те од ушију отрибија, шта сам настојâ да те човиком учиним... А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година... А, Јурета, ноге ми покри, Јурета, зашушкај ме добро иза леђа, и по трбују ме покриј раканцем, несритно дите, а сутра ћеш добити што је приостало.
И куд ће ђаво да нанесе Кушмеља баш сутрадан!
Сједи фра-Брне послије доручка на тријему, зловољнији него обично, кад му бахну кнез Кушмељ са торбицом о рамену и с тојагом у руци, па развуче усне са краја тријема:
— Ваљен Исус, вра-Брне. Здрав уранија!
— Откуда ти у ово доба? — пита фратар надувајући образе.
— Ја пошâ још синоћке. Кâ, вељу, липа ладовита ноћ, а по дану врућина...
— Добро, добро, па зашта си дошâ, а?
Кушмељ се снеби због така дочека.
— Богмекарце да виђу тебека и оно дите. Барица је ништа ружно снивала...
— Та-ако? Јето си мене видија, а види и дите, па онда ајде од куд си и дошâ! — И Брне уђе у ћелију, па се затвори.
Кнезу затрепташе брчине. Заокружи главом, да ли ко видје ту бруку. Срећом не бјеше никога. Он намјести уста на кључаницу, огради уста шакама и поче:
— Мој липи вра-Брне, ти си ништа идак, а ја нисам знâ, него опрости...
— Носи те враг! — прекиде га изнутра Брне. — Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази!
— Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом.
Кушмељ отиде другијем лактом тријема, па наишавши на отворену трпезарију, прође кроза њу и кроз малу ђачку па с кујинскијех врата назва:
— Ваљен Исус, о шјор-Грго! Здрав уранија?
Балеган, који стругаше рибу, нанишани једнијем оком на незваног госта, па одговори сухо:
— Вазда бија ваљен Исус и Марија!... Ајде, брате, долика гвардијану.
Тада кнеза остави стрпљивост.
— Ма нисам дошâ, брате да просим, него сам дошâ да видим своје дите!... Ди ми је дите?
— Ајде, брате, код гвардијана! — понови Грго и обрну му плећа.
Кушмеља штипну њешто за срце, јер помисли да се Бакоњи што десило, па потече натраг, обиђе опет сав тријем, завири у цркву, али не видјевши нигдје живе душе, викну колико је икад могао из дворишта:
— Ооо, Иве Јер-ко-ви-ћу-ууу!
Одмах се врата поотвараше на ћелијама.
— Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј? — запита Вртиреп.
— Носи те враг, магарчино једна! — вели Брне. — Шта ревеш? Одлази магарчино!
— Баш вам фала, гвардијане, што назвасте брата правим именом! — рече Вртиреп.
Срдарина пође к њему сав накостријешен. Тетка се упути да раздвоји Вртирепа и Срдара. Наћвар, Блитвар и дувало опет се затворише. Бакоња шкргућући зубма, стрча и изведе оца из дворишта.
— Валија си још ти да подјариш смутњу! Зашта ми, болан, ниси поручија по ком слузи?...
— Ма, прије свега, кажи ти мени шта се јопет овдинак догодило? Шта је стрицу? Шта је свим вратрима? А шта је и теби несритни синко? Јето си ископнија канда си годину дана боловâ!
— Зло је, ћаћа! Није се догодило ништа што би очима мога видити, али је зло велико. Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува! Мени је дошло, да бижим!
— Не лудуј, несритно дите! — рече мудри кнез, обзирући се. — Сад, кад баш триба да отвориш очи, а ти... Све ћу ти исказати. Ајдемо даље! Ајдемо даље!
Бјеху дошли у шумарак, близу воза, те сједоше у хлад.
— Дакле, има ништа нова и код вас, кад велиш да ћеш ми све казати? Да није шта зло?
Кнез заврти главом и хукну.
— Није зла вала богу и Дивици, него... Али, да иђемо редом! Дакле, јево зашта сам дошâ. Знаш ли ти да стриц шкађа све дугове, све, све, шта и’ има у пуку? Знаш ли ти то? — пита Кушмељ гледајући добро у очи сина.
— Не знам! — рече Бакоња немарно. — Па шта онда?
— Како: па шта онда? — настави кнез. — Знаш ли да ће до Мале госпојине згрнути силне јаспре у ћелију? Јер до тога рока тражи и главно и добит од свакога. Јето, само у нашем селу, дужни су му Пиждрићи до двиста талира. Вајкају се људи шта ће? Али, пукли, цркли, морају му вратити јаспре, јер је запритија да ће с картама наприд, па јето им онда и судски трошак за прид. Тако је исто запритија и осталима. Сад, зашта то чини? Ћути ли, може бити, да ће брзо умрити? Баш је и Барица ништа ружна снила...
— Остави, се ћаћа, крижа ти, снова, него ајде право на оно шта си тија рићи!
— Па јето шта: ове ће јесени бити благо код стрица, па... овај... ако би то пало у друге руке...
— Ћаћа! — викну Бакоња и сав преблијеђе.
Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави:
— Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати код себе. — Па опет развуче усне и додаде шапћући — а ти си помислија да те наговарам, кâ да и’...
Бакоња окрете главу.
— Госпе ми, дала би се и о томе рич проговорити...
— Немој више ни једне, него ајде кући! — вели Бакоња устајући.
— Ма стани, несритно дите, зар ме се и ти одричеш? Зар се и с тобом не могу нашалити, како је то: „Ајде кући, ајде од куда си дошâ!“ Кâ да ће вас човик очима оплинити? И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли.
— Ма који: ви? — пита Бакоња.
— Сви среда. Први Наћвар, који ми не привати ни Исуса; па онај Балеган, који ме отира из кужине; па ето и ти сад, ти моје рођено дите... Липо ћу обрадовати Барицу и сестру Криву, која се удаје...
— Шта? Удаје се Антица? За кога? Па шта то одма не кажеш? — рече Бакоња сједајући поново.
— Јето са срећом испросија је онај старији Јурићев.
— Је ли Шимета? Шимета Ошкопица? — прекиде га Бакоња. — Па, вире ми, добар и лип младић. Баш се радујем!
— Жалосна ми липота, жалосно ми радовање, кад је немам чим опремити! Триба ми најмање двадесет талира готови’ осим домаћега трошка. Стога сам, болан, и дошâ. Надâ сам се даће ми Брне. Сад не знам шта да радим! Ја ћу се јопета навратити послин подне, те... ако буде боље воље кад се испава!... Жалокањ ти сам шта нисам послушâ Барицу! Она ме одма слала, прије него је Јурић дâ злато! „Ајде, каже, одма к Иви. Ред је да Иве зна прије него се злато прими. Он је сад дијак, дакле најпритежнији од нас, па је ред да он први рече: пристајем!“ Јето, мој Иве, моје дите, какву ти новост доносим!
Бакоња се замисли. Како се брзо све мијења у свијету! Удаје се Кривица за Ошкопицу, који је, истина, старији од њега седам година, али кога је он, више одједном, каменицама тјерао! Из тога ће брака наскоро измиљети мали Јурићи, који ће га звати „ујцом“ и љубити му коноп кад дође у Зврљево! И маја је хтјела да се он пита пристаје ли да се Крива дâ за Ошкопицу. Сирота, добра маја! То, истина, није учињено, али тек то показује да га она не гледа као дијете, да није више за „триске“. Па онда наскоро ће се удати и Галица, и оженити Чмањак, и дорасти Шкембо,... и сав ситни зврљевски нараштај брзо ће оматорити, а старији у гробове лећи! Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну...
— Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања.
— А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се!
— Ма, да шта ћу ја, синко? Мени триба двадесет талира, па ми сад очи штркле, а од кутњега чега не могу и’ извадити... Шта да ти даље говорим, кад сâм знаш!
— Ја ти не могу помоћи! — рече Бакоња сјетно. — Притрпи се за њеколико дана, па ћу гледати да искучим стрицу пет-шест талира, па ћу ја да ти и’ донесем.
— Аја! Аја! Аја! — рече кнез вртећи главом. — Нити ми је доста пет-шест талира, нити желим да сад долазиш у Зврљево, јер како се сугранула вратрина, могâ би те и не примити натраг...
— Ма шта ти, дакле, могу ја? — рече најзад Бакоња устајући. Па онда наду образе и настави — јето замолићу фра-Јакова да ми узајми пет талира, па ћу и’ ја послин тражити од стрица, да и’ човику вратим.
— Е, то те сами бог просвитлија и научија! — викну кнез устајући. — Е, златно моје дите... али не пет него двајест, Иве, круно моја!
Бакоња одмахну руком и отиде.
Послије ручка, кад Брне заспа, Бакоња се сврну у коњушку да прегледа Срдарева вранца, па брзо отиде у шумарак, гдје зачу крупно смијање. Бакоња се устави и познаде гласове Бобана и Дундака, којима је Кушмељ њешто смијешно причао. Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац начини тужно лице.
— На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се Кушмељ мргоди и да хоће њешто да заусти... — Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет. То се већ разуми! Сад, дакленка, можеш ићи, и поздрави мају, и Антицу, и Марију, и Јозицу, и Рока, па и стричеве... Збиља, шта они раде?
— А, моје дите, како ме вриђаш, па онда забашуриш! — вели кнез, стављајући сребрњаке у кесицу. — Ја да иштем двајест да искучим пет! Еј, еј, мој Иве, не могу те повалити за ту рич! Млого си примија од вратрина у мало вримена! Али, јопет, надам се у бога и светога Врану да ћеш с врименом бити милостивијега срца прима својима... А питаш за стричеве шта раде? Шта и несриће једне. Шунди је изашла живина на листу од десне ноге. Не може макац собом. Неће ти дуго! Рорина брбља као увик, и пије кад има, кад виштичина Цонтрона заради личећи дицу којој је притрунила. Рдало се завадија са вра-Закаријом, због Ане... Кљако је бија у пржуну два мисеца, због једног бравчета. Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти?
— Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо! Поздрави све и ајде за рана!
— Не могу, дите, ја сам уморан. Овди ћу коначити. Уставија ме ковач на вечеру. Госпе ми, поштенији је ковач од... Ајде, ајде, не бој се, неће ме вратрине видити. Ја ћу спавати овдинак до ноћи.
Бакоња се превезе с вранцем, па касом заоколи село у коме није био послије похаре. Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца. Бакоња ободе коња на противну страну и наиђе на њеколико момчади, која лешкаху у хладу код оваца. Сви се љубазно поздравише с њим, па један запита: да се Срдар није разболио, па поручио што у село? А на то се Бакоња зацрвење и пође даље. Али, подаље, срете се с једном дјевојком његовијех година, која вођаше два коња на појило. Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца.
— Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа.
— Молим те, Јело, овај... како би могâ да се вратим к возу, а да се не вратим истим путом — пита Бакоња гледајући преко ње.
— А могâ би наоколо, али је далеко... а није далеко на добру коњу! — и отиде.
— Збогом! — викну Бакоња за њом и потече у сав трк, па се у трку обазрије, те видје да се и она окренула.
Та Јела, кћи једнога имућнога сељака, бијаше повиша од Бакоње, танка у пасу, а широких груди, црне коже, малена чела и благих, плавијех очију. Бакоња се с њом познаде у берби, али су мало говорили, него се често крадом погледали. Па кад су једном прстењкали, Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху. Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила. Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе прекори што није био слободнији пред њом, и зарече се да ће је шалом ословити, онако како чине други момци, чим је опет удеси. Од те замишљене шале исука се читав роман у машти Бакоњиној, те већ ништа није видио до воза.
Послије вечере вра и он не проговорише једне ријечи, но је вра лежао потрбушке много дуже него обично, а Бакоња га чешкао.
У то доба кнез је јегленисао са слугама иза мађупнице. Говорило се о Букару. Сви су се чудили његову лукавству. Дунда, већ прилично накресан, викну:
— Залуду, брате, нема ти мештра над ркаћког лупежа, особито планинског ркаћа!
То канда заголица Кушмељов понос, те ће:
— Има, брате, и кршћански лупежа, још како вишти, само шта нису бездушни. Неђе, рецимо, да дирају цркве, али остало, да речемо...
— Ма, нема и’ вишти кâ шта су њиови! — опет ће Дундак, чисто љутећи се што кршћани толико заостају.
Тада кнез поче причати шта је радио у младости са чувеним стрицем Јуретом; како су „приваћали“ стоку по околини; како су једном одјавили плуг волова из дворишта, па су, поред све потјере и пуцњаве, спасли себе и склонили волове; како су једном дочекали личке кириџије у њекој гори, те им узели новац, иако је Личана било много више и сви оружани...
— Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...“ све тако, ка да десет људи вичу један за другим, а свакога пута натегне пушку, те све чујеш: „Шкљоц! шкљоц!“ И ондак им рече дубоким гласом, заносећи на ришћанску: „Брзо вадите новце и остављајте на цести, јер ће сад, ље, планути петнајес пушака, вјере ми! Сваки нека остави половину од онога шта има!... Мало је, арамбашо!“ викнух ја. „Мало је, мало је, мало је...“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је! Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо! Дед, путници, не премишљајте много, јали ћу ја пуштити друштву на вољу.“ А Личани се згледаше, па сваки извади кесу и остави по ништа, нашли смо око двајест талира.
— Ја, то је, борме, мајсторски било! — рече ковач.
— Мајсторски, борами — потврдише Бељан и Тртак...
— А Кутлача је онда ајдуковâ?
— Кутлача је онда жарија и палија — рече кнез у заносу, прихваћајући понуђену му букару, па настави:
— Али ја сам и сâм ништа учинија, чега се не би постидија ни ваш Букар. А чисто ми не бисте вировали да вам то станем приповидати!
— Ја ти јево кажем у брк, да... — прекиде га Дундак — да се Личани... тако... Аја! Личани нису Бодули. Аја, госпе ми!
— Мучи, бештијо, зашта би човик лагâ — вели млинар. — Они јесу слободни, али из густе горе, а онако вишто...
Сви зачаврљаше. Дундак пришапта њешто говедару, који се изврати наузнак од смијеха. Кад се поврати тишина, Кушмељ, коме такође бјеше језик отежао, поче:
— Вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, никоме то нисам казивâ има двадесет година, али виђу да сам међу пријатељима; а, јопет, то је давно било.
— Је ли то, шта си сам учинија, без стрица? — запита млинар. — Де, то нам приповидај!
— То, то — рекоше сви, и Дундак.
— Иђем ја из града. Било је лито, а придвече. Од силне врућине једва се могло дијати, а прашина цестом, да те задави. Прида мном никога, за меном никога. Кад сам бија дви-три миље од града, а то при дну једнога брига солдати се муштрају, полигају, па потрче, а све пуцајући. Ту сам постаја мало, па пођем даље и видим на једно два пушкомета човика да тира натоварена коња меника насусрит. Колика је врућина, а он зачалмија главу. Видим: горњи човик! Тира у град шеницу. Гледам добро иза њега: надалеко нема живе душе. Тада ми паде на ум шта не би ни ђаволу: полегушим се, па потрчим право к њему и уставим се без дува... „Куда ћеш! јадниче! Биж, докле си на вриме!...“ „Што је то, што?“ — пита горњак, већ приплашен. „Буна брате!“ реко вукући га за руку. „Бижи, док си на вриме. Солдати убијају кога год сриту. Не чујеш ли пушке? Јето се примичу. Са мном је било још седам људи из мог села, и сви су изгинули. Ја једва измакâ. Биж!“ Ја сврнем с цесте и прилегнем испод једне међе, а мој горњак даде ногама маове на другу страну. Коњ остаде насрид цесте. Тада ја брзо дотрчим, пририжем колан, обалим товар, узјашем на гола коња па: ајдеде, ајдедец! — право цестом. Чујем горњака ди се дере, па ’нда: „зи-ју̑“, прозвижда ми крај ува зрно из пушке, али ја утеко здрав, и послин продам коња на сајму у К.
Сви га обасуше хвалама. Дундак рече:
— Е, госпе ми и госпина ми сина, јеси велики враг! Ја ћу ти јево у брк рићи шта сам до сад мислија о теби. Ја сам чуја ди говоре: „Кушмељ, брат Наћварев, то ти је бештија и спрдња цилога Зврљева!“ А-ну, сад реците има ли му пара. Е, у твоје здравље!
А кнез ће скромно:
— За млоге се вели да немају памети, зато шта се они притварају, болан, кâ и Букар.
И опет се поведе ријеч о Букару. Дивише му се, узносише га мимо људе.
Бакоња опет поче забављати стрица, говорећи наизуст његову дугачку пјесму, коју је вра на махове исправљао. То је трајало њеких десетак ноћи, и Наћвар постајаше све вољнији. Најзад, једнога свечаника, изненади он браћу послије ручка. Разговрао се љубазно, па извади из мантије рукописни свезак.
— Ако ћете ми поклонити мало-помње да вам проштијем мој спив — рече не дижући очију. — Дакленка, чујте: „Зафална писма господину, који нас је избавија од великога зла, кад је бија поаран манастир.“
— Па како нас је ослободија, кад је све покрадено и умра фра-Вице? — рече дувало.
— Да чујемо! — рече Тетка претјечући Вртирепа. — Најпосли, зар не би било веће зло да су запалили манастир и нас побили!?... Штиј фра-Брне!
Брне поче:
И у гниву да нас за гри’ кара,
Неком шаље ружне, ником липше,
Једног болес, другог муња пара...“
— Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар.
Пославши нам званога Букара,
Јер сотони слободу допушти
Да г’ доведе да манастир ара...“
— Па то је онда свемогући крив, боже ми опрости! — викну Вртиреп. — Ко је ту кога довија у манастир? Не ваља то зрно боба!
Брне се уздрхта.
— Како ти можеш судити кад и не знаш шта је писма?
— Не ваља зрно боба, ни та нити иједна твоја писма! То кажу и паметнији од менека, само шта ти неће у очи да реку. Јето и фра-Думе...
— Шта ја? Шта сам ја рекâ? Кад сам ја то рекâ? — поче Тетка. — Немој ти завађати...
— Јеси чуја, Баре! — викну Срдарина, гужвајући покољеник.
— Ја сам ти већ рекâ, да ћеш са мном имати посла, ако будеш прилазија границе!
Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“.
— Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја! — викну Вртиреп — него одма спочетка оћу да се то прикине, а ви који ћете да слушате његове писме, ајте у његову камару, а ово је реферторијо!... Па онда има и друга. Све се обија о Букара, али се ја не бих заклеја, да он није имâ другова и у Зврљеву...
— Шта говориш? — викну Срдар.
Фра-Брне је блиједио и црвенио се.
— Немој, болан, притиривати! — вели Тетка.
— Кад се ситим да је један лупеж ија с намикар за истим столом, да је укрâ коња брату посли николико дана него шта је довеја сина на наше јасле...
Бакоња зашкргута зубима и погну се као лав кад се спрема да скочи на свој плијен, али срећом на вријеме то видје Срдар, те га одвуче у кујину.
Међу фратрима наста врдање и граја. Тетка их утиша, па поче благо:
— Немој тако, болан! Ми сви знамо како је било! Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он и отац нашли коња и довели. А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија. И најпосли, знаш шта ћу ти рићи? Нека свак тури руку у своју шкарпелу, па ће наћи у њој мрвица! Ти ме разумиш добро! Ти имаш браће и рођака, па се може питати: јесу ли сви чисти!
— Ја то не знам — преузе Вртиреп — али сад чујте ову. Тај кнез Кушмељ био је ту скорице овдинак. То знате; али не знате, може бити, да је ноћио у мађупници и да се опија, па приповида своје јунаштво. — И Вртиреп поче од ријечи до ријечи да приповиједа као и Кушмељ. Кад доприје до онога како је Кушмељ украо натоварена коња горњаку, Блитвар и дувало почеше се смијати. Међутим врати се и Срдар, те ухвати гвардијана испод руке.
— Та-ако?... Је ли то таако фра-Баре? Ја то нисам заслужија од вас! Бог ми је свидок и моја савист да ја то нисам заслужија. А лако би вам се могао осветити, и сад овди ричима и другим начином, само кад би тија. Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља! Али, нас двојица не можемо више заједно. Даклен, или тражите сами премештај, или ћу вас ја тужити, а за то вам дајем три дана на промишљење.
Отада Наћвар не излажаше из ћелије, него му Бакоња доносаше јело, а Тетка и Срдар, похађаху га. С дана на дан Брне је постајао мрачнији. И прође петнаест дана од велике заваде, и Вртиреп отиде да замијени на цијелу јесен њекога болеснога пароха а Наћвар никако да се разабере и да изађе. Залуду су га свјетовали Тетка и Срдар и доказивали му да ће се разбољети, Брне једну те једну:
— Ја из камаре не могу, јер ми се чини да би се одма распâ чим би изашâ на велику арију.
Тако им је спочетка одговарао, па престаде и да говори. Тетка је морао јавити догађај провинцијалу, од кога стигоше два писма: једно бјеше „дишпеншацијун“ фра-Брни да може штити часове у својој ћелији, само да се причешћује што чешће, докле га болест не мине; друго бијаше наредба фра-Тетки да се одмах прими гвардијанских дужности.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|