ПРВИ ДИО
I
У једноме граду Италије срећне,
Дужд добри и стари некад мирно влада.
Свог народа бјеше отац чедољубив,
А друг мира, знања и праведног рада.
Али јача сила не хтје слабих рука,
А он сав доброти предао се био.
Љубљаше га народ алʼ га се не боја!
И сурови закон дрʼјемао је тиô
У пресуди старца, кô у подне мртво
Што у сјенци тавној дрʼјема звијер стара,
За лаганим скоком и за смјелим ловом
Немајући више ни воље ни жара.
И с тугом и болом и сам сазна старац:
Унуцима с дједом све је већа мука;
Груд дојиље дјеца да испише давно,
А суд правде сједи прекрштених рука.
II
И није једанпут, раскајањем смућен,
Поништен поредак, правосуђе јавно
Ускрснути хтио. Алʼ како?… Зло, порок,
Што мучањем суда оснажи се давно —
Да на једном казни!? То би свима било
Неправо и чудно… И Дужд дуго стари
Размишљаше тужан, заман гонећʼ бригу,
Што мир старих дана неспокојством квари.
И рʼјеши се најзад: да рукама другим
Преда власти бреме. Па смјело међʼ људе
Нов господар закон да уведе сталан
И да свима тада крут и оштар буде.
III
Тад Анџело неки бјеше човјек познат
Са снажног искуства и сурове ћуди.
Венô је у послу учењу и посту,
А с морала оштрог цјењаху га људи.
Сав стјеснивши себе у законȃ међе,
Бјеше мрачног чела, воље вјечно јаке…
И Дужд стари њега намјесником назва,
Дарујућʼ му снаге и милости сваке.
И давши му свугдје безгранична права
За сву бригу више не хтје ни да мари:
И без збогом иком, incognito, самац,
Путовати пође кô паладин стари.
IV
Али тек што ступи Анџело на владу,
Све потече другим поретком и током:
Правосуђе силно из санка се прену,
Да зло свако људско будним прати оком.
И на све пијаце, умукле од страха,
Сваког петка казне загрмише љуто,
А преплашен народ зачуо је с болом
Гдје прозбори закон што јʼ одавна ћутô.
V
Но међу тим старим законима мртвим,
Љут је један закон упућивô владу:
Прељубника сваког да самрћу казни,
О чем нико никад не слуша у граду.
Тек Анџело мрачни, из законȃ хрпе,
На страх градских лола, открио га бјеше.
Али свʼјет га ипак испуњаватʼ не хтје,
Нитʼ без љутог збора пустити га хтјеше:
— Да хакнемо пакост! Размажени народ
Обичаје своје сматра као права,
И слободно који над законом строгим
Трче као миши око лʼјеног лава!…
VI
Али жагор живи развио се свуда —
Смијаше се младеж и роптаху људи,
Не штедећи смʼјехом ни велможу строгог;
Но узаман подсмʼјех и узаман труди:
Под сјекиру први с луде глава паде
Млад Клавдије неки, патриције знани,
Раскалашни живот што прекинутʼ не хтје,
Већ навике своје гонећʼ на тенани,
Он Ђуљету неку, љепотицу њежну,
Страшном грʼјеху нагна на стрмене путе
У нади да блудним сувременим стањем
Оправда пред свјетом своје грʼјехе љуте.
Али љубав страсна, безгранична, тајна,
Не могоше вјечно скриватʼ се од људи:
И свједоци, што их затекоше једном,
Зовнули су закон да грјешнику суди.
VII
И несретник, чувши глас рʼјешења страшног,
Обореног чела у тамницу крете,
И слушајућʼ тешко сажаљење свијех,
Туговаше горко. Но путем га срете
Млад скитница један — Луцијо се зваше,
Лакрдијаш, лола, али добре душе.
– „Друже, рече Клавдијʼ, преклињем те, иди
С гласовима овим што се градом чуше
Мојој сестри младој у манастир свети
И реци јој — самрт да јој брата чека;
И реци да пође за спасење моје
Да умоли кога. Или сама нека
Намјеснику иде… Мој Луцијо, у ње
Има много ума и искуства сретна;
Бог јој даде рʼјечма убједљивост, сладост!
Али и без рʼјечи њена младост цвјетна
Умекшаће срце окорелих људи!…”
— „Хоћу, друже врли!…” И лола се крете,
Хитајући журно, да куцне на врата
Обитељи свете.
VIII
Дивна Изабела
С монахињом старом сједила је млада —
Побожно тог дана постригла је косе
И о томе с њоме зборила је сада.
Док Луцијо нагло зазвони и уђе…
Из решетке смјерне, у побожне сате,
Поздрави га тихо са наклоном мирним
Поклоница млада: — „Ког тражите брате?…”
— „О дјевојко, (судим по ружичном лицу,
Да дјевојка јеси збиља и у ствари),
Не могу ли доћи дивној Изабели
Дом освећен овај коју скрива стари?
Њој ме посла амо њен несретни братац…”
— „Несретни? А зашто?… Шта је с њиме, збори,
Ја сам сестра њему!” — „Збиља? врло радо!
Поздравља вас лʼјепо. А да вас не мори.
Љубопитство дуже, нећу да вам дуљим
Вʼјест, с којом сам дошô. Па слушајте веће:
Ваш је брат у апсу…” — „Зашто?…” — „За то, душо
Да сам мјесто њега, камо лʼјепе среће!…”
И тада се пусти у подробни опис,
Што је са наготе мало жесток био,
За невино ухо поклонице младе;
Али с пажњом она слушала је тиô,
Без притворног гњева, чуђења и стида.
Њена мисȏ бјеше као етер чиста, —
Празном рʼјечју, злошћу, свјет непознат њојзи,
Не смути јој душу што чедношћу блѝста.
— „А сад, рече момче, да Анџела гордог
Умекшате молбом, остало је јоште!
И ето вам сада шта мољаше братац
Своју сестру пуну чара и милоште…”
— „Боже, рече она, у ријечи моје
Кад бих могла само да положим наду!”
— „О, сатане сумње, одговара овај,
У срце без страха уздању не даду!…
Алʼ идите преда њ, а по мени знајте,
Пред човјеком само мома клекла је ли,
Заплакала тихо, замолила њежно,
Кȏ Бог што је један, даће све што жели!…”
IX
Опрости се она од матере часне
И с Луцијом вјерним изиђе из врата…
Па клекнувши смјерно, својом молбом благом
Намјесника гордог мољаше за брата.
— „О дјевојко, суров глас Анџела рече,
Не можеш га спасти. Твој је братац мио
Одживио живот. И мора да умре!…”
И заплакав горко, поклонив се тиȏ,
Изабела дивна спреми се да пође —
Алʼ Луције добри задржа је сада.
— „Не идите, шапну, — молите га опет,
И молбама тихим, пуним туге, јада,
Тражʼте милост њему. Плачʼте! Сузе, пјене,
И сву мудрост женску употребʼте саде!
Али ви сте хладни, кȏ на врху игле
Да вам рʼјечи ваде!…"
X
И поново она,
Хватајућʼ се плашта, уплакана, блʼједа,
Усрднијем збором стидљиво мољаше
Страшног извршача закона и реда.
— „Вјеруј мени, рече, нити царска круна
Ни владарско жезло, величања гласи,
Господаре свјетске и велможе силне
Као милосрђе не може да краси!
Но мој братац да је кȏ ти, силни, што си,
А ти да си Клавдиј, — могȏ би у свему
Да онако сгрʼјешиш, — алʼ он не би био
Теби тако страшан, кȏ ти према њему!…”
XI
И укором њеним
Анџело се смути. А поглед, пун мрака,
Сад засја и сʼјевну. — „Преклињем те, иди!…”
Алʼ с усана њених топла ријеч, лака,
Течаше све даље. — „О, смилуј се, рече,
И помисли Онај, што у страшној сили
Прашта души нашој, да нас грјешне суди
Без милости своје, — гдје би тада били?…
Размисли, — па љубав пренуће ти срце
И милост са уста прозбориће твојиʼ,
Па да спазим грјешна нови човјек тада
Да преда мном стоји…
XII
Он одврати хладно:
— „Иди, твоје молбе узаман су редом!
Не ја, закон казни. Нећеш спасти брата,
Он умире сјутра у освитку блʼједом!…
Изабела: У освитку, сјутра? Не, о страшни, неће!
Још он није спреман… О, помисли прије:
Мој несретни братац умријети мора
За грʼјех, за којʼ нико никад кажњен није.
Анџело: Закон није досад умирао никад,
Спавао је само и сада се тргȏ.
Изабела: О, милостив буди!
Анџело: Не!
Јер допуст грʼјеха то је преступ власти!
Кажњавајућʼ једног, тисуће ћу спасти!…
Изабела: Ти изричеш први ту запов'јест страшну,
А мој брат да први њена жртва буде!
Не, милостив буди! Илʼ зар твоја душа
Не погрʼјеши никад? Испитај је туде:
Да ли мисȏ која сред дубине њене
Не тињаше никад да се на зло крене!?…
XIII
Дубока и силна њега прожма језа.
И пође. — „О, стани! кличе она живо,
— Врати се и почуј. Великијем даром
Обдарићу тебе… Нек ти није криво,
Јер он није сјајан, но часан је, добар,
Моћан да те споји с вјечним небом горе:
Молитве ћу своје да приносим за те
У поноћи глухој, у свитање зоре…
Молитвама среће, љубави и мира,
Пред судиштем страшним куда сви идемо!
Молитвама давно умрлих за земљу
А живих за небо!…” Смућено и нʼјемо,
Назначи јој само: „сјутра, до виђења!”
Пошавʼ мутном духу да тражим смирења.
ДРУГИ ДИО
I
Анџело ваздан суморан и ћутљив,
Сједио је самац. А по души широм
Само једно мисо̑! Сву ноћ санак њежни
Уморене веђе не дотаче миром.
— Но шта ово значи?… премишљаше сјетно,
Љубим ли је збиља, кад ми срце жуди
Да је чујем опет и засладим поглед
Незином милотом; када вјечно блуди
За њом душа моја?… За красотом силном
У саблазан до сад никада не кренуʼ
Алʼ девојком чедном понижен сам сада
А пред собом видим само слику њену…
Заљубљени човјек увʼјек ми је био
И чудан и смјешан. Знадох слʼјепо тада
Да његовом само безумљу се дивим!
А гле мене сада…
II
Хтједе да се моли.
Расијане рʼјечи дигоше се горе —
Но говорећʼ с небом и вољом и мишљу
Он хиташе њојзи. И кад туге море
Прели му се душом, он бесвјесно, тихо,
Спомињаше Бога. А све јаче, јаче,
Грʼјех у срцу кипља. Но душевна борба
Неком тајном силом крʼјепити га заче.
Владање и снага у том мутном часу
Несносна му поста као стара књига
Прочитана давно. Тугујући горко
Од свог достојанства ко од тешког ига
Спасти се је хтио; а озбиљност своју
Бесмислено којој дивљаху се људи
Не цјењаше више, сравњућʼ је с пером,
Што гоњено вјетром по ваздуху блуди.
— — — — — — — — — — — —
И сутрадан туде млада Изабела
Са Анџелом гордим опет се је срела.
III
Анџело: Шта ћеш
Изабела: Вољу твоју дошла сам да чујем
Анџело: (Ох кад би је знала!…) Не треба да живи
Твој несретни братац!… А мого̂ би…
Изабела: Зар нема проштења за оно што скриви?
Анџело: Проститʼ? А шта има теже измеђʼ људи
Од гнуснога грʼјеха. Зло је лакше свако
Изабела: Да тако се горе на небеси суди
Али гдје на земљи?
Анџело: Зар ти мислиш тако?
А реци ми шта би одабрала сада
Када би на избор пружили ти двоје
Пуститʼ га… Илʼ спасти — жртвујући себе
И гријеху тʼјело предавајућʼ своје?…
Изабела: Изгубити тʼјело готова сам прије
Него своју душу.
Анџело: Сад о души није
Тумачење овдје. Опет ћу ти казʼти:
Брат ти је на казну осуђен. Зар није
Милосрђе право и грʼјехом га спасти?
Изабела: Да, спремна сам увијек да пред Богом вјечним
Одговарам душом. Алʼ у свему томе
Вјеруј, нема грʼјеха. Ту је само милост.
А ту грʼјеха није… Милост брату моме!…
Анџело: Хоћеш ли га спасти када милост моја
Са грʼјехом на једној одмјери се мјери?
Изабела: Спасење мог брата, мој нека је гријех!
Ако ли је гријех, дане и вечери
Молићу се тада.
Анџело: Не, послушај мене.
Ја видим из ове домислице честе,
Да илʼ ме не појмиш, илʼ не ћеш да појмиш.
Ево знај: твој братац осуђен је.
Изабела: Јесте.
Анџело: И смрт му је страшну одлучио закон.
Изабела: Јест, сасвим је тако.
Анџело: Али да је збрише
Тек је један начин… (Рад бих на ствар прећи
А ја само питам и баш ништа више!…)
Но да почнем: онај, што би мого̂ само,
(И миљеник реда, озбиљан по чину,
Законе тумачећʼ, преступном и жарком
Жељом гоњен теби, сву оштрину њину
И ужасну смисо̑ умекшатʼ би хтио!)
И морао збиља спасти брата, ти си,
Алʼ пропашћу својом!… Шта ми велиш на то?
За спас његов канда ти одлучна ниси!?
Изабела: За спас његов, вјеруј, траг крвави бича
Понʼјела бих мирно, легла у гроб свети
Алʼ оскврнитʼ себе…
Анџело: Знај, он ће умрʼјети!
Изабела: О па нека, шта је
Пут ће љепши за се тим најзад да нађе.
Алʼ бешчашћу сестре душу спасти неће!
И кад би за навʼјек изгубитʼ ме моро̂
Радије ће једном и у смрт да креће.
Анџело: Зашто онда рече нечовјечан да је
Глас закона био? Жестоко си знала
Нас окривитʼ свијех. Да лʼ то бјеше давно?
Не, малочас закон тираном си звала
И грʼјех брата свога поштовала скоро.
Изабела: О, прости ми, прости! Без воље сам сваке
Гријешила тада. Знај, и против себе,
Спасавајућʼ милог и грјехове јаке
Правдати умʼјемо. Ми смо тако слаби!
Анџело: Признање ме твоје ободрило збиља.
Јест, женско је слабо, увјерен сам у то
Зато нек се почне куд сʼ одавна циља:
Ја ти зборим ево — буди жена боље
Негʼ да будеш ништа. И предај се тада
Вољи и судбини.
Изабела: Ја те не разумʼјем.
Анџело: Ја те љубим!… Знаш ли, разумјеш ли сада?
Изабела: О, знаш ли шта рече? Мој несретни братац
Љубљаше Ђуљету и сад мора мрʼјети…!
Анџело: Љуби мене, душо, и жив он ће бити!…
Изабела: Ах, знам кушатʼ друге хтио си почети!?
Анџело: Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
Изабела: Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
Анџело: Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но некʼ знадеш и то — стоји ти у власти:
Анџело: Не, ја ти се кунем! Одступити нећу
Од задане рʼјечи. Чашћу ти се кунем!
Изабела: Доста! Доста части! И дјело је часно!
О варљивче црни од Сотоне виши!
Идем свуд да кликнем подле твоје жеље,
Илʼ Клавдују с мјеста слободу потпиши!…
Анџело: Али ко ће у те да вјерује рʼјечи!
Са строгости своје чувен сам сред људи.
Достојанство моје, мој живот и прошлост
Представиће свʼјету твој приговор худи
Ко клевету само изнад главе брата.
Но сад пуштам страсти некʼ царују мноме,
А ти мани лудост: вапаје и сузе
И страшљиву румен у молењу томе!
Од смрти и му̑ка тим не спасе брата;
Покорношћу само могла би га спасти.
С одговором сутра чекаћу те овдје…
Но нек знадеш и то стоји ти у власти:
Говори што хоћеш! — Јер лаж моја само,
Од истине твоје биће јача тамо.
IV
То рече и оде. А дјевојче чедно
У ужасу оста. Па у небо диже
Пунан молбе поглед и десницу чисту.
И од мрских двора у тамницу стиже
И с братом се срете.
V
У дубокој сјети
Прежалити хотећʼ свјетску радост ташту,
Спремајућ' се за смрт, но с надом у живот,
Он н'јемо сјеђаше; с њим на грдном плашту
Под црном кукуљом, с распећем у руци,
Годинама погнут монах бесјеђаше.
Патнику је младом старац доказив'о
Да је једно исто — смрт и биће наше:
„Овдје је што и ту, тек је дух без смрти,
А свијет под луном ни гроша не врʼједи!”
А он, мислећʼ слатко на Ђуљету милу,
Слагао се у свем што старац бесједи.
Монахиња уђе: „Мир вам!” Он се трже,
И погледа сестру пун усхита врела. —
— Оче, добром старцу Изабела рече
На само бих с братом прозборити хтјела…
И монах изиђе.
Клавдије: Шта је, мила сестро?
Шта кажеш?
Изабела: о брате, стиже часак зао!
Клавдије: Дакле нема спаса?
Изабела: Не, за главу душу негʼ ако би дао!
Клавдије: Дакле има средство?
Изабела: Да, имаде једно —
Мого̂ би да живиш. Он се канда блажи.
Милосрђе злобно у њему је: оно
За твој живот сада вјечне муке тражи.
Клавдије: Шта, тамница вјечна?
Изабела: Тамница — без гвожђа,
Без ограда тврдих.
Клавдије: Изјасни се! Кажи…
Изабела: Мој искрени друже, мој милосни брате,
Ја се бојим… Алʼ чуј: Брате, јесу лʼ дражи
Неколико љета сувишних и пустих
Од ваздашње части? Бојиш ли се мрети?
Ах, та шта је самрт. Миг. Трпи лʼ се много?
И црв згњечен трпи у тај часак клети
Што трпи великан.
Клавдије: Зар кукавац да сам
Сестро, у смрт кренутʼ имам доста моћи
А срешћу се тамо са могилном ноћи
Ко с дјевојком милом.
Изабела: Ево брате шта је
Ја из гроба чујем очев глас. Зацјело,
Ти умрʼјети мораш. Беспорочно умри!
Нећу да ти тајим, алʼ послушај смјело:
Тај судија грозни и лицемјер прави
Што погледом рађа страх у души многиʼ,
Сам је демон; срце, ко дубоки пако̑,
Пуно му је мржње
Клавдије: Зар намјесник строги?
Изабела: Ад обуче њега у оклопе своје.
О, тај ниски човјек!… Да сам ондје млада,
Бестидне му жеље утолити хтјела,
Жив, спашен би и ти мого̂ бити тада.
Клавдије: Не, потребно није.
Изабела: На састанак гнусни
Реко̂ је још ноћас да му морам стићи
Илʼ ћеш умрʼјет сјутра.
Клавдије: Сестро, немој ићи!
Изабела: Брате мили!
Бог зна: мојим гробом кад бих могла спасти
Живот свога брата, ни колико иглу,
Своју младост тада ја цјенила не би.
Клавдије: Хвала, друже мио.
Изабела: Мој Клавдије, сутра буди готов мрʼјети.
Клавдије: Да!… Но зар збиља страсти у њемʼ тако кипе?
И за тренут један
Да погуби себе, зар би мого̂ хтјети?
Не, не могу мислитʼ! Он је човјек уман.
Ах, Изабела!
Изабела: Шта, шта кажеш?
Клавдије: Смрт је тако страшна!
Изабела: Но и стид је страшан.
Клавдије: Јест, тако је… Умрʼјетʼ, ићʼ незнајућʼ куда,
И бити у гробу у хладној тјесноћи…
Знај, диван је свијет и живот је мио,
А ту: мртвог срца у могилу поћи
Стрмоглав се бацитʼ у кипљиву смолу,
Илʼ у леду смрзнут, или с вјетром наглим
Пустаром се вити бесконачним крајем.
Изабела: О, Боже!
Клавдије: Друже мој! Сестро! О, дај ми да живим.
А буде ли гријех живот брату спасти
Опростиће небо.
Изабела: Шта, зар зборитʼ смијеш!
О, страшљивче слаби! Смрћу моје части
Зар да живот чекаш!?… О крвниче, никад
Не могу да мислим свʼјет и живот да је
Мој ти отац дао!… Опрости ми, Боже,
Колʼјевку отаца оскврнула јʼ мати
Кад понесе тебе. Умри! Сад ни рјечцом
Трзала те не би од те казне ледне!…
За смрт твоју имам молитава тисућʼ
Али за твој живот — ја немам ни једне!
Клавдије: Стани, сестро, стани!
О, прости ми, прости!…
VI
И млађани сужањ
Уздрхталом руком за ризу се хвата.
Она силом стаде, смири се и прости,
И поче да тјеши невољника брата.
ТРЕЋИ ДИО
I
Монах је међутим стајо̂ иза врата,
Слушајућʼ их помно. Алʼ је врʼјеме нужде
Да вам рекнем једном: да тај монах стари
Нико други не би него стари Дужде.
Док мишљаше народ да по туђем свʼјету
Ко̂ пуста комета непрестано блуди,
Он пажљиво све је испитиво̂, гледо̂,
Кријући се вјешто у гомиле људи.
Тргове је гледо̂, болнице, театре,
Манастире тихе и развратне доме,
Ко̂ да, волећʼ приче, Харун Ал-Рашиду
Подражаватʼ хтједе у мотрењу томе.
Но, дјевојче чувши, бјеше врло дирнут.
Алʼ, сем љуте казне, још се нечег сјети!
Па јој приђе тихо и у мрачном углу
Рече: „Све сам чуо. Твој си позив свети
Испунила часно, — а то врʼједи хвале!
Алʼ савјете моје сад послушај, ћери. —
Све ће боље бити, но не клони само,
Тек покорна буди и тврда у вјери!…”
И каза јој жеље, призивајућʼ таде
Благослов на душу поклонице младе.
II
Друзи! Вјерујете-лʼ: оно чело мрачно,
Зле, суморне душе огледало вјерно,
Освојитʼ је могло једну њежну жену,
Једно срце чисто, анђеоско, смјерно!?
Чудно? Алʼ је тако. Тај Анџело мутни
Човјек пунан злобе, грʼјешник, чије име
Бјеше страх и трепет, бјеше љубљен жарко
Једном душом благом — алʼ презреном њиме.
Бјеше давно жењен. Но зла ријеч свʼјетска
Млађану му жену поштедила није…
Патила је тихо, док је једног дана
Не одагна срамно. — Сред самоће тије
У предграђу једном живила је од тад
Презрена и тужна у сузама, јаду.
И на њу се сјети Дужд у мрачној кули,
И њој посла тада поклоницу младу.
III
Марјана, крај окна за предивом сједећʼ,
Плакала је тихо. Али једног трена,
Ненадно, ко̂ анђо̂, јави се на вратма
Добра Изабела, познаница њена,
Много пута што је тјешаше у тузи.
И мисли монаха тог јој часа рече:
У Анџела дворе Марјани је било
Отићи тог дана, док се спусти вече.
И у мрачном врту са њиме се срести,
Пуститʼ му се слʼјепо; но загрљај клети
Кад и задњи мине, на растанку да му
Тек толико шапне: „сад се брата сјети!…”
Са осмјехом тихим у плакању своме
Све Марјана приста, растајућʼ се с њоме.
IV
Сву ноћ стари Дужде рʼјешење је чеко̂,
Са Клавдијем сједећʼ и тјешећʼ га тако.
И у освит опет Изабела стиже.
Све је добро било. Марјана је лако
Обманула мужа. — Тад од старог Дужда
Тамничару стиже глас, у освит зоре,
Да злочинца сужња казни љутом смрћу
А његову главу донесе у дворе.
V
То замишљај нови бјеше старог Дужда.
Када његов гласник пред тамнице паде,
Тамничару пружи дуждев печат, прстен,
И с њиме му писмо велможино даде.
Дужде тражи главу разбојника једног
Што те ноћи умре, да се скине сада
И Анџелу пошље ко̂ Клавдије глава…
А он сам се диже и опреми тада
Да грʼјех казни љуто и држава цʼјела
Да грʼјешника позна и гнусна му дјела.
VI
Тек што мину говор о Клавдију сужњу,
Бурно се по граду нова вијест крете,
Свуд се сазна: Дужде да ходи по граду
И свак је тумаро̂ да се с њиме срете.
А пун мрачних слутња Анџело је био.
Но Дужд се је љупко сваком осмјехиво̂
Здравећи их благо; а с Анџелом гордим
Ходећʼ испод руке и зборећи живо.
Алʼ наједном пред њим млада мома нека
Са очајним болом на кољена клече:
— „О, чедности штите, милости олтаре,
О, смилуј се, смилуј!…” Тужним гласом рече.
Анџело се смути. И погледом дивљим
Гледећʼ Изабелу, задрхта, преблʼједи…
Алʼ се нагло прибра и побједи себе
„Она јʼ луда… рече — брат јој је у бједи…
Осуђен је на смрт… И кад за то зачу
Памет јој помрча…!” Алʼ се старац трже:
— „О, не варај!… кликну, ја све знадем лʼјепо!…
Анџело и дјево, сад пред закон брже!…”
VII
Крај трона, у дворцу, бјеше Маријана
И Клавдије јадни. А Анџело туде
Видјевши их, чело он обори тужан
И познаде с болом шта ће све да буде.
Виђе љуту правду гдје из мрака ниче,
И чу поклич Дужда: „Сад, Анџело, збори
Чега си достојан?…” А он с тврдим болом
Рече: „Нека закон мјесто мене збори!
Али једно молим: реците што прије
Да ме у смрт воде!…” А Дужд руку диже:
— „Нек мре судац — торгаш и саблазник срамни!…”
Но Марјана с вриском сада крочи ближе
— „Милост, милост! рече. Ти ми њега даде
Па га тужном срцу не отимај тако…!”
Алʼ одврати Дужде: „Буди мирна, жено,
Ја за добро твоје бринућу се свако.
И награда ти ћеш бити мужу бољем!”
— „О, не збори о том!… Него милост њему!
Рука што ме ево с њим спојила опет,
Некʼ не буде крива моме јаду свему…
Изабело, сејо, племенити друже,
Клекни и ти овдје и за њега моли;
И пред Моћним саде дигни руке чисте
За спасење бједног, са мном сузе пролиʼ!…”
Дивна Изабела, ко̂ анђео, пуна
Милости за јадног, на кољена паде:
„О, смилуј се, Моћни, рече, ради мене,
Не убијај њега, нитʼ осуђуј саде!
Јер (колико знадем и ја како мислим,)
У чистоти својој живио је дости,
Све док на ме грʼјешни не устреми поглед:
О, праштај му, праштај!…” И Дужде му прости!…
