Антички мотиви

Антички мотиви  (1903)  Писац: Јован Дучић

I
Рађање месеца над морем

Изнад црне воде почиње да жути
Хоризонт невидљив, мрачан, у даљини.
И светлости локве већ на површини
Леже и свијетле. Ко̂ душа кад слути,

Све стрепи и чека. Мир је мртви, крути,
Над Архипелагом. Најзад, у даљини
Помоли се месец; тад водом у тмини
Паде нова киша светлости. Све ћути.

Омир, сам на жалу и сетан над водом,
Слушо̂ је тишину и гледао тада
Како месец пење зеленкастим сводом.

И први пут, занет, осети, ко̂ плима
Како шум тајанствен испуни му сада
Срце чудним страхом и дух боговима.

Те се мирне ноћи роди Илијада.

II
Сок

У широком хладу палмине лепезе
Лежи лепа Наксис. Подне је врх Нила.
Јато ласта негде преврће и везе,
И ваздухом топлим разлеће се свила.

Нил прастари, зелен, с изнемоглим дахом,
Одилази тромо. Над старинским градом
Мирно подне сипа огњенијем прахом,
И све гори страшћу разблудном и младом.

Полунага Наксис о Изосу сања,
У то страсно подне античкога лета;
И случајно једном кад се таче грања,
У црвено цвеће сва шума процвета,

III
После битке

Путниче, на броду с хиљаду весала
Кад у Митилену дођеш из даљине
У широку луку, где с најдаљих жала

Галије су стигле, где катарке њине
Стоје, као гора, насред морских вала,
И где жута једра стрше у висине,

Улица ће шумна повести те тада
Кроз народ статуа. Ти ћеш занет проћи
Тржиштима плочним веселога града.

И оргија̂ дани радосни ће доћи,
И песма страсти испуниће млада
Немирне дане и помамне ноћи.

Негде у дворани где музика звони,
Где весеље тече и дижу се чаше,
И шуште госпођоа̂ широки хитони,

Ти ћеш почет’ причу… Видећеш где сташе
Музика и песме. Сви ће немо они
Слушати за страшне погибије наше.

Коло лепих жена чије косе кити
Асфодел и ружа, тад ће међу длане
Наслонити главу и тужне ће бити.

А кад рекнеш како падох сред пољане,
Како горски поток који туда хити
Крв обоји моја; како на све стране

У том крају куда ветар смрти вије,
Разнеше ме копља, и звери, и тице,
И младе ми очи да испише змије:

Заплакаће лепе жене крадомице.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. јун 1903. Књига IX, број 3. Стр. 201–204.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.