Анте Старчевић/IV

Анте Старчевић (1912)

IV

◄ III

IV

►

    Анту Старчевићу се десила једна велика посмртна несрећа: он је за биографа добио дон Керубина Шегвића. Г. Шегвић, који има не само публицистичку но и неку књижевну репутацију у извесним круговима хрватским, успео је да о једном јаком и интересантном човеку напише једну слабу и досадну књигу, да пружи једну идеално рђаву биографију, образац рђаве биографије, и да докаже колико је невешт као писац, колико слаб као стилист, и, што је најгоре, у којој је мери партијски и верски фанатичар.
    Не може се замислити ништа примитивније но што је композиција његове књиге. Он једноставно и хронолошки прича живот Старчевића, узгред развија његове идеје и оцртава његову личност, излаже његов утицај, убацујући, и где је место и где није, велике наводе, у целини често, рђаве младићске стихове, дугачке адресе и саборске говоре in extenso. И зато је веома тешко из ове књиге саставити биографију Анта Старчевића, добити прегледну слику његових идеја, видети постанак и природу тих истих идеја, стећи јасан појам о његовој улози у хрватском друштву и о његовом утицају на хрватске духове за последњих педесет година.
    Давно је речено да ништа тако не компромитује учитеље као одвећ ревносни и претерани ученици. Г. Шегвић пишући ову књигу није био историчар идеја, биограф једнога националног апостола, но апологичар, панегиричар, нови еванђелист Јован једнога новога Христа. Он је у целој књизи остао у ставу свештеника који кади пред олтаром свога Бога и када би само могао прогласио би Старчевића за свеца. Докле се може ићи у неразумним претеривањима нека кажу ова два примера. За Г. Шегвића Старчевић је ништа мање но један од највећих модерних социолога: „ово генерализовање појма славосрпштине сачињава једно веома важно знанствено откриће Старчевићево, које се може мјерити са открићима великих модерних социјолога, са открићима рођених злочинаца, дегенерараних типова, са открићем атавизма у души човјечјој“. (239) Али Г. Шегвић превазилази сама себе када овако пише: „Нема двојбе, да је Анте Старчевић најженијалнији муж, што га је дала Хрватска у ХІХ вијеку. Ако га присподобимо с којим год великаном, не само у Хрватској, него и по свијету, увидјет ћемо да он од свих одваја, од свих је већи својим великим душевним врлинама“.
    Г. Шегвић је поп и то нетрпљив, задрт, фанатичан. И то се и сувише јасно види по његовој књизи. Њему је тешко да помене Србе, и када то мора он их назива „православнима“, или „грчко-источњацима“, и даје утисак да би их тако радо назвао „Власима“ и „шизматицама“. Г. Шегвић је најбољи доказ како је тешко свештеном лицу, чији је дух сасвим другаче формиран, да буде историчар. Када пише о Раковичкој Буни, он на дугачко и на широко прича како је Кватерник био „прави побожњак“, како се „неколико пута преко године исповиједао и причешћивао“, како је осуђивао бискупа Штросмајера што је на Ватиканскоме Сабору био противу папске непогрешивости, и како је, најзад, пред саму Буну „сатове и сатове... пробавио пред Мајком Божјом од Седам Жалости код Фрањеваца“. Али, Г. Шегвић, са друге стране, прелази брзо преко онога што му је изгледало незгодно код његова идола Старчевића, преко Старчевићевога антиклерикализма. Он на једном месту тврди да Старчевић „не бијаше некакав безвјерац или противник буди католичких обреда, буди католичких наука, буди хијерархије...“ Шта више Г. Шегвић тврди — а нека му на голу реч верује ко хоће! — да је Старчевић под старост, 1892, хтео „ићи пјешке к Мајци Божјој Бистричкој“. Г. Шегвићу, као свештеном лицу и поборнику владајуће клерикалне струје у данашњој Старчевићанској странци, било је неугодно да у својој апологији говори о Старом као антиклерикалцу. Међутим, Старчевић је био убеђен и одлучан антиклерикалац, један од најрадикалнијих антиклерикалаца у целом нашем народу. У расправи Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj Старчевић овако безобзирно говори о католичком свештенству у Хрватској: „Попи, у нималовредности, небијаху, како касније, просукани а већ онда без ума, поштења и вере, у злоћах најперви, тражијаху своју срећу у незнању, у потиштености, у херђи пука...“ У истом чланку, на другом месту: „А у пуку западне церкве, где потиче штогод добра и поштена, то пречесто долази само отуда, што он не слуша и не следи попа. Да овај пук не би био поживинчен, он би уз ретке изнимке у попу сматрао највећега свога непријатеља. У истину, народ херватски има сву своју несрећу попом приписати...“
    Тако је писао Старчевић, за кога његов поуздани биограф Г. Шегвић тврди да „не бијаше никакав безвјерац, или противник буди католичких обреда, буди католичких наука, буди хијерархије...“

Анте Старчевић само добија када се из близа упозна, и његове идеје више вреде но што се то обично мисли. Он је био жртва свога темперамента, и вербална претеривања изопачавала су његове основне мисли. Али ништа није био фаталније за њега и његове идеје но људи који су се сматрали за његове следбенике. Старчевићева трагика је у томе што његови ученици стоје према њему као што данашњи немачки пастори стоје према Лутеру, и француски опортунисти и панамисти према Робеспјеру. Он је почео рад са Еугеном Кватерником, имао је једно време уза се Еразма Барчића, Гргу Тушкана, Силвија Крањчевића и Хинка Хинковића, да најзад сав тај његов радикални и борбени национализам пређе у руке фирме Франк и Синови.
Не, Старчевић је заслужио боље следбенике но што су они који су од свега његовога сачували само име, а нарочито он је заслужио бољега биографа но што га је стекао у лицу дон-Керубина Шегвића.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. фебруар 1912. Књига XXVIII, Број 3. Стр. 216—218.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.