Анте Старчевић/III
Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
Овај лички горштак прошао је кроз школе и живот, али сачувао јаку душу својих предака. У њему се врло јасно види потомак старих ускока који су палили и робили и Турску, и Млетачку, и Аустрију, граничара који су својим костима засипали силна европска бојишта у XVIII веку. Он је никао на тврдом тлу оне „крваве Крајине“ где је вековима било:
Свак крваве жваће залогаје;
Никад бијела данка ни одморка.
Он има све карактеристичне особине наше расе у примитивном стању: њену дивљу енергију, бунтовни дух, тврдоглавост, прекост, плаховитост, „пасјалук“, насртљивост; он је сав човек од страсти, од ината, од тренутка, од наглих екплозија гнева и мржње. Живот му је још већма развио те атавистичке особине које је наследио од генерација хајдучких и ускочких предака. Он се осећао везан и несрећан у једној бирократској средини и у грађанском добу, свој век провео је као аскет, у својој малој собици са две столице и једним столом, и када је умро није хтео да се сарани у Загребу. Осамљен, оспорен, нападан, прогоњен, он се озлобио, прозлио, и сва његова политика постала је жучан протест и дивља побуна. Он није јака и ведра глава, он је сувише узак и једностран дух, човек који види само оно што хоће да види, пун предубеђења, без икакве гипкости у духу. Он је био у стању да води народну политику занемарујући све најважније, битне стране услове модернога живота, привредна, економска, социјална питања. У другој половини ХІХ века, када су се политички и социјални идеали израдили, када су свуда политични и национални покрети добили социјалан или бар економски карактер, он је анахронистички остајао средњевековни јурист, сасвим старински са својим мртвим идеалом „историјског права“. И ништа није било бесплодније но његови покушаји да сву народну борбу стави на јуристичку основу, и ништа није било парадоксалније но његово позивање на уговоре и повеље из Средњег Века, данас, у ово жалосно доба „права јачега“ и обнове „пЕсничког права“, када је међународно право само једна свирепа иронија за потлачене народе и за угрожене земље, и када се без икаквих обзира под ноге бацају међународни уговори још колико јуче донети.
Старчевића треба схватити и као једну силну манифестацију пригушене народне енергије и као експлозију једне неукроћене природе. Он не размишља, не посматра, не доказује, разум и разлог за њега мало значе; он се отима, бесни, виче, прети, иде до пароксизама своје националне страсти, пада, не ретко, у једно болесно стање које би се могло називати политичком хистеријом. И тада, у тим експлозијама немоћног беса, он не зна шта говори и шта чини.
У националном погледу, нарочито у погледу односа према Србима, Старчевић није оно што изгледа. Код Хрвата он је оно што је код Талијана био Мацини, код Ираца Оʼ Конел, код Мађара Кошут, код угарских Срба Светозар Милетић: израз радикалног, борбеног национализма, идеала пуне народне слободе. Он је код Хрвата мислио оно што и његов савременик Светозар Милетић код Срба. Оно што је Милетић осећао после укидање Српске Војводине, а још више после Нагодбе од 1867, оно што је он рекао у знаменитом „Туцинданском Чланку“: „Срби, будимо сами себи верни… будимо уверени да ће доћи и наше време… Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четир стотине година васкрснуо .. он је још жив, он ће и нас окрепити“, — то исто говорио је и писао и Анте Старчевић. Он није имао вере ни у чешко-аустријски панславизам, ни у православско-руско славенофилство, но је чинио непосредан апел на националну енергију. Његова основна мисао је: ни к Пешти, ни к Бечу, но к себи, са вером у себе, са надом у будућност. Он не иде ни за аустријским централистима, ни за мађарским конституционалистима, он неће Хрватску ни као аустријску провинцију ни као мађарску жупанију, но као слободну националну државу. И оне који немају вере у народну снагу и будућност, оне који хоће да се држе једних или других господара, он презриво назива „славосербима“, двоструким робовима (sclavus и servus); за њега они су слабићи, кукавице, пандурске душе, оно што су тада били устарабари у Војводини, дукатовци у Србији. Са тим идејама интегралне народне слободе, он је национални револуционар, глорификатор Зрињског и Франкопана, друг раковичког бунтовника Кватерника, прогоњени „нелегални“ народни трибун, који је у сред церемонијалног и сталешког Хрватског Сабора узвикнуо: „Ја сам прах и олово, и отворено вам кажем да ће бити зло ако нас у још већу здвојност дотерате, јер сте већ чули од сељака да је боље умрети но умирати...“
Ма колико то парадоксално звучало, ипак се може рећи да је Анте Старчевић био много ближи Србима но што би се дало судити по његовим антисрпским памфлетима. Он не само да је био за бледо и платонско народно јединство, номинално и културно народно јединство; он је ишао корак даље, и био у ствари за народно уједињење, био националан унитарац. Он одриче не Србе но српско име, он хоће не да их се отресе но да их обухвати, да би народна снага била недељена и јача, да би се заједничким силама могао давати јачи отпор и могло плодније радити. Он напада Србе зато што се изузимају и издвајају, што цепају народну снагу, што мисле да су засебни интереси српски и хрватски. Име српско за њега је било локално, као далматинско, босанско, херцеговачко, које треба забацити и примити име хрватско, онако како су Баварци, Саксонци, Пруси, напустили своја локална и географска имена, и усвојили опште племенско име немачко.
Он се боји за Србе што се тако издвајају, и на своју и општу штету. Он брине бригу што се у Банату „румунштина на нашу штету прејако раширила“, страхује да се тамо „наше, буди речено сербско пучанство не порумуни“. „Ако српштина надаље остане овако осамљена, ако се Срби не заузму за хрватштину, тер се уз њу не окрепе, за какових сто година слушати ће се у Београду онај исти језик, који се данас слуша у Букурешту“. Као и у многим другим приликама, и ту је Старчевић био рђав пророк, али из оваквих изјава види се како је његово дубоко унитарно национално осећање било јаче од његових лажних „научних“ филолошких и историјских теорија о Србима.
Његово интересовање за Србију показује се нарочито у занимљивом чланку Kneževina Serbia (1871). Овај истребитељ Срба осуђује Русију што је 1812. године „жертвовала Турској Сербију, јер покрет пука бјаше у францеском духу“. Као организатор Хрватске, он високо цени једног од главних организатора Србије, Кнеза Милоша, кога назива „великим“, и вели: „да буде Милош живио три тисуће годинах назад, њега би харан народ био међу полубогове наместио...“. Он исто тако цени целу ону јаку генерацију србијанску која је положила основ данашњој Србији: „никада достојнији владар није имао вредније помагаче...“ Он не мари много за Кнеза Михаила, јер су се „туђинци мешали у његово владање“. О данашњем владаоцу Србије он је тада писао: „Чујемо да је Кнез Карађорђевић својега сина одгојио како ваља за наследника на престоље. Ако је то истина, он је тиме превелику заслугу стекао за своју домовину: добро одгојен владар, велико је доброчинство по народ“. У своме антигерманизму, он се и у Србији као и у Хрватској бори против „швапског просветљења“, и препоручује: „Ни Сербијанцем друго не остаје него да се приму францескога или енглескога просветљења, и да се окане барбарства, носило оно кринку коју му драгo“. И као Светозар Марковић у исто доба, као да је читао његове чланке, он пише против „беамтерије“ и „бирокократије“ у Србији: „У Сербији не мало сав приход троши се неразмерно на саме високе беамтере. Све се троши на људе, ништа на земљу, ништа на народ“.
Када се уђе у суштину идеја Анте Старчевића, када се одбаце његови хистерични испади у полемикама где је губио осећање ствари и смисао речи, он сасвим другачи изилази. Писац политичких памфлета Imena Serb и Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj у ствари није одрицао Србе но их је обухватио у хрватском имену; као и други, и он је за народно јединство, само је хтео да то буде под једним именом хрватским. Његова је грешка што је одвећ био човек предубеђења и одрицања, што је затварао очи пред чињеницама и прескакао преко стварности, и само је тако могао доћи на апсурдну и несрећну идеју да врши дело народног уједињења одричући Србе! Али поред свега тога, Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших патриота. Разлика је формална, само у имену.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. фебруар 1912. Књига XXVIII, Број 3. Стр. 212—216.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.
|