Анте Старчевић/II
Анте Старчевић није био ни најмање „дипломат“, и није говорио да сакрије своје мисли, но да отворено, безобзирно, често и брутално каже целу своју мисао. При испитивању и излагању његових идеја не може бити недоумице и забуна. Код њега се лако и јасно види шта хоће, или управо шта неће.
Јер, он је у првом реду био негативан дух, „одрицатељ“, рушитељ. У целом његовом политичком раду јаче је и важније оно што није хтео него оно што је хтео. Он је негатор на свима линијама, у свима правцима, и према Аустрији, и према Мађарима, и према Словенству, и католичком и православном Словенству, и према Србима, и према свим оним Хрватима који неће да уђу у његову логику, у његове мржње и одрицања.
Мађаре не мари никако, и цела његова борба уперена је против мађарске доминације над Хрватском. Али много више но Мађаре он презире Немце, и његово политичко антиаустријанство у првом реду је културно антигерманство. Праву европску цивилизацију у његовим очима представљају Енглези и Французи, док Немце броји међу „најнезнатније народе“, тврди да они „нису помогли никому, ни самим себи“, и изјављује да би више волео „бухе ловитʼ него ли учити се из немачког књиштва“. „Само глупа и потлачена народа хвата се швабско барбарство. Сви народи на Истоку Еуропе глупи су кроз швабштину, потлачени кроз швабштину“. Он је запамтио тежак бечки апсолутизам педесетих година, и тврди да је „главни непријатељ: Немац". У овом листу, који иде у аустро-угарску монархију, из лако појмљивих разлога, не може се навести све оно што је Старчевић говорио и писао против „кукавне Аустрије“ и „сужанства аустријанског“. Оно што је он још 1869. писао у чланку Turska, његова далековида, готово пророчка предсказивања о судбини Босне и Херцеговине, није ништа мање антиаустријско и плаховито но оно што су писали београдски листови 1908. године, приликом Анексије.
Било би природно помислити да се овај велики антиустријанац, који објављује рат и Немцима и Мађарима, окреће ка Словенству, и да, онако као људи из 1848, верује у словенску солидарност, у „славјанску мисао“, или да у илирским идејама, којима се у младости загревао, помишља на стварање једног југословенског блока, или, у крајњем случају, на српско-хрватско народно јединство. Као негатор Старчевић је апсолутан, без ограничења, без апелате: словенска мисао, илирство, југословенска идија, народна политичка српско-хрватска није имала огорченијег противника од њега. Овај некадашњи илирац, „Славјанин“ и песник „мајке Славије велике“ из 1848. не само да одриче словенску мисао као политичку идеју, но иде право до неразумљивог и грубог презирања Словенства у опште, Словена као расе. Словенство, словенска узајамност, то су за њега, који је иначе више но ико веровао у речи, и чија је сва политика вербалистичка и сентиментална „празне рече“, „сањарије без свакога садржаја“, без „темеља у прошлости“, без „разлога у садашњости“, без „изгледа у будућности“, једном речју: „лудовање“. Он доказује, онако како се такве апсурдне ствари могу доказивати, да између Хрвата, Чеха, Пољака, Руса, Бугара, нема никаквог јединства, ни крвног, ни народног, ни језичног! Он је одсудан као сви фанатици и људи у лажним идејама: „Не има повестничног доказа, ни споменика, ни трага, да су Славјани били једно тело, један народ, једна особа, буди по крви, буди по језику, буди по држави, или да су имали буди какав народан језик, буди какво народно име“... „Славенство је чедо Аустрије, ова га је родила и одгајила, да се Пољаци, Хрвати и Чеси, пусте у сањарије, препустив своја права и своју особеност“... У својој заслепљености Старчевић прима најружније тумачење речи Словенин, оно које су дали германски „научењаци“ и мађарски шовинисти када су Словене проглашавали за нижу расу. За Старчевића Словенин је „опћенита еуропејска ријеч за назначити сужња“. Словенство је „оруђе сужанства“, а словенска идеја је издаја слободе, непријатељ цивилизације. „Мислите ли ви да се проти тој гердоби не буде сложити све што је крепостно, све што је божје? Пак ако би она барбарство надвладало, мислите ли да ће његово добитје дуље трајати него ли је трајало оно Вандалах и других, много племенитијих, много величанственијих барбарах?“.
Још горе код Старчевића пролазе Срби. Оно што нису могли учинити Турци за четири стотина година сечама, вешањима, набадањима на колац. Старчевић врши једним потезом пера. Он Србе дави у својој мастионици. За њега просто на просто Срби не постоје. Име Србин, у својој шаљивој филологији, он изводи од речи сврабеж или од роб (servus): тο име означавало је или сталеж робова, или, ваљда, неку врсту чергарских племена која су патила од сврабежа, од шуге. Остаје нам до воље које ћемо тумачење да примимо: nous nʼavons que lʼembarras du choix!
Питање о Србима он решава у једној расправи чији наслов каже садржај: Pasmina Slavoserbska u Hervatskoj. Срби су само један географски појам, српска историја не постоји, српски језик је једна вараличка измишљотина. Српство су у новије доба, ради својих циљева, створиле Русија и Аустрија. Оно што се до сада обично сматрало за српско у ствари је украдено од Хрвата; све што је добро код Срба то је само хрватско. Старчевић говори озбиљно о „прејасној хрватској династији Неманићах, који кроз векове као краљи владаху источно-северних покрајинах Херватске...“ Свети Сава је „источну цркву херватску одцепио од патријарке цариградског“. На Косову се „Милош Кобилић показа Херватом“ На Косову је 1389. године било свега, и „Херватах“, и „Булгарах“, и „Румуњах“, и „Шкипетарах“, (које је водио Ђурађ Кастриотић!), само не Срба. Кнез Лазар је „похерваћеник, ну по свој прилици нечисте крви“; Арсеније III Црнојевић, који је био „патријарка у Турској Херватској“, јесте из „виђене обитељи херватске“. Што је добро код Срба, то је „херватско“. Срби немају ничега свога: „кроз осам вековах што нам књиштво тече, нејма ни трага о сербској народности, нејма сербског књиштва, ни сербске народне повести“!
Они што се данас зову Србима то су похрваћени Власи Арбанаси и Цигани, прашина од разних народности, балканска фукара, „нечисти пук“, „нечиста пасмина“. Арсеније ІІІ Црнојевић, на крају XVII века, са собом је „довабио“ у Аустрију ту „туђу пасмину“, и она је „за дванаест година [тачно за дванаест година!] научила херватски“. „Пасмина се данас прилично похерватила у овој Херватској. У херватских покрајинах Турске понешто натуца херватски, другде турски, булгарски, румунски, герчки. Ни у Кнежевини Србији, ни по Унгарији још се није научила право херватски...“ И требало би читаве стране наводити о слепилу овог избезумљеног шовиниста, који је бацио историју под ноге, стварност одгурнуо као да не постоји, бунцао као у некој грозници, и брисао са лица земље целу једну стару и крепку расу, која је имала под српским именом неколико векова државне слободе и знатне историје, која је манифестовала свој живот низом устанака, која је створила две националне државе, сачувала наш нај чистији језик и најбољу народну поезију. Старчевић за све то неће да зна. Срби му сметају у његовом политичком систему, он их на просто укида, и над њима врши вартоломејску сечу, на хартији, срећом. Али жалосно је помислити да је један син нашега народа, потомак херцеговачких Старчевића, син једне православне Српкиње, могао да пише онакве гнусобе о Србима! И каква је то аберација могла бити код њега када је са очевидним уживањем овако причао мартирологију српскога на рода: „око 1434. заробише Турци пасмине 50.000 комадах“; „вешала за ону пасмину бијаху најстраховитија верста смерти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гнев преузнети, они нису кривце вешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ, па их испекоше...“
У исто доба, док тако канибалски говори о Србима, он је, доследан у своме слепилу, одушевљен за Турску као културну државу, и за Турке који су у његовим очима тако просвећени „да можда само иза Французах и Енглезах заостају“. Он, либералац и народни човек, који се искрено згражао над сељачком бедом у Граници, налази да је хришћански сељак, и православни и католички, у Босни и Херцеговини, огрезао у „непоштењу, неверју и бездушју“, да је то у опште „покварен, изрођен пук“. У исто доба он велича феодалне господаре у Босни и Херцеговини, бегове и аге, „најчистије херватске керви“. Само из мржње према Србима, он је пун нежности према Бугарима, и, кратковид као што је био, он ће запљескати њиховој победи на Сливници.
Али, ради истине, треба помињати, да та његова политичка заслепљеност и свирепост на хартији није било само према Србима. Он није много праведнији и нежнији био ни према оним Хрватима чији је сав злочин био да нису делили његове идеје. Он је прокламовао да „најпогибељнији непријатељи Херватске нису ни Мађари, ни Немци, него сами Хервати“; он је своје политичке противнике Хрвате називао: „издајници Херватске“ „лупежи“, „пашчад“, „смрадна живина“. Нико горе од њега није писао о првим људима нове Хрватске, о Јелачић, Штросмајеру, Рачком; за Ивана Мажуранића је говорио да колико је пута дахнуо, толико је пута вешала заслужио.
Антиаустриjанац, антимађар, антисловенин, антисрбин, не противник но крвник и самим Хрватима који нису били његових назора, са коме је Старчевић мислио да ради, са ким и како да ствара велику и слободну Хрватску? Тешко је за мислити ишта нереалније и неполитичније но што су позитивне политичке идеје Анта Старчевића. Он је у пуној националној мегаломанији, толико да према њему наши романтичарски занесењаци шездесетих година изгледају ведре главе и трезвени духови. Хрвати су први народ на свету, изабрани народ, као Мојсијеви Јевреји у Старом Завету. „Ниједан данас живући народ Еуропе нејма у својој прошлости веће величанство него ли народ херватски“. Они су спасли европску цивилизацију од Турака, и од тада је „Еуропи позната десница Херватах“. Хрвати су ослободили Угарску, а Аустрију учинили великом. Благо оном уз кога су они; тешко оном против кога они буду! Ко је победио Аустрију 1859. на Солферину и Мађенти? Ни Французи ни Талијани. „Држање Херватах одлучило је последак рата“.
Како ће данас Хрвати да извојују своју слободу и уједиње? Сваки други таквом питању приступио би крајње опрезно. Хрватским именом — рачунајући чак све католике у Хрвате — крсти се само једна трећина целог нашег народа; у Хрватској их нема више од 60%; укупан број њихов, пре четрдесет година, када је Старчевић будан сневао, није био већи од два милиона. Како ће та шака потлаченог народа да изврши своје уједињење, а у исти мах противу Немаца, Мађара, Турака, без помоћи Срба, две трећине целога племена, и без ослонца на Словенство? Да ли се Старчевић нада на западну, либералну Европу, да за Хрвате стече оне симпатије које су имали Талијани, Пољаци и Мађари? Он суверено презире чињенице, бројеви за њега немају никаква значаја, за њега хтети значи моћи, рећи значи учинити. Он указује на старе Грке који су се борили против силних Персијанаца, Холанђане који су тукли Шпанце, на Шведе под Карлом ХІІ, и као идеал истиче микроскопске и оперетске „слободне“ државица Сен Марино и Лихтенштајн! Хрвати су сами себи сасвим довољни. Као што су талијански родољуби у доба Risorgimento говорили „Италија ће радити за себе“, тако ће Хрватска радити за себе. „Бог и Хрвати“ како вели мистична девиза Старчевићевих верника.
Све то што Старчевић обећава својим верницима више јe једна национална религија но једна политичка доктрина, а нај мање је практичан програм једне политичке странке. У свему том има патриотског мистицизма, националног месијанизма, историјског фатализма, тамне наде у неке међународне катаклизме, наивног политизирања маловарошких политичара, пензионисаних официра и ратоборних рентјера, дубоко посвећених у тајне дворове и кабинета, који знају све европске „конштелације“. Али има код Старчевића и нечега вишег и бољег: има националне енергије и идеализма без чега малим и несрећним народима нема живота; има дубоке вере у снагу народног нагона самоодржања и отпора; има оног спасоносног рачунања на самог себе, по оној старој истини да је народ као и појединац ковач своје среће, по оном што је један модерни мислилац другаче рекао: „Помози се сам, јер ти Бог неће помоћи“.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. јануар 1912. Књига XXVIII, Број 2. Стр. 136—141.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.
|