Анте Старчевић/I
Породица Старчевића, по традицији, изгледа да је пореклом из Херцеговине, али се поодавно доселила у Лику. У засеоку Житнику, код Госпића, од оца сељака, Јакова, и матере Милице, по роду Боданове и православне Српкиње, родио се 23. маја 1823. године Анте Старчевић. Основну школу свршио је у Кланцу, и као дете узео га стриц жупник Шиме Старчевић за свога ђака. 1839. посла га стриц у Загреб, да учи гимназију и спрема се за свештеника. Млади „Валах“, како су га професори кајкавци звали, поред неповољних материјалних прилика, брзо је напредовао. Штура знања старинске класичне гимназије не задовољавају га, његов живи дух тражи сам себи ране, и млади Старчевић жудно чита све што му до руку дође. „Ја читам, вели он у својим успоменама, учим се на памет све илирске списе свом жестином занесена младића“.
Гимназију је свршио 1844. У оно још феодално доба у Хрватској дете из народа могло је ићи само у свештенике, и Старчевић би принуђен да уђе у богословију. У Пешти се тада стицала виша богословска знања, и припремали даровити младићи за веће духовне чинове. У Пештанском Сјеменишту (богословији) остао је Старчевић три године, али сем теологије он учи филозофију и историју, и почиње се интересовати политиком, која ће остати главна страст његовог живота.
Дође Револуција од 1848, која је из темеља потресла стару Угарску. Богословија у Пешти се затвара, и Старчевић, недовршив је, напушта је, да се никад више у њу не врати. Њега политика вуче к себи. Старчевић је и раније био у илирским идејама. Када је 1845. бан Халер у Загребу наредио да војска пуца у народ, и када је пало 13 мртвих и 27 рањених. Старчевић је једва главу спасао. Он познаје све главне људе илирске: Људевита Гаја, Димитрија Деметра, оба Мажуранића, Ивана и Анта, Ивана Кукуљевића. Он пева, под потписом А. В. Растевчић, по илирским листовима, у чистом језику и у патриотском надахнућу, успомене старих Илираца, „велику Славију“ и „славску липу“. Он пише и љубавне стихове, подражавајући дубровачке трубадуре „љувених“ песама. Он 1848. велича бана Јелачића, уверен да ће се обновити стара хрватска држава. Иначе, њега, као и многих наших „родољубаца“ из 1848, нема на бојном пољу.
1848, у Кланцу, он је видео једну ствар која га је нагнала на размишљање и изазвала цео један преокрет у његовом мишљењу. На „проштењу“ виде он висока, здрава, силна граничара, коме су обе руке биле одсечене до лаката. Несрећник је граничарима био писао тужбе на злоупотребе власти; чувши за то, војна га власт позове у Карловац, и на гене ралову заповест одсеку му леву руку до лаката. Граничар се није умирио, и даље је писао тужбе на неправедну и осиону господу. И власти му тада одсекоше и другу руку, да никад перо не узме више. Од тога догађаја Старчевић, дотле лојалан песник династичних химна, из основа мења своја мишљења.
1848. требао је да прими свештенички чин. Као и његова династичност, тако се и његова вера била оладила. Искрен дух, он није хтео варати ни себе ни друге. Он скида са себе црно клиричко одело, и иде у Загреб. Ту би изабран за професора филозофије и историје на правној академији. Потврђење избора у последњем часу осујетио је његов негдашњи бискуп Ожеговић, који му није хтео опростити неверство према Цркви. Бискуп јави у Беч „да такав човјек би био погибељан за интересе државе на таковој столици“. И на место Старчевића буде постављен један Чех, који ништа није учио, и који није знао хрватски.
Старчевић тада иде у адвокатску канцеларију једнога пријатеља у којој ће провести тешке године бечког апсолу тизма. То је било доба када су се народни језик и дух сурово прогонили, када су жандари хапсили гусларе по Славонији и стрељали свакога који им се подругљиво насмејао, када су државни чиновници понемчавали своја имена, када је Самобор постао Sanaburg, Лепоглава Schönhaupt, a Beлика Горица Grossgörz in Turnpuleru. У том добу Старчевић не показује неку особиту грађанску храброст. Он тада пише „Rečeslovicu“ хрватског језика, преводи Анакреона, и у званичном листу пише противу — Срба! То је све његова политичка активност за време апсолутизма.
1860, као и у целој аустријској монархији, дође до уставне промене и у Хрватској. Старчевић се јавља у народном листу „Pozoru“, и 1861. постоји велики бележник жупаније ријечке. На том месту он се истиче као правник и народни човек, и скреће пажњу на себе. Он је чистих руку у средини која није могла да схвати да чиновник може бити неподмитљив; он, и сам човек из народа, приступачан је народу, без племићске охолости и бирократске надмености. У оквиру жупанијских послова он хоће да води вишу политику: Његова амбиција је не да отаљава мала текућа административна питања, но да решава велико државноправно питање хрватско, питање њених основних односа са Аустријом и са Мађарима. Државноправне представке жупаније ријечке су његова дела, и у њима је он излагао своје схватање независне хрватске политике. У ње говим очима Хрватска је независна земља, која је у прошлости од добре воље ушла у персоналну унију са Аустријом; аустријски цар има се у Загребу крунисати за хрватског краља, краља ако не Велике, а оно бар Веће Хрватске, и у Загребу положити заклетву на хрватски устав.
1861. Старчевић је ушао у Сабор као заступник изборног среза Хрељин-Гробник. На том свом Сабору, као и Срби на Благовештенском Сабору у Карловцима, Хрвати се лелујају: хоће ли прићи Бечу или Пешти, који су још у завади, али и на путу да се мире на рачун трећих. У Хрватској Мажуранић, Штросмајер, Рачки, као и већина свештенства, нагињу Бечу; гроф Јанковић с већином племства нагиње Пешти. Између те две струје, Старчевић и Кватерник изилази са нечим трећим и новим: ни к Бечу ни к Пешти, но за независну и целокупну, слободну Хрватску. Легитимистички, у традицијама средњевековних јуриста, Старчевић развија своју основну мисао „хисторичког државног права Хрватске“. На Сабору он се види и чује, и заузима једно од првих места међу хрватским политичарима. Он је у толико одсечнији и радикалнији што је готово сам, што његове речи везују само њега, и што не носи никакву одговорност за ствари које се дешавају.
1861. он је један од вођа „Некаваца“, оних хрватских политичара који неће са Аустријом друге везе до персоналне уније. Слободан, одрешит, насртљив када је требало, он смета. Требало га је склањати. 1862. би стављен под истрагу због једног политичког говора којим је хтео „раздражити на презирање и мржњу против начину владања и управи државној...“ Он одмах буде разрешен од службе, и 1863. изведен пред суд у Загреб. Суд има обзира према њему, и осуђује га на месец дана затвора. Али тај месец издржао је у оковима. Изишав из затвора, он упорно продужује ранији рад. И даље он одвраћа Хрвате и од Беча и од Пеште, и бори се на два фронта, и против аутрофилских централиста и против мађарских уставоваца. Он се живо дописује са својим борбеним другом Кватерником, који, у изгнанству из домовине, комплотира са Гарибалдијем, Кошутом и пољском емиграцијом, покушава да дођe у додир са француским и талијанским министрима, живо ради да напредну Европу заинтересује за ствар Хрватске.
1865, Старчевић је у Загребу изабран поново у Сабор. Он се буни, говори, протестује, али увек у мањини, без практичних успеха, сматран за неполитичку главу и егзалтираног човека. Људи се око њега ипак мало по мало скупљају. 1868 успева да дође до једног свог гласила, „Hrvata“, али ступце листа испуњава готово само он и Кватерник. Лист је био кратког века, и 1869. је престао изилазити. Место њега дошла је 1870. „Hrvatska“, која је изилазила до знамените Раковичке Буне.
Мистик и револуционар, као први радници на ослобођењу Италије, Карбонари, Кватерник се решио да од речи приђе ка делу, да отпочне дело националне револуције у Хрватској. Старчевић не хте улазити у тај опасан посао, и Кватерник сам оде у Границу, која му се чинила најзгодније поље рада. Он мисли да је ствар зрела, и рачуна на сигурну помоћ Србије. У Раковици побуни граничаре, образује на родну владу, за главног заповедника устаника војске постави ислуженог стражмештра Рада Ћујића. Звона сташе ударати на католичким и на православним црквама; народ се диже. Али Буна би у крви угушена у самом почетку. Bojска стиже, Кватарник и неколико главних људи погинуше на месту сукоба, 12 усташа беше стрељани, знатан, али непознат број повешани. Старчевић буде ноћу у Загребу затворен. Пуштен на слободу, он се повлачи у Јаску, и под полицијским надзором једва може да ради на публицистичким пословима. Он је оглашен за велеиздајника; његова странка у почетку стварања је угушена.
Тек 1878. његови пријатељи почињу опет дизати главу, и томе новом покрету стаје на чело Еразмо Барчић и људи првога реда као Тушкан, Хинковић. На Сушаку се креће „Sloboda“, Старчевић бива изабран за посланика на два места, и са још четири друга поново улази у Сабор. Од тада настаје преокрет у корист његових идеја. Университетска омла дина у Загребу почеше се скупљати око њега; 1879. на скупштину његове странке у Бакру стиче се 3000 људи, где Др. Хинковић уз клицање народа говори да је у Старчевићу васкрсао дух Зринскога и Франкопана, народних мученика. Странка права је створена; она се јако осећа и у Сабору, и у књижевности, и међу омладином, свуда у борби.
Од 1878. до 1887. Старчевић у Сабору наставља свој раније започети рад. У нацртима адреса, у парламентарним говорима, у новинарским чланцима, он упорно понавља и развија оне исте мисли које је исказао у представци ријечке жупаније. Али он је више државноправни теоретичар и идеолог Странке но њен вођ и управљач. Он је умео да привуче, али није у стању да води. Сукоби, начелна и лична размимоилажења, иступи из странке, расцепи — све то казује да је странка била одвећ хетерогена и да није била добро вођена. Старчевић постаје једна декоративна личност, „Стари“, патријарх легендарни херој Странке, коме се диже цео култ. Али растрзана Странка, више негативна но позитивна, склопљена од људи које су само заједничке мржње сјединиле, не показује много живота и напретка. Напреднији елементи се одвајајy, млађи нараштаји, који улазе у модерне идеје, иду на другу страну. У тешким приликама по Странку, на чијем стварању је радио неких тридесет и пет година, Старчевић умире у Загребу, ноћу између 27. и 28. фебруара 1895. године.
То је, у најкрупнијим потезима, живот овога човека, који је у политичком животу Хрватске оставио толико трага за собом. И Старчевић као оригинална и јака личност, и као политичар, и његове идеје, које ипак више вреде од њених данашњих присталица, и ова овећа књига коју је „Старом“ посветио побожни Старчевићанац дон Керубин Шегвић — све то заслужује да се из близа види и да се и код нас зна.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. јануар 1912. Књига XXVIII, Број 1. Стр. 56—61.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 111 година.
|